To Die Like a Man - João Pedro Rodrigues -  Cannes 2009. – Cinema Scope interview

Cinema Scope: Film je posvećen  Sonic-u —ko je to?

João Pedro Rodrigues: To je moj mačor. On je uginuo 26. avgusta, dok smo snimali scenu u kojoj Tonia i Rosario pevaju na groblju. Imao sam ga 15 godina. Snimanje te scene, to je kao nekakva zahvalnost.

Scope: Da li je Tonia zasnovana na stvarnoj osobi?

Rodrigues: Na nekoliko osoba. Imao sam prvu verziju scenarija pre no što sam upoznao Fernando Santosa, koju glumi Tonia, ali on je bio transvestit godinama, tako da ovde ima dosta stvari koje mi je on ponudio.

Scope: Možete li da nam kažete nešto o dvojnom značanju naslova filma, koji ima mačo konotaciju ali se takođe odnosi i na biološku sudbinu lika?

Rodrigues: Pa, on počinje kao ratni film, sa dva vojnika u šumi. Izbije svađa i jedan od njih pogine. Ideja je bila da se igram sa ovim očekivanjem tako, u redu, zato se on i zove Umreti kao muškarac. On ima vojničko značenje, ali, naravno, postoji još jedno značenje na kraju, koje je da Tonia želi da umre kao muškarac. Osnovna ideja je da neko veruje da ima sudbinu i da ne može da je izbegne. U Portugaliji, s jakim katoličkim obrazovanjem i idejom o religijskoj sudbini, to je neko ko ide protiv svoje konačne želje za promenom, a to je veoma tragično i veoma dirljivo.

Scope: Odete se završava s junakinom koja je prevazišla njeno fizičko telo. Ovo je film o liku koji je, uprkos njenim najvećim naporima, nesposoban da to uradi.

Rodrigues: U pravu ste, ali to nije teorijski. Ja radim puno po intuiciji i teško je teoretisati o filmu. Meni je uvek teško da osmislim moj sledeći film, i mislim da ovaj počinje odande, od poslednje kadra mog prethodnog filma. To je ta scena u kojoj je devojka opsednuta momkom i ona jebe ovog drugog momka, koja me je naterala da razmišljam o poremećenom polu, ideja o ovom plutajućem polu.

Scope: Znam da ste u istraživanju za  O Fantasma posmatrali izbliza đubretare u Lisabonu. Da li je ovde postojao ekvivalentan proces, spuštanja i druženja s ljudima iz transvestitske zajednice?

Rodrigues: To je mala grupa ljudi, gde svako svakoga zna. Za O Fantasma pratio sam đubretare šest meseci, bar jednom nedeljno. Ponekad oni nisu hteli da razgovaraju. Za ovaj film, to je bilo lako pošto je većina ljudi htela da priča. Ponekad sam bio iznenađen stepenom izlaganja. Pričali su njihovom privatnom životu do nivoa detalja da mi je bilo neprijatno. Mislim da je većina njih izmišljala stvari ili preterivala u svojim pričama. Ljudi su skloni da vam ne kažu tačno ono što se dogodilo već kako oni vide sopstveni život. Ali i to je takođe bilo interesantno.

Scope: Da li ste opet radili uglavnom sa neprofesionalcima?

Rodrigues: Fernando Gomes, koji igra šefa, je jedini koji je glumio ranije. Pokušavam da nađem pravu osobu da igra lik koji sam ja izmislio. Ono što se obično deševa je da ja osetim da ta osoba treba da bude moj lik, ponekak čak zbog načina na koji se kreće. Mora da se upoznamo prilično intimno pre no što počnem snimanje, tako da možemo verovati jedno drugom. Ne mogu da radim s glumcima koji traže psihološko objašnjenje svojih likova i takođe ne mislim da bi oni mogli igrati ove uloge.

Scope: Iako je Tonia slavni transvestitski izvođač, vi je nikad ne pokazujete na pozornici.

