Iako me nije ne znam ni ja kako već raspametio, evo (mi) filma tokom kojeg sam skoro pa sve vreme imao osmeh na licu. Daleko od toga da je vedar, pojedine scene su mi bile jezivije od gotovo bilo kog horora, tada sam imao knedlu u grlu, no sam bizaran ton filma, kao i hrabrost autora da ovako tretira teme...pa, redom: života u ruralnoj danskoj varošici tamo negde krajem 1960ih ili početkom 1970ih, podmuklog i ljigavog (kakvog uopšte ima pa drugačijeg) seksualnog zlostavljanja dece, samog odrastanja te dece sa, eh, ubilačkim porivima i delima, uz morbidni crni humor i cinizam, porodične situacije sa tretmanom gotovo kao u starim, dobrim domaćim komedijama, što ladno funkcioniše sa svom ovom tamom i užasima...dok je sve to ujedno I "coming of age" filmić...alal vera na samom pokušaju ukrštanja svega toga, kao i na veštom nošenju sa svim tim temama, ponečemu krajnje kontroverznim, čak i za jedan evropski, festivalski film, eto ovde bez ikakvog eksplicitnog iživljavanja, no podjednako efektnim.

Po sredi je u najmanju ruku nekonvencionalna priča o porodici negde u danskoj provinciji, na pragu sedamdesetih godina prošlog veka, svim njenim užasima i radostima posmatranim očima (da kažemo) nevinog jedanaestogodišnjaka, malog Allana koji idealizuje svog poremećenog oca pokušavajući da razume I prihvati često jeziva pravila ove neobične porodice...najkraće.

Dakle, u najvećem delu mi se film dopao, napisah i zbog čega sve, iako se sigurno nikada ne bih navikao na ovoliko blesav ton za jednu ovakvu priču, ma koliko mi to bilo drugačije i interesantno, neretko i zabavno (uporni pokušaji malog dečaka da ubije svoju tetku, kako bi njegov otac bio prvo tužan, jer ga onda svi sažaljevaju a onda on radi košmarne stvari…). Takođe mi je bilo (jezivo) interesantno samo to posezanje za sažaljenjem i ljudskošću, od strane nekoga ko ih, eto, nema, odvratnog emocionalnog manipulatora, no da ne otkrivam previše, neka toga svega na gledaocima.

Zna biti jeziv, ujedno ludog tona, nesvakidašnji najkraće.