Komentari na filmove - Becoming Led Zeppelin (2025)

Ispiši stranicu | Zatvori Prozor

Becoming Led Zeppelin (2025)

Web: Titlovi.com
Kategorija: Filmovi i serije
Ime foruma: Komentari na filmove
Opis foruma: U ovom forumu će biti komentari na filmove
URL: https://forum.titlovi.com/forum_posts.asp?TID=106440
Datum ispisa: 10.Lipanj/Jun.2026 u 05:29
Verzija Softvera: Web Wiz Forums 11.01 - http://www.webwizforums.com

Tema: Becoming Led Zeppelin (2025)

Objavio: Shadow07.
Tema: Becoming Led Zeppelin (2025)
Datum objave: 27.Sijecanj/Jan.2025 u 00:43

Ovo se cekalo , ko god da je snimio svaka njemu cast, naj bolja rok grupa od kad je neba i zemlje....

Odgovori:

Objavio: aleksayu
Datum objave: 11.Travanj/Apr.2025 u 10:15

Podpuno se slazem sa donjim komentarem.

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 11.Travanj/Apr.2025 u 20:00

Pišem recenziju!

Objavio: Mizi
Datum objave: 11.Travanj/Apr.2025 u 22:54

Originalno postovano od strane Shadow07.

Shadow07. piše:

Ovo se cekalo , ko god da je snimio svaka njemu cast, naj bolja rok grupa od kad je neba i zemlje....

Senko, jesi li slušao Desingericu?

To je prava muzika!

Objavio: Mizi
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 12:36

Dok čekamo da Koja napiše recenziju....

Da li ste znali da je Džimi Pejdž pobornik okultizma?
Da su svi ti bendovi koji su nastajali 60ih, 70ih i 80ih zapravo fanovi Sotone i raznih religijskih magova, šamana, gurua, vođa, da su upražnjavali orgije, glumili u filmovima gde se promoviše satanizam, prodavali dušu rogonji zarad slave i novca, cccccc.....

Obratite pažnju šta i koga slušate.
Mada, ako tako stoji stvar u muzičkom svijetu, šta nam preostaje da slušamo, mi koji bez muzike ne možemo?
Čak su i klasični autori poput Ludviga i van Betovena za svoje kompozicije pozajmljivali ideje iz magijskih knjiga i pripovedanja, ccccc.....

Objavio: JoxerTM
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 13:07

Sve dok je muzika, a ne baljezganje (rep), valja.
Ma i najgori šund, samo nek ne trkelja beskonačno o ničemu.

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 14:04

Osvešta to kakav današnji popa čas posla, otera zloduhe za par stotina evropljana uvr' glave, bude mjuza čista ko suza pokajnika. 😌

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 17:32

Nego Mizi, pa kako se bre to akaš sas svojom verom ako ko šta radi, ti vidiš vazda kakvo kanda sivilo i gotovo negativnost u svakom drugom filmu, sve mu... poljubim. Još ti imaš vedar, pozitivan duh, uprkos svom tom gunđanju.

Jasno, uvek se onda može nešto standardno reći, tipa "pa šta da radim kada ovi snimaju mahom stalno ovakve-onakve teme", no otkud vera predstavlja kakve cvike sa kojima se tako preko očiju potom vidi samo kakva kao nakaradnost sveta, filmova, ljudi svejedno već čega. Nije da bih se inače petljao u te papazjanije ali nameće mi se samo. Tek mislim da može to mucho pozitivnije da se vidi, toliko je objektivnog sivila i suludosti Čoveka, da ne verujem da bi sablažnjavanje i Zeppelinima vodilo u kakav mir, lični. Pusti ti kakav blentav lični period ma kog čoveka, svi lutamo a o muzičarima se vazda piskaralo okolo koješta, kakav rogonja and shit, uostalom nije li kod vas bitna vera u onog drugog tipa ionako, kako bi te pa onda ugrozio neki tamo rogonja, uživaš prosto u mjuzi, nema stvarno ičega onostranog u njoj, šta god se lupetaralo o njima po medijima. I kakav sada još i Betoven, ta Mocart otvorio onolike kockarnice 😋 pa se ne zvoca za njega, mani okultizam i renesansu, pustiš da te vodi muzika i ono pozitivno u tebi samom, sve drugo može da se jebede, da prostiš 😊

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 17:35

Mizi, rock 'n' roll je čist kao suza. Sve to vezano za okultno, hermetizam, ezoteriju, tajna učenja, kultove, sekte, crnu magiju, gurue, rune, tarot i Crowleya su gluposti iza kojih stoji lova. Posebno ono da ako pesmu "Stairway to Heaven" pustimo u obrnitom smeru na gramofonu, možemo čuti satanističku poruku: "Here's to my sweet Satan." Ma nema šanse! I sam sam to pokušavao na svom turandotu kao ufurani školarac. "Sex, drugs, and rock 'n' roll" je nešto drugo i potpuno normalno za sve slavne, od Elvisa do Desingerice.