Rodrigues: Meni je to zaista bilo važno. Nisam želeo da pokažem predstavu, zato što sam zaista želeo da napravim film antispektakl. Nisam hteo da to bude film kao oni filmovi o transseksulacima, kao  The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert (1994) . To može ponekad biti zabavno, ali mene to ne interesuje. Svi su videli tansvestitske predstave, i uvek su isti. Transvestitske predstave bile su veoma popularne u Portugaliji u ’80.  i ’90.  Ali sad je prisutan osećaj ponavljanja, pevaju se uvek iste pesme. Mislim da je to postalo zamorno.

Scope:  Namera da pravite “antispektakl”—da li ste zato snimali u 1.33?

Rodrigues: Da, želeo sam neke slike pa čak i sam izbor glumaca sugerisao je neme filmove. Želeo sam da radim nešto veoma nespektakularno, čak asketski. To je više kao muzički film, ali bez uobičajenih muzičkih hitova. Želeo sam da zadržim konvenciju muzičkog filma, da  u toku pesama radnja prestaje. Ali umesto da ga predstavim  kao spektakl, želeo sam da predstavim likove koji pevaju ili pevuše u intimnim trenucima. U svi transvestitskim predstavama u Lisabonu, uglavnom se pevaju španske pesme, a većima pesama koje sam ja koristio jesu popularne portugalske pesme.

Scope: Jedna očigledna veza sa nemim filmovima su pseudo-nijansirane slike u toku par pesama.

Rodrigues: Razmišljao sam o nemim filmovima da bih mogao biti razigraniji i eksperimantalniji u slici. Scena kad su oni svi u šumi [okupani jezivo crvenom mesečinom], ideja je da oni sede tamo kao neko ko gleda film, prosto sede i gledaju pesmu. Uvek sam želeo da budem malo razigraniji. Scena kad oni pevaju u dvorištu kuće [koja se prekida rezom iz ptičje perspektive i pretvara u negativ] je kao neki Busby Berkeley trenutak. Ona peva veoma nežno, onda slika postane blistavija, ali na neki  način ručne izrade.

Scope: Dve ključne scene dešavaju se u šumi po noći—da li postavka ima mitsko značenje?

Rodrigues: Uglavnom, želeo sam da izađem iz grada, zato što su moji ostali filmovi bili postavljeni tamo. Ali šuma je za mene uvek bila bajka. Svidelo mi se što je tamo mala kuća u šumi, iako kad uđete unutra, ona liči više na stan u Nju Jorku. Šuma je mesto gde se ljudi mogu sakriti, ali takođe je i mesto za otkrovenje, gde Tonia stvarno razume njenu sudbinu i da se ne može boriti sa njom. Maria Bakker, koju ona sreće u šumi, je lik koji sam ja prisvojio za film. Ona je neka vrste dvojnika Tonia-e, njena sofisticiranija verzija. Gonçalo Ferreira de Almeida je moj prijatelj. To je lik koji je on izgradio, i on to radi veoma ozbiljno, uvek na engkeskom, tako da sam morao da ga ubedim da se prebaci na portugalski.

Scope: Da li vas je brinulo što Tonia odgovara arhitipu ili klišeu tragičnog transseksualca?

Rodrigues: Svi imaju sklonost ka tragičnom životu u mojim filmovima. Većina priča koje sam ja čuo je bila tragična. Razgovarao sam i sa nekim doktorima, takođe, toj genericiji je bilo zajedničko što je ugrađivala implante za grudi koji su bili loše urađeni i ne pod odgovarajućim higijenskim uslovima. Njihove su grudi trunule iznutra; telo se kvarilo iznutra prema spolja. Mlađe generacije su drugačije zato što rade korektivne operacije u mlađem uzrastu.

Scope: To nije rečeno precizno, ali film implicira da  Tonia ima  AIDS.

Rodrigues: Da, ali nisam želeo da to bude jasno.

Scope: Uslovljeni smo da očekujemo poruke ohrabrenja iz filmova s  gay ili  “manjinskim” likovima. U tom kontekstu, Tonia-in tragičan kraj i prihvatanje sudbine izgledaju skoro politički nekorektni.

