Taxi to the Dark Side (2007)

                        http://www.imdb.com/title/tt0854678/ -  http://www.imdb.com/title/tt0854678/

Originalni naslov: Taxi to the Dark Side
Scenario: Alex Gibney
Uloge: Alex Gibney (narator)
Žanr: dokumentarac
Trajanje: 106 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.

Ljudi umiru. Ubijeni. Mučeni. Neki su posthumno proglašeni herojima. Drugi su otpisani kao kolateralna šteta. Svima je zajedničko to što su mrtvi. Bilo zato što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bilo zato što su poverovali političkim ili duhovnim vođama, bilo samo zato što su rođeni tu gde jesu. Većina su žrtve, mada među njima ima i dželata. Neki su i jedno i drugo. To nije opravdanje, ali jeste makar zametak objašnjenja, pod uslovom da postoji neko ko želi da razume...


Gibney u svom filmu na mapi moralnog bespuća modernog društva ucrtava konkretnu krvavu putanju koja nominalno počinje smrću avganistanskog taksiste Dilawara, a nastavlja se preko invazije na Irak, zloglasnog Abu Ghraiba, pa sve do Guantanamo Baya. Taksi do tamne strane ne bavi se toliko politikom koliko njenim posledicama, kako kad je reč o akcijama terorista tako i kontraakcijama onih koji se protiv njih bore, a koji su usvojili onu Ničeovu o ambisu.

Političke parole, čak i ako pretpostavimo da se kroje iz najboljih namera, na kraju završe kao paravani ispod kojih se gomilaju leševi. Gibney, pak, ovim filmom pokušava da dotakne ono suštastveno „zašto?“ koje se, umesto ideoloških matrica, tiče osnova civilizovanog ponašanja koje prečesto uzimamo zdravo za gotovo.

Pitanje se takođe odnosi i na sistem pravila pri donošenju odluka koji je ovde zakazao. Zašto se to desilo i ko je za to (krivično) odgovoran? U slučaju Abu Ghraiba sve je okončano s nekoliko presuda, među kojima se ne nalazi niti jedno visoko odgovorno lice. Na to se nadovezuje pitanje morala i lične etike. Sličnosti između čuvenog stenfordskog eksperimenta iz 1971. i dešavanja u Abu Ghraibu i Bagramu su brojne i jezive. Kako reaguje pojedinac kad mu se poveri moć, uz svega nekoliko sugestivnih smernica i bez čvrstih pravila?

Neki od tih pojedinaca u filmu svedoče o svojoj umešanosti u fizičku i psihičku torturu zatvorenika. Iz njihove priče jasno je da su svesni onoga što se dešavalo, iako su i sâmi bili deo mehanizma. S druge strane, viši oficiri poput Carolyn Wood, odnosno moćni političari poput Donalda Rumsfelda ostaju po strani, netaknuti. Savest nacije je tako navodno umirena time što su počinioci kažnjeni, dok je zapravo prebačen samo još jedan paravan preko leševa koji se gomilaju i trule.



Terorizam je realnost. Bolna, gadna i surova realnost. Međutim, „borba vatrom protiv vatre“ (citat iz filma) zapravo je politika kapitulacije. I to ne političke ili državne, već one koja ide ispred njih. Kapitulacije ljudskosti koja obesmišljava svu borbu. To je i Gibneyjeva poenta koju na kraju ne iznosi on lično već njegov sad već pokojni otac, ratni veteran kome je ovaj film i posvećen kao simbolu jedne starije, nikako savršene ali svakako ispravnije Amerike.

Dilawara bi, pak, bilo pogrešno, pa i licemerno smatrati simbolom bilo čega. On tu i takvu „slavu“ nije tražio.