Priča o "Unholy trinity of British hard rock" - Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple i bavljenje satanizmom je samo "navlaka" za klince i dobar marketinški trik. Takođe, ona stara faustovska - da su Zeppelini sklopili ugovor sa đavolom, u zamenu za slavu, pa su im se desile razne tragedije, je nebulozna. Okultizam je bio moderan krajem 60-tih, u vreme hipika, Timothy Learyja, droga i indijske filozofije. Ali 80-tih, došla je nova revolucija mladih pametnih ošišanih klinaca - Punk i novi talas. Sve se promenilo, a Čonta iz "Pekinške patke" je to najslikovitije opisao stihovima: "Kasno je za hard rok. Umorni su Gilan i Plent. Ubila ih velika lova. Sveža krv je novi val." Ako te baš zanima pravi satanizam, e u to je već ekstremno teško ući, mnogo je gadno, opasno ali postoji, i nema nikakve veze sa čistom rock muzikom, Black metalom ni sa Gothic rockom. Lično ti ne preporučujem, ali ako te baš jako "kopka", kreni sa neo-folk grupama "Current 93", "Death in June", "Sol Invictus" i "Nurse with Wound". Pogledaj Larry Weaselov film "Iconoclast" od tri sata o Boyd Riceu za koga kažu da je “the world's most dangerous artist.” Tu su i veštica Freya Aswynn, Blood Axis, Les Joayauh De La Princesse, Ordo Rosarius Equilibrio, Archon Satani, Cancer Barrack, Rasthof Dachau i Genocide Organ i pogledaj live performans na You Tube - Diamanda Galás - "The Litanies of Satan", na ličnu odgovornost!

Objavio: Mizi
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 20:11

Kojo, helou, živiš u zabludi ili svijet vidiš naopačke.
Kakve veze satanizam ima sa lovom, jesu li im ti gurui i šamani davali novce da snimaju albume, ili su im isprali mozak da snimaju nebuloze i destruktivne pjesmice???
Njih je inspirisao rogonja da brže i lakše dođu do slave i žena, da mu se nisu priklonili, bili bi lučki radnici ili bi radili u dragstoru i prodavali skank i ženili svinje i krave.

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 20:25

Šta fali lučkim radnicima i onima što rade u dragstoru, jaka muda pokupiti žene (ili žene da pokupe tipove), šta će ti muzički instrument za tako šta, pa makar je to prirodno, ljudi posežu za ljubavlju i strašću, kupe jedni druge, svejedno je čime se bave, ne moraju držati gitaru ni mikrofon u ruci za tako nešto 😂😂

Objavio: Mizi
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 20:55

Kojo, ove bendove što si naveo, ne bih preporučio ni neprijatelju, teška boleština, ko u ovome uživa i traži smisao taj je bolestan, ozbiljno, i pod hitno mu treba egzorcizam.

Objavio: JoxerTM
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 20:56

Originalno postovano od strane puppet_master

puppet_master piše:

jaka muda

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:02

Fake as fuck 😂😂 u svakom smislu.

Dobro de, osim u slučaju da ga master trenira za bolnicu 😂 mada opet ne znam zašto bi iko rizikovao da ne može da ima decu jednog dana, samo da bi boravio po bolnicama sa uništenim telom 😂 Pa onima koji iole ozbiljno treniraju ma koji borilački sport, telo bi valjda upravo i trebalo da je hram a ne objekat koji se sakati već na kakvom bizarnom treningu, da bi šta? Ojačao tako kao? 😂😂😂 Pijukom to sve u glavu, pa da bude najjači 😌

Danas bre i u kampovima za trening, oni vrhunski borci, znaju izbegavati i sparing, jer je prosto suviše povreda, kamoli da puste da ih neko šiba, igde, gde tek dole 😂😂 ionako retko ko ikada ulazi u borbu 100% čitav, sve to krcato povredama, samo im još fali da ih uništavaju i pre borbe 😂😂 E jedino ne znam šta sve sebi rade oni koji studioznije uče da trpe bol, iako opet ne znam koliko je to vezano za ma koji sport, pre možda kakve spec jedinice, ili su tek mazohisti 😂 No video je sumanut u svakom smislu, iz mojeg ugla 😊

Objavio: JoxerTM
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:35

E to na kraju je to.
Riječ mazohist nije izmišljena bez razloga.