Rodrigues: Možda, ali ja takođe mislim da je ovo jedinstvena priča. Ja ne poredim transseksualce i gay-eve, ili govorim da treba da prihvate svoju sudbinu. To je nešto što lik radi, a ona to radi s određenim dostojanstvom. Čak i njeno telo—njegovo telo—je telo fizičkog radnika. On je veoma jak, nije uopšte kakav sam ja mislio da umetnik transvestit treba da bude. To je drama. On ne može da promeni njegovo telo zato što on stvarno ima telo muškarca. Ne želim da pravim film sa sociološke pozicije. Ima dosta ljudi koji misle da je  O Fantasma dao lošu sliku o gay životu. Ljudi su skloni da tako obezvrede film, ali filmovi su jedinstvene priče jedinstvenih likova.

Scope: Variety kritika proglasila je To Die Like a Man kao fim za “gay-tematski krug festivala.”

Rodrigues: To je stvarno bilo glupo. Ta kritika me je stvarno razljutila. Postoji ideja da ja pravim filmove za gay festivale, mada moji filmovi idu na sve vrste festivala. To pokazuje kako je ograničeno razumevanje filma, uvek se želi da se filmovi stave u kaveze.

Scope: Film je posvećen vašem mačoru, ali psi su istaknuti u filmu, što donosi pseću vezu sa  O Fantasma.

Rodrigues: Mislio sam da su psi dvojnici  Tonia i Rosario. Ja volim pse i mačke, ali je zaista jako teško raditi sa njima.

Denis Lim – Cinema Scope review

mita53, hvala za prevod 

Titl mozete preuzeti http://titlovi.com/titlovi/titlovi.aspx?prijevod=To%20Die%20Like%20a%20Man&jezik= - OVDJE

To Die Like a Man - João Pedro Rodrigues -  Cannes 2009. – Cinema Scope review By Dennis Lim

Umreti kao muškarac – Žoao Pedro Rodrigeš – Kan 2009

Da li još postoji takva stvar kao što je  queer kinematografija? S jedne strane , Can 2009, gde skoro svaki drugi film izgleda da ima gay lik, temu, podtekst, or senzibilinost, moglo bi se posmatrati kao refleksija  “post-gay” kulturne klime, gde je homoseksulanost na velikom ekranu toliko prisutna da je jedva vredna pomena.  Ali ono što bi trebali da uzmemo kao činjenicu je da  najvitalniji i najjedinstveniji od tih homocentričnih filmova, i verovatno jedan od dva ili tri najbolja filma na celom festivalu (Kan 2009) —João Pedro Rodrigues-ov  To Die Like a Man—nije dobio skoro nikavu pažnju, i šta više bio je osuđen i od  Variety i od  Screen na boravak u čistilištu na “gay festivalima?” (kao na Kanskom?)

Ravnodušnost na koju je naišlo Rodriguesovo treće ostvarenje—o ostarelom tranvestitskom izvođaču —mogla bi delimično da se pripiše nesporazumu. Njegov dostojanstven fatalizam ignoriše političku korektnost rodne disforije, njegova kitnjatost  i njegov čudan, bezobrazno uzdržan ton teskobne komedije osujećuje bilo kakvo postojanje predstave banalnosti. Krupna Tonia (Fernando Santos), rođena kao Antonio, živela je kao žena decenijama. Ona je  veteran s ožiljicima iz bitaka po Lisabonskim transvestitskim klubovima, ima lepog ali na neki način ludog ljubavnika dovoljno mladog da joj bude sin (ona takođe ima i pravog sina, dezertera iz armije koji se prolazi kroz svoje seksualne probleme).

Ali kao što naslov izričito sugeriše, ona konačno otkriva da je nemoguće da izbegne svoju biološku sudbinu. To je bolno razmišljanje o misterijama identiteta ali gotovo afirmativna proslava naše fluidne i muške prirode. Iskrivljena, čudno čarobna tragikomedija, To Die Like a Man,  je na kraju, tako otporna na taksonomiju da samo naglašava predvidljivost većine tematskih gay filmova, koji—skoro dve decenije posle New Queer Cinema, posle beskonačno iscrpnih rasprava o vidljivosti i prezentaciji—ostaju blokirani u uredne pod-kategorije.

