E sada dobro je pročitati knjigu i pogledati film, krajnje poruke i završnee radnje se razlikuju, kao i neke stvari koji u suštini ne utiču na gubljenju opštosti, možda npr. jedna stvar da je vlada u haosu i očaju , a u knjizi da je stabilna i jaka. U svakom slučaju film koji nije precenjen, već remek-delo kao i knjiga. Kako stvari stoje kako godine prolaze sve više dobija na značaju, i nije vise nf žanr već realnost, izadješ uveče u grad i vidiš bar jednog Alex-a .

“Film koji bude hteo da nadmaši Odiseju mora da se snima na licu mesta” tako je Klark govorio  na konferenciji nakon premijere filma 2001: Odiseja u svemiru. Kjubrik koji nije snimio film o Napoleonu I Bonaparti , adaptirao je knjigu Entoni Bardžisa, američko izdanje, izvorno knjiga ima dvadeset i jedno poglavlje ( simolika godina i sazrevanja, u datoj državi),gde je izostavljeno jedno  bitno tj. poslednje koje utiče na direktnu poruku koju Bardžis šalje, o slobodnoj volji , promeni i iskupljenju. Eto, da se vratimo na početak, to mesto  je Zemlja u ostvarenju Paklena pomorandža, sa koje se ipak otiskujemo u svemir i započinjemo svemirsku pustolovine, a na kojoj se i dalje medjusobno mučimo i ubijamo, naučnici žele na Mars, a prave oružja apokalipse na Zemlji, pri čemu nismo u mogućnosti ili pak ne želimo da suzbijemo poriv “zla” u sebi. To suzbijanje mora biti mera naše zrelosti , i ako nismo sposobni u tome onda nismo dorasli  za nešto više, idemo u vrtlog desktruktivnosti , u ponor.

Groteskna anititeza utopije, smeštena tada u blisku budućnost.  Pritom i akcenat na životnu dob protagoniste i njegovih prijatelja. Mada u knjizi ima 15 godina, a u filmu malo više. To je bitna stvar , i kako vreme prolazi starosne granice se smanjuju, a to su okvirno neke kritične godine.

Vidimo i danas to otudjenje, ponekad pronalaženje smisla u nasilju, to besciljno lutanje, i društva i okoline koja ne razume svoju mladež,društva i države koje i pored svih mehanizama koje poseduje dopušta to, slabo direktno reaguje,a često i sklanja pogled.     

Negativni naboj sveta ne proizilazi iz odnosa pojedinca i totalitarnog ustrojstva, već iz bezuspešnost društva da se odupre porivu 'zla' u pojedincu ili manjoj grupi oko njega. Kjubrik ima jedan pogled da je prethodno večno i da postoji uporedo sa svojom antitezom, dok Badžis ipak ima drugi pogled  koji je direktno izneo u knjizi.

Filmska parabola  o nemogućnosti čoveka da veštackim putem promeni svoju prirodu, da ‘zlo’ u sebi veštački promeni  ‘dobrim’.   

Tinejdžer sociopata koji  ima  sklonost ka “zlu” biva podstican i sa drugarima(droogs) vrši “ultra nasilje” praćeno taktovima klasične muzike, pokazatelj da nasilju mogu pogodovati i neke pozitivne tekovine civilizacije . U filmu dominira Simfonija br. 9, d - moll, opus 125, Ludviga van Betovena (to ima simbolike i dobro je iskorišćena), prožeta i npr. delima od Đoakino Rosinija  (kultura nije garancija za moralnost). Zanimljiva je i estetika. Klasična muzika će ga dovoditi do ekstaze nasilja,sa svojom grupom pravi orgije mahnitog, bezrazložnog, i nemilosrdnog nasilja. Bezrazložno je najbolje dočarano rečenicom sa početka knjige “Šta, dakle, da se radi, a?” . Nakon počinjenog krivičnog dela ubistva, u zatvoru ga podvrgavaju tretmanu ( nije dobrovoljno pristao već je ubio osobu koja ga je seksualno uznemiravala) koji ima ulogu da u njemu suzbije poriv, da ga preobrazi, da suzbije svaki instikt za nasiljem,aktivirajući uslovni refleks koji će ga  ispuniti  mučninom,  Ako se se to ipak postiglo da postane osoba koja nije opasna po društvo , ‘zlo’ je i dalje u njemu, ono će preteći. To je Kjubrikova interpetacija.

Postavlja se više pitanja, pomenuću dva. Prvo nasilje ( uopšteno, ne samo prema čoveku, prema životinjama, prema prirodi) kao instikt za čovekov opstanak (istorijski je obradjivano u knjizevnosti) i dalje se diskutuje. I da li je bolje imati slobodnu volju da odabereš čak i ‘zlo’ , ili da budeš prisiljen da budeš dobar, tj. da budeš u normama društva. Moje mišljenje naginje ka ovom drugom, korisreći druge tehnike. To je simbolično prikazano kroz poruku Betovenove sinfonije i kada kaže “ Izlečen sam”.

Prica o maloletnickoj delikvenciji, političkim, ekonomskim i socijalnim pojavama u distopijskoj Velikoj Britaniji, satira ( satira je širok pojam i koristi različite tehnike),  koja se bavi i psihološkim uslovljavanjem kao opasnim oružjem koje totalitarne vlade koriste za kontrolu građana, može se i tako tumačiti. Malo sam kombinovao film i knjigu, ali meni je draž baš u tome. Ima tu još puno za analizu i zanimljivosti.

Tinejdžeri u slengu koriste verziju engleskog sa dosta ruskoj uticaja i ruskih reči ( ima i to svoje zašto, ali da ne dužim), tj. nadset "jezik mladih huligana neke neodredjene budućnosti' kako ga je autor definisao .Mozda je i zanimljivo prilagodjavanje latiničnom pismu, i prilagodjavanje engleskog jezika nadset-u u morfoloskom i fonoloskom smislu, ima dosta primera, kao najjači adut  da na semantičkom nivou nema reči za slobodu, sreću i ljubav što odgovara kontekstu distopije. Dakle imamo i lingvističku specifičnost.

 I danas u naučnoj fantasctici primerene su sve verzije i vizije budućnosti, što vidimo i iz datog filma, kao i iz književnosti. Zanimjivo je i to da je film prvi put prikazan u Velikoj Britaniji 2000. godine, godinu dana posle Kjubrikove smrti, a pisac je rodjen u Mančesteru. Kao i prvi NF film nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji fim, itd.

I sad se setih još jedne stvari koje izašla u javnosti kao vest da je u njegovoj kući u blizini Rima nadjen rukopis za nastavak koji se zove Pakleno stanje, u kome navodno objašnjava neke stvari, ali i kako je nastao naziv knjige( London, pub, i prođenje jedne osobe, koja ni samom autoru nije bila jasna, ali bila mu je zanimljiva),  mada su neki preko nadset-a formirali ime koje mozda više odgovara sadržini knjige. Ko će ga znati, i mene je ovo zaintrigiralo kada sam prvi put čitao