Međutim, kad je kung fu u pitanju, daje rezultate.

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:40

Kung fu je prelepa, graciozna veština, pre svakako u kakvom tai chi maniru, okrenutosti sebi, usavršavanju, skladu, vitalnosti, recimo možda poput plesa. Avaj, ne dala mu Boginja da uđe u ring sa pravim borcem, osakatio bi ga grđe od tog štapa po familiji. Nije, kung fu, dovoljno efektan za borilački sport kakav je on danas, usavršen, efektan.

Objavio: Mizi
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:45

I kung fu vuče korene iz okultizma...

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:51

Ma sve su to maĐije 😂

Objavio: Mizi
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 21:59

Papi, ti si kao magija,
javiš se pa nestaneš.

Objavio: puppet_master
Datum objave: 19.Travanj/Apr.2025 u 22:09

Još sam tuNA, još malko 😇

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 29.Lipanj/Jun.2025 u 22:02

01. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

U poslednje vreme baš uživam u sjajnom Rock 'n' Rollu, u svojoj "laboratoriji" okružen pločama, rock enciklopedijama, časopisima i knjigama (više verujem papiru nego internetu) i sanjam svoje filmske snove. Celuloid i vinil su se stopili u jednu leguru od koje sam napravio rock and roll srce koje, i posle svih ovih godina, itekako pulsira. Prvo sam gledao "A Complete Unknown", o kome sam pisao, a nešto kasnije "Becoming Led Zeppelin", pa nekako osećam da treba nešto da napišem i o ovom drugom biopiku, kao da to nekome dugujem, a zapravo, to dugujem jedino samom sebi.

In the days of my youth...

Tekst je pisan u martu i aprilu, ali zbog tehničkih problema, nisam mogao da ga postavim ranije. Iako mu je "istekao rok trajanja", još uvek može da afirmiše Zeppeline mlađim članovima foruma, i bude zanimljiv onim starijim, jer je Mr Page cenzurisao bar pola filma, a ja sam se držao istine i činjenica iz drugih izvora. Ovog meseca napunio sam 59 godina (Uhhh! još nije 60), pa uglavnom slušam laganije singer-songwritere kao što su Townes Van Zandt, Jack Hardy i Michael Hurley (koji je preminuo dok sam ovo pisao). Buke sam se zasitio. Dok sam bio srednjoškolac, večno pitanje poput onog Zvezda-Partizan, bilo je "Cepelini" ili "Parpli"? Moj odgovor je uvek bio "Dorsi", što nikako nije značilo da nisam voleo i ova druga dva benda. Sa nestrpljenjem čekam ovaj novi dokumentarac "Before the End: Searching for Jim Morrison", kao i Netflixovu mini seriju o David Gilmouru iz Pink Floyd - "Echoes of Humanity."

Bez obzira na moj lični stav, iz bilo kog ugla gledano, globalna činjenica je da su posle "The Rolling Stones" (koji su van konkurencije), Led Zeppelin bili definitivno najveći rock and roll bend na svetu, i čvrsto stojim iza te tvrdnje!

Keith Moon: "It Would Probably go Over like a Lead Zeppelin!"

(a reference to 1937, disaster of the Hindenburg airship)

Vizuelno, gledajući fotke u Džuboksu krajem 70-tih, Zeppelini su mi delovali neverovatno rockerski. Kupovao sam sve njihove ploče i slušao ih do besvesti. One su, u mom slučaju, bile i agensi koji su ključno uticali na strukturaciju raznoraznih ranih personalnih instanci, a to se nastavilo sve do danas. Ono što me uvek zbunjivalo je to, da je svaki od njihova prva 4 albuma, koristio konvenciju numeričkog imenovanja, i što se svaki od njih muzički potpuno razlikovao od prethodnog. Dakle, nikad nisam znao šta me čeka na tek kupljenom novom albumu u robnoj kući u Bijeljini, pa sam sa zebnjom spuštao ploču na svoj gramofon, i uvek sam bio iznenađen. Ta odluka numeričkog imenovanja, odražavala je njihovu želju da stvore umetnički i simboličniji prikaz svoje muzike. Kako je bend muzički evoluirao, nastojali su da odraze taj rast u naslovima svojih albuma. Želeli su da svaki od njihovih albuma prenese slušaocima osećaj individualnosti, i prepoznatljiv umetnički pečat u svoj toj ogromnoj paleti različitosti, pluralnosti i raznolikosti nepatvorene jedinstvenosti. Drugim rečima - konceptualnosti.