Coming-out šablon ostaje večno popularan, kao što pokazuje  Xavier Dolanov  J’ai tué ma mère, zlobna i pakosna rasprava između nasilno-ljubazne mame harpije  i gay sina, koji je počistio sve nagrade na ovogidišnjem queer Quinzaine. To je, takođe i melodrama o zabranjenoj ljubavi, koja je dostigla komercijalni vrhunac sa Brokeback Mountain (2005). Ang Lee se vratio sa još jednim potretom privremene homoseksualnosti u represivnom okruženju , u mlakoj subkulturnoj komediji  Taking Woodstock.

Dva druga filma preuzimaju Brokeback teme društveno nedozvoljene ljubavi: Haim Tabakmanov  Eyes Wide Open, o skandaloznoj vezi između pravovernog Jerusalimskog mesara i njegovog zgodnog novog radnika, i  Lou Ye-ovog filma u takmičarskom delu (i neočekivano pobednika u konkurenciji scenarija) Spring Fever,  pokazivanje srednjeg prsta Kineskim vlastima i, uprkos njegovoj dosadnosti, uverljiv i dirljiv dokaz o sveprisutnoj seksualnoj represiji u savremenoj Kini.

Postojale su i uvrnute trik  probaj-i-uveri se formule.  Le roi de l’evasion,  Alain Guiraudiea, čiji su prethodni filmovi minirali neverovatan erotski život iz snova ruralne Francuske, koji je obrnuti coming-out film u kojem se gojazan četrdeset+ prodavac traktora prebacuje sa homo gerontofilije na skoro hetero-pedofiliju—nastaje ćaknuta farsa, ali po  Guiraudie-ovim standardima, ona je prilično konvencionalna. Manje ili više suprotno dešava se u  Lynn Shelton-ovom Humpday, a više otvoreno u komičnom Old Joy (2006) u kojem dva  straight drugara (jedan oženjen, drugi vetropir) pokušavaju da dobiju posao u  gay porno industriji.

I Love You Philip Morris, od scenarista Bad Santa (2003)  Glenn Ficarra i John Requa, koristi porodičnu strategiju subverzije, podvrgavajući stereotipe komičnom preterivanju. Jim Carrey igra pobožnog, oženjenog južnjaka čiji  Coming-out u sredovečnim godina i pokušaj promena načina života (“Biti gay je skupo!”) njega odvode u staze karijere umetnika u varanju. U filmi je i najbezobrazniji prekršaj ukus, on čak falsifikuje sopstvenu smrt od  AIDS.

Mnogi od ovih filmova imali su svoj trenutak, ali sve se čini nekako malo i očigledno pored neuhvatljive enigme  To Die Like a Man. Centralna zagonetka filma je razumevanje kako se neko ko je odlučio da živi kao žena miri da umre kao muškarac. Odupirući se sentimentalnoj plačljivosti (implikacija da  Tonia ima AIDS), Rodrigues diskretno povezuje narušeno zdravlje junakinje s njenom spoznajom ograničenja telesnosti. Pobožni katolik, Tonia nikad nije bila u stanju da sakupi hrabrost za  proceduru trajne promene pola—Rodrigues, koji je studirao biologiju (želeo je da bude ornitolog), daje grafičku  origami demonstraciju operacije promene pola—a toksični silikonski implanti ostavljaju joj otvorene rane na grudima.

Ali njen konačni prasak razrešenja i razjašnjenja takođe dolazi iz nakupljenog zamora i samosvesti života proživljenog između polova. Kad Tonia-nin momak, Rosario (Alexander David), nestalan narkoman, odvali u jednoj od njegovih podesnih uvredljivih psovki, on kontantno cilja na njen identitet: “niti riba niti meso,” “muškarac sa sisama.” Tema je jasno uvek prisutna u Tonia-nom umu. Kad uhvati Rosario-a kako pilji u obline njene mlađe suparnice, Jenny (Jenny Larrue), ona prasne, “Zar nikad nisi video golog muškarca?”

Dolazak urbane stanovnice šume velike dame Maria Bakker (Gonçalo Ferreira de Almeida) okreće brojač za jednu crtu, ali To Die Like a Man uglavnom se razvija u melanholičnom molu (“najpesimističniji film koji je ikad napravljen o transseksulacima,” Jonathan Romney objavio je u  Screen). Ipak, on nije bez suptilne ushićenosti. Osobeni stilist sa tonom popa i okom za totemsko, Rodrigues ima smisao za savršeno jezive slike: automobil, umotan u foliju, pretstavljen kao rođendanski poklon; nož  skakavac udara u plastičnu zavesu tuš kabine; sled objekata (oglodana pileća kost, porodična fotografija, špicasta cipela) nepodudarno ubačeni u akvarijum.

Rodrigues-ovi filmovi su i precizni i radikalni u upotrebi zvuka i muzike. O Fantasma (2000) je bio skoro nem ali sa paklenim horom urlikanja i laveža.  Za Odete (2005) kao soundtrack  spremljeni su  Bright Eyes, Andy Williams, i različite verzije “Moon River.” To Die Like a Man, uprkos njegovog strateškog izbegavanja zavodnice na pozornici (nikad ne vidimo  Tonia-ino izvođenje, je praktično muzički fim—ustvari, najneizveštačeniji ljubavni muzički film od  Jacques Rivette-og Haut bas fragile (1995), koji kao da minira svakodnevnost iznenadnim trenucima euforije. Rodrigues odbacuje kliše muzičkih filmova i transvestitskih predstava -  što je nagovešteno ograničenjima  1.33 okvira —a njegovim pomalo asketski pristup čini negov materijal još magičnijim.

Ova čudesna prozaičnost o načinima na koji likovi udaraju u pesmu—Tonia iz sna nastavlja melodiju koju je čula na radiju, peva s njenom prijateljicom Irenom kad su se sporečkale oko njene perike—i u prostosrdačnom kazivanju stihova (većina pesama su potugalski pop, s uočljivim izuzetkom himnolike “Cavalry,”  transseksulana izvođenje umetnice Baby Dee, koja prati noćni iterludijum u šumi). Rodrigues koristi muzičke numere kao licencu za eksperimant i trikove (razigrani ugao kamere  na jednom mestu, nijansirana slika na drugom mestu), prouzrokujući nekoliko trenutaka bagatelne-podrumske transcedencije dostojne  Guy Maddin-a. Apsurdno je mišljenje da je Rodrigues  gay filmski stvaralac, iako je to najefikasniji način da se shvati njegovo delo (naročito na severnoameričkom tržištu). Etiketa koja je  posebno neprijatna s obzirom kako je rutinski on upoređen s Pedro Almodóvar-om, koji je davno pobegao iz  gay geta i sad vlada u konvencionalnom kokošarniku. Ovogodišnji obavezan  Almodóvarov  film u Kanu (2009), sumorni meta-noir Broken Embraces, samo je pojačao osećaj da  su Rodrigues-ovi filmovi u izobilju upravo ono što nedostaje u Almodóvar-ovim—polet, nervi, prava empatija za putene prohteve i prestupno ponašanje—sad već godinama. Ako ništa drugo,  “gay film” na koji  To Die Like a Man najviše podseća je jedan koji bi mogao da deli njegov naslov (i onaj koji ima mali apel za ono što trgovci tipično misle da je gay publika): Jacques Nolot-ov težak, tužan Avant que j’oublie (2007).

U svakom od njegova tri filma, Rodrigues se latio tereta i negativnih arhitipova—s O Fantasma, pokorna kurva ; s Odete, žena opsednuta pederom; a sa  To Die Like a Man, tragični trasnvestit. Potcenjivački je i čak pogrešno reći da je on oplemenio te figure (on ih ne vidi nepotrebno kao propale, za početak). Ali on je pokušao, u svakom slučaju, da obezbedi potpun i kredibilan opis njihovih najdubljih i najzamršenijih želja.