Izraelski dvojac režisera koji nam je znan po ponečemu inovantnom slasheru Rabies (2010), vratio se ovom brutalnom pričom u jos produkcijski ispeglanijem filmiću.

Na početku vidimo razigranu decu koja se igraju žmurke negde u kakvoj zabiti, kraj napuštene kuće. Igra se završava nestankom jedne od devojčica i uskoro se da povezati da je to zapravo još jedno (zlo)delo serijskog ubice koji otima, siluje, ubija i obezglavljuje decu. Svedoka nema, izuzev kakvog dečaka koji misli da je video lokalnog nerdy učitelja sa poslednjom žrtvom. Policija nema ikakvih opipiljivih dokaza, te grupa pubova, mimo zakona, odvodi osumnjičenog u napuštenu kuću kako bi torturom iznudila priznanje. To im ne ide najbolje i šef ih opoziva. Avaj, neko klinče ih je opazilo i snimilo njihovu rabotu, te snimak naravno završava na netu, usled čega jedan od centralnih likova, Mickey, biva suspendovan zbog lošeg glasa policije koji je izazvao svojom nelegalnom akcijom. Mickey ne odustaje od lova na ubicu, prateći u stopu učitelja uprkos suspenziji sa planom da ga odvede u šumu i ovog puta sazna sve o ubistvima...ono što ne zna, je to da ga u čitavoj toj akciji prati otac poslednje ubijene devojčice, koji pa ima svoje planove...

Moram se suzdržati od mnogih komentara/utisaka jer bih lako uleteo u zamku spoilera.
Čak i da ne ulazim u to što je moderni Izrael nastao po užasnim zločinima, u krvi, i do dana današnjeg u sukobima i dalje okupan krvlju, sa svojom ulogom u krvoproliću, zemlja u kojoj svi imaju vojnu obuku i koja je okružena ni najmanje prijateljskim komšilukom, sa pa svojim naćinom na koji se obračunava sa onima koje vidi kao neprijatelje (Jezivo je to što sam ovo pisao 2014. god), te i njihov slučaj lova na serijskog ubicu vrlo lako ne bi bio ni sličan onim slučajevima kakve viđamo po recimo USA filmovima...i bez svega toga i potrage za kakvim skrivenim značenjima, ovaj filmić ostaje specifičan, drugačiji, i po tonu, i po obrtima, često komičan uprkos prilično gadnoj priči koju nam priča. Glumci su sjajni, iznenadili su me prirodnošću, dok me glumac koji tumači Mickeya podseća na kakvu kombinaciju Steve Carrella i Clive Owena što mi je bilo (in a way) zabavno samo po sebi. Dijalozi su pa priča za sebe, ne čudi što je gosn Tarantinu ovo najbolji film prošle godine. Brutalnost filma, ponekome možda može biti odbojna, iako ne vidim zbog čega  samo nam govori možda otvorenije o našoj
prirodi i činjenici da time što živimo stotinama godina udaljeni od srednjeg veka, ne bivamo nužno civilizovaniji i humaniji u našim odnosima, i bez ekstremnih primera, kamoli sa njima. Ovo je samo još jedan, eto meni fini filmić sa svojom dozom mučenja i patnje, blag u odnosu na toliko toga  viđenog po filmovima, zavisi i koje filmove  gledate, ne? Ja ga ipak dozivljavam kao trišu, iako se na kojekakvim festivalima vodio i kao horor, takva žanrovska odrednica samo može da zavede. Kako bilo, meni se dakle svideo. Vi kako hoćete.