The genesis of an starship that never stopped flying...

Early Zeppelin 1966. From left to right :John Bonham, Jimmy Page, John Paul Jones and Robert Plant.

"Led Zeppelin I" bio je folky, jazzy, spaced-out, epic blues jam, sa 4 prearanžirane klasične blues obrade. Za razliku od njega, "Led Zeppelin II" bio je gromoglasni udar, do tad neviđenih rifova, sa mnogo psihodeličnih eksperimenata. Takođe sadržao je jedan od najpoznatijih solo momenata na bubnjeva svih vremena, a Pageova gitara zvučala je kao 20 različitih instrumenata. "Led Zeppelin III" je sve iznenadio svojom akustičnošću i odbio mnoge fanove žestine, dok je "Led Zeppelin IV" ,bio i ostao verovatno jedna od najboljih rock ploča ikada snimljenih. Sve na ovom albumu je bilo epsko i veće od života, a svaka pesma se i danas može smatrati evergrin klasikom.

Siguran sam da je svako od vas mnogo puta slušao grandioznu pesmu prepunu tolkinovske mitologije - "Stairway To Heaven." Naravno da je svima poznat rif iz "Whole Lotta Love." Ako ste samo filmofil, sigurno znate da je naziv filma Richarda Linklatera "Dazed and Confused" iz 1993. godine, preuzet iz istoimene pesme Zeppelina, a poznato je i da je veliki reditelj Michelangelo Antonioni, 1966. godine, snimio svoj British Mod klasik "Blow-Up", gde se uživo pojavljuju "The Yardbirds" ( pre-Zeppelin band), sa Jimmy Pageom i Jeff Beckom na gitarama, i praše pesmu “Stroll On.” Ima toga još mnogo, ali da ne gnjavim više ovim, samo meni, bitnim podacima.

Led Zeppelin played their first live show, by the name "The New Yardbirds", 7. September 1968, in Teen Club, Gladsaxe, Denmark.

Šta reći, što već nije rečeno, napisano ili snimljeno o ovom bendu o kome je ugledni rock-novinar Mick Wall, uz duboki naklon, napisao sjajnu knjigu pod nazivom "Kada su divovi hodali Zemljom." Autor u ovoj, najboljoj i najiskrenijoj biografskoj knjizi o njima, piše: "Bili su posljednji veliki bend šezdesetih i prvi veliki bend sedamdesetih, uzdigli su se iz pepela Yardbirdsa i postali jedna od najpopularnijih grupa u istoriji popularne muzike i najlegendarniji rock-bend na svetu."

Ovaj novi, jedini zvanično autorizovani dokumentarni film o njima, reditelja Bernarda MacMahona i scenaristkinje Allison McGourty nam to dokazuje u svim aspektima. Radi se o generacijskom filmu koji obuhvata muzički najiskreniji period ove grupe, a istorijski gledano, najburniji period - od 1966. do 1968. godine, i verovatno mojoj generaciji znači više nego mnogim mlađim ljudima. Podseća me na ono vreme kad su okolnosti nalagale da se potraže novi načini življenja, međusobnog ophođenja i mnogo, mnogo ljubavi. Teška su to bila vremena ali vera je bila jaka, a nada velika. Odrastali smo na Zeppelinima.

The Rise of a Lead Balloon

25.October 1968, Led Zeppelin plays their first gig by the name "Led Zeppelin", at Surrey University, England.

“Becoming Led Zeppelin” je dokumentarac koji beleži poreklo, ranjive početke i vrtoglavi uspon "stepenicama ka nebu", jednog od najuticajnijih, najbučnijih i najeklektičnijih eksperimentalnih tvoraca druidske alhemije širokog raspona izvora, stilova i ideja ovog najčudnijeg engleskog benda, koji ih je zasluženo, za samo dve godine od formiranja doveo na tron "Bogova hard-rocka". Led Zeppelin su definitivno promenili popularnu kulturu i ostali u njoj ugravirani zlatnim slovima zbog svog filozofski vitalnog pristupa muzici, koji se ne drži ni jedne rigidne paradigme postavljenih rockerskih normi ili predrasuda, već stvara višestruke teorije, kako bi se stekao uvid u ovaj kulturološki fenomen, jer oni su bili unikatni globalni civilizacijski pomak, a ne samo još jedna hajperska atrakcija engleskog rocka koja "trese, lupa, udara."

Moj veliki uzor i prijatelj Žikica Simić, psiholog, rock kritičar, radio voditelj, pisac, novinar i publicista je napisao o ovom filmu: "Led Zeppelin su bili bluz bend. Hipertrofirali su taj muzički idiom. Učinili ga većim od života, pretvorili ga u soničnu katedralu, u nadnaravnu tvorevinu. Kad slušate kako Cepelini sviraju bluz, kao da plovite nekim okeanom ka dalekim obalama o kojima ništa ne znate ali vas nagoveštena egzotika neodoljivo privlači. Ne postoji doba u kojem Led Zeppelin nisu bili slavni. Tako je od njihovog prvog albuma koji se, kako beleže pedantni hroničari, pojavio 13. januara 1969. godine. Tako je i danas kada je spomenuti film na repertoaru bioskopa širom planete, pa i u beogradskim, jer "Beograd je svet." Svirati kao Pejdž, udarati kao Bonam, vrištati kao Plant - to je okosnica ovog filma o Cepelinima i zlatnim godinama rokenrola."

Learning To Fly (Gang of Four of Talented Unsung Heroes)

Led Zeppelin - Good Times Bad Times (Live at British Supershow, 18. 3. 1969). Opening Song in the Movie "Becoming Led Zeppelin."

Led Zeppelin su se pojavili u trenutku kad je mlada publika bila uveliko zasićena jeftinim pop numerama, a već je prihvatila mesijansku ulogu rock 'n' rolla kroz The Beatles, The Rolling Stones, Boba Dylana, The Doors, Jefferson Airplane, The Kinks i ostale velike sastave tog doba. Dodajući određenu mistiku uz sviračku virtuoznost, Led Zeppelin su kreirali potpno novi zaglušujuće gromoviti i glamurozno zanosni, blještavi ekstravagantni, nekonvencionalni sopstveni stil, neuhvatljiv i žanrovski neopisiv, udarivši temelje budućem hard rocku kasnih 60-tih, dali ime heavy metalu 70-tih i prvi ustoličili termin "stadionski rock zvuk" 80-tih.

In 1967, they never dreamed they would ever play in front of 70,000 people!

Eponimni heroji, mitski praoci, utemeljitelji neuhvatljivog duha rock 'n' rolla su kroz svoju muziku definisali najveću vrlinu svoje grupe: širok, masivan, panoramski i zaglušujući, siloviti frenetični zvuk. Na neki volšeban način, obavijen velom tajni i mistike, niko nikad nije svirao kao Zeppelini. Bez imalo manirizma i podilaženja najširim narodnim masama, teško je ne primetiti očajničke "molbe" svake njihove pesme da se pusti preko ogromnih zvučnika ne bi li tutnjale nebom i zemljom i ne bi li na pristupačan, ali originalan način prikazale briljantno muziciranje i uživanje svih članova dok sviraju skupa, stvarajući uzvišenu, gotovo natprirodnu hemiju koja isijava iz svakog odsviranog tona ili otpevanog stiha.

Njihove pesme su bile interpretirane iz četiri različita ugla, jer svaki član ovog benda imao je potpuno različit i stilski i žanrovski background, ali ova supergrupa nikada nije gubila koherentnost, perfektno usklađenu magnetsku povezanost i suvislu, logički spojenu, jasno izrečenu doslednost, duhovnu energiju bez dihotomije i ogromno poštovanje između četiri snažna ega koja su međusobno nadopunjavala svoje ideje. Takav pristup je "ubio" mnoge velike bendove zbog sujete, samoljublja, narcisoidnosti i taštine, ali ne i Zeppeline, jer je svaki od ovih vrsnih muzičara dobro znao svoje limite i svoje vrednosti.

The preview screening official poster. IMAX chose "Silent" British Supershow '69 footage to promote the World Premiere at the Venice Film Festival.

Ne postoji doba u kojem Led Zeppelin nisu pomerali granice. Ne postoji grupa koja je za samo dve godine postala toliko popularna. Ne postoje dva slična od devet albuma koje su snimili, svaki je priča za sebe i jedinstveni dragulj koji zaslužuje duboku, duboku analizu. Ne postoji loša pesma Led Zeppelina, samo su neke bolje od drugih. Oni su u svojim numerama, avangardno inovativno, ekstravagantno osebujno, i sofisticirano profinjeno na otmen i inteligentan način miksovali i spajali nespojivo - afričku muziku, jazz, rhythm and blues, boogie-woogie, tradicionalnu indijsku muziku na sitaru, gospel, country, pa i klasičnu muziku. "Svi smo slušali različite stvari“, kaže John Paul Jones u filmu, objašnjavajući različite uticaje koji su činili grupu sa kojom je stekao slavu. "I uvek sam govorio da je muzika Led Zeppelina virtualno iracionalano područje u sredini između nas četvorice." dodaje on.

An All Access Trip to How They Became Led Zeppelin.

Red Carpet at the 78th Venice International Film Festival. Allison McGourty (writer), Jimmy Page (boss) and Bernard MacMahon (director)

Mnogo se pompe diglo oko ovog dokumentarca, pa sam se pitao - zašto? Film je urađen u nezavisnoj produkciji, snimljen uz punu saglasnost i saradnju benda i ovo je prvi put da su Led Zeppelin pristali da učestvuje u biografskom dokumentarcu o njima. Prva "work-in-progress" verzija prikazana je 2021. godine na 78. Venecijanskom filmskom festivalu uz desetominutne ovacije publike. Oficijalna IMAX verzija, ekskluzivno je premijerno prikazana u UK, USA i Kanadi - 7. februara 2025. godine. Izuzetno volim filmske plakate, a nijedno sjajno koncertno iskustvo nije potpuno bez plakata benda. Ekipa za marketing se baš potrudila, pa imamo nekoh 15 različitih verzija. Gotovo na svakom je fenomenalna, kompoziciono editovana fotka bez pozadine sa njihovog British Supershowa (18. 3. 1969), gde deluju kao figurice iz "kinder jaja" ili super mega silni "moćni rendžeri." Umetnički limited edition print IMAX verzije ovog dokumentarca osmišljen i urađen je od strane samog reditelja Bernarda MacMahona, i može se pohvaliti retro dizajnom koji slavi psihodeliju tih godina kada se bend proslavio. Na zlatnoj podlozi možemo videti font slova koji su sredinom 60-tih koristili "Grateful Dead" i "Jefferson Airplane," uz lizergične šljašteće trippy crteže živih boja karakteristične za hippie subkulturu. Kako je Scott McKenzie to opevao - "Gentle people with flowers in their hair..."

Trippy poster, designed by the film’s director Bernard MacMahon.

Pre odlaska u bioskop, pogledao sam dva trejlera, plakate sa IMDb i pomislio: "Ooo, ne!" Opet ono što baš mrzim u dokumentarcima - Tri matorca pričaju, tu su i neke fotke, malo delova sa koncerata, puno objašnjavanja samo fanovima bitnih podataka, i sve to traje 120 minuta! Pošto baš i nema mnogo HD materijala o ovom bendu, a prema rečima Jimmy Pagea iz časopisa "Mojo", on je tokom godina odbio mnogo "prilično mizernih“ predloga da bi se snimio verodostojan dokumentarac o Led Zeppelinima. Sve je ukazivalo na to da ga uopšte neće ni biti, pa je sve davno zaboravljeno, da bi se 50 godina od njihovog osnivanja, potpuno neočekivano, kao grom iz vedra neba, pojavio prvi autorizovani i od benda odobreni dokumentarni film o ovim velikanima. Za reditelja Bernarda MacMahona i scenaristkinju Allison McGourty, iskreno nikada nisam čuo, kao ni za MacMahonovo prethodno delo "American Epic" (2015). Malo sam googlao i saznao da je "American Epic" zapravo TV mini serija dodata u obrazovne programe u SAD, i da je pokupila gomilu bitnih nagrada. E, to me baš zaintrigiralo.

A Legacy of Led Zeppelin - Extremely Protective of the Band’s “Wild Days."

Jimmy Page je oduvek bio nešto poput (pravednog) kontrolora kada je u pitanju njegova 'beba', Led Zeppelin; i dok je njihov 12-godišnji muzički katalog uglavnom neukaljan, bilo je mnogo pogrešnih koraka. Bernard MacMahon je dobio stroge instrukcije od Mr Pagea - Reč "Sex" se ne pominje u filmu! A baš su Led Zeppelin bili sinonim za razulareno ponašanje na turnejama, skandalozne seksualne ekscese, zavođenje maloletnih groupie devojaka i sve moguće i nemoguće seksualne perverzije. Njeno veličanstvo kamera je antropološko ogledalo, a njena moć ne oprašta. Ono što možemo reći je dirljiva priča o tragedijama do kojih dođe kad se istina prećuti i o snazi potrebnoj da se sve to prevaziđe, da se nastavi tamo gde se stalo i povrati vera u sebe. Jer u ovom poslu nema mesta za tugu - The Show Must Go On...

Tata Page je striktno zahtevao da se sva prljavština (koje je bilo na tone) gurne pod tepih iz "etičkih" i "moralnih" razloga. Preskočeni su plagijati, sve okultne i seksualne pikanterije izbačene. Nema alkohola i droga, Crowleya, Angera, Tolkiena, runa, tarota, ploča puštenih u obrnitom smeru, crne magije ni niza tagedija i nesreća koje su ih zadesile. Tako da ne čudi što su Page, zajedno sa Plantom i Jonesom, u početku bili malo nesigurni u pogledu bilo kakvog predloženog "zvaničnog" dokumentarca i nije iznenađujuće što Zeppelini nastavljaju da kontrolišu svoje nasleđe. Tako da od MacMahona i McGourtyjeve dobijamo duboko istražen dokument koji se gotovo isključivo fokusira na muziku i hronološki beleži rođenje benda i njegov zvezdani uspon. Ovaj dokumentarac obuhvata veoma specifičan rani period benda od 1968. do 1970. godine, tako da neke od najboljih pesama ove grupe, kao što su “Stairway to Heaven”, "Immigrant Song" i "Kashmir" ne možemo čuti u ovom filmu.

Objavio: ar8c
Datum objave: 30.Lipanj/Jun.2025 u 20:11

Mizi piše:

Da li ste znali da je Džimi Pejdž pobornik okultizma?
Da su svi ti bendovi koji su nastajali 60ih, 70ih i 80ih zapravo fanovi Sotone i raznih religijskih magova, šamana, gurua, vođa, da su upražnjavali orgije, glumili u filmovima gde se promoviše satanizam, prodavali dušu rogonji zarad slave i novca, cccccc.....

Obratite pažnju šta i koga slušate.
Mada, ako tako stoji stvar u muzičkom svijetu, šta nam preostaje da slušamo, mi koji bez muzike ne možemo?

Kakav crni Zeppelin, sve je to mekano, med i mleko. Prava stvar su Death i Black metal! Oni sasvim lepo razgolićuju svo licemerje koje neguju religiozni fanatici kojima su puna usta vere i religije, a ne zna se ko nekaradnije shvata svoje svete knjige i ko ovaj svet čini gorim mestom. Pravo prst u oko, direktno i konkretnom muzikom i tekstom, pa da se zna šta je šta!

Evo Mizi, upravo slušam nešto tako mračno i adekvatno (DEATH - Spiritual Healing), ali začudo još uvek ne videh nikakvog rogonju! I još ljudi uglavnom kažu kako sam dobar, prijatan, pošten i pravedan čovek

Objavio: puppet_master
Datum objave: 30.Lipanj/Jun.2025 u 20:53

Dabome, a evo za mene ljudi mahom kažu sve suprotno od toga što pričaju za ar8c-a, dok veze nemam sa metalom ikakvim, religijama i rogonjama 😂 ma i mjuzu se često ne setim ikakvu da pustim mesecima, gde tek da me čini onostranim ili kakvim pa ljubiteljem đavolija, pa i tu onda nešto ne štima najbolje sa tezom 🤣

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 30.Lipanj/Jun.2025 u 21:50

02. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Time Warp - a Virtual 50-year-old Led Zeppelin Concert, but in Real Present Days.

Led Zeppelin Vinyl Collection. The Holy Grail for Discophiles.

Pomislio sam, OK, verovatno solidan film, 'ajde da mu dam šansu. O, kako sam se prevario. Nisam imao pojma da je ovo filmsko delo prepuno sjajnih ideja, velikih ambicija, kreativne energije, i da je urađeno sa mnogo, mnogo mašte, onako dečački iz srca, pitko i nimalo dosadno, čak naprotiv - fenomenalno!

Da, tri matorca pričaju, ali kako interesantno pričaju, i posle svih ovih godina. Sa istim poletom, zanosom i radoznalošću, a oči im još uvek dečački sjaje, bez obzira na godine. Oni su mladi u duši, puni pozitivnog duha, puni života, dok nas ushićeno i sanjarski zavodljivo vode kroz lavirinte svojih davno proživljenih bajki. Dok ih slušamo, prestaje nam biti važno da li je to istina, jer ovo je priča o ljubavi i muzici. Sve kroz šale opraštaju, sve su davno platili, uspehe i padove i iskupili se pred Bogom i samim sobom. Niko ih više ne mrzi, nema ljubomore ni prozivanja - sva je prašina oduvana u vetar. I mi i oni smo samo ljudi, krhki i grešni. Ako neko to zna, onda su to ova tri džentlmena. Da, tu su i neke fotke, ali fotke koje niko nikada nije video, restauriranih snimaka sa koncerata za koje ni oni sami nisu znali da postoje, i sve to traje 120 minuta koje prozuje za čas, poput neke zaboravljene igre, satkane od snova.

Beskrajno strpljivi i uporni entuzijasta, ovaj britanski režiser Bernard MacMahon, je celih pet godina proveo u potrazi za audio i video materijalima čak na tri kontinenta, da bi sproveo duboku profesionalnu analitičku studiju, koja je zadivila sva tri člana benda i dala mu blagoslov da snimi prvi i jedini autorizovani dokumentarac o njima. Prvi put sam video da u nekom biografskom filmu postoji toliko "kvaka." Prvo, gledanje ovog filma je nešto najbliže tome što ćete ikada moći da vidite i doživite - pravi perfektno digitalizovani IMAX rock koncert u bioskopu, sa grandioznim zvukom koji šeta levo-desno kroz zvučnike, da sam ostao prikovan za sedište, širom otvorenih usta.❤ "Bioskopska snaga IMAX-a uparena sa autentičnim zvukom benda, stvara impresivno i nezaboravno iskustvo gledanja, omogućavajući publici da se oseća kao da je tamo, na bini sa bendom" - rekao je reditelj Bernard MacMahon. "Simultano putovanje u prošlost kroz prve koncerte i melanholično prisećanje članova benda u sadašnjosti stvorilo je neku vrstu vremenskog iskrivljenja - kao da prisustvujete virtuelnom 50-godišnjem koncertu Led Zeppelina, ali u stvarnom sadašnjem životu sa drugim ljudskim bićima koja razmišljaju na isti način," nastavio je MacMahon. I zaista, veliki umovi razmišljaju slično, a to je tragedija svakog genija. Malo preterano? Hmmm, možda i nije. Dok gledam u plakat koji sam posud...maznuo nakon projekcije, iskreno mislim da je sudbina tako htela, jer svaki od četiri člana Zeppelina, bio je netipičan vrhunski muzičar koji nema uobičajen pristup svom instrumentu i koji je prevazišao okvire kontemporarne muzike, promenio je i unapredio za sva vremena.

Movie "Becoming Led Zeppelin" Is A Dirt’ Free Origin Story.

Robert Plant, King of Perversions, with BP Fallon & Vanessa Gilbert

"Becoming Led Zeppelin" je "okupana" priča o muzici bez skandaloznih ekscesa. MacMahon jasno implicira: "Ako snimate film o muzici, onda je muzika u glavnoj ulozi, centralni lik, a gledaoci moraju sami da razumeju šta je ta muzika za njih i koliko je značajna", kaže reditelj. Bez obzira što sam uvek bio zaljubljen u "The Doors", činjenica je, kao što sam već napisao, ali moram još jednom da istaknem, da su posle neprikosnovenih šampiona The Rolling Stonesa, Led Zeppelin bili najveći rock bend na svetu, po svim merilima, vrednovanjima, polazištima i ishodištima žanra, iako se oni nikada nisu slagali s tim.

Knjiga "Hammer Of The Gods", prvi put puštena u prodaju 1985. godine, je navodno bila jedina prava i istinita priča o bendu, iako nijedan član ove grupe nije imao nikakve veze sa knjigom. U stvari, autor, Stephen Davis, dobio je većinu informacija od nekadašnjeg menadžera benda, Richarda Colea. Nakon objavljivanja, postala je bestseler i reizdata je tri puta kao dopunjeno izdanje a 1992, pojavilo se i necenzurisano izdanje. Naslov je izveden iz stiha pesme "Immigrant Song," sa trećