Ovo je verujem druga od tri verzije adaptacije romana James M. Caina, meni je draža ona sa Jack Nicholsonom i Jessicom Lange, a da sam gledao Viscontijevu, verovatno bi mi i to leglo...no baš volim i ovaj film, igrom slučaja sam gledao prvo njega. Smetalo mi je uvek nešto nelogičnosti i naivnosti ali je i dalje ovo jedan od meni dražih noir filmova. Slab sam na ambijent i samo doba ove priče, i naravno na, za to vreme, neopisivo seksEpilnu Lanu Turner, dok sam temu uvek voleo. Za razliku od većine ljubavi u noir filmovima...u Poštaru oni se zbilja vole i valjda je to glavni razlog toga zašto mi je ovaj filmić oduvek i bio poseban, uprkos manama.

So...doba je depresije, sumorni period Amerike, naš centralni lik, Frank, je lutalica koji se potuca od jednog mesta do drugog, tražeći bilo kakav posao. Put ga navodi na drumsku kafanu koju drži Nick sa svojom prilično mlađom i uber sexy suprugom Corom. Frank i Cora već na prvi pogled dožive to nešto, započinju aferu, i ubrzo, usled nemogućnosti bega u srećniji život, oni počinju da kuju plan kako da se otarase Nicka. Uz nebrojeno peripetija, prvobitnog neuspeha ubistva, potom i gorih problema, njihova ljubav je na ispitu i sive strane ljudske prirode isplivavaju na videlo...najkraće.

Garfield je standardno uverljiv, Tarnerovoj je ovo verovatno jedna od najboljih uloga, dok je izuzetno zabavna i epizoda Hume Cronyna, mada ne bih rekao da je gluma to što Postara čini klasikom. Beznađe, ljubav, strast, sumorni izbori, loše okolnosti, loša i sreća, okretanje jednoga protiv drugog, interesantne životne ironije, grubost i nežnost...u Poštaru se stalno smenjuju i čine zanimljivu priču jednog doba i možda malo drugačiji noir, u svoj svojoj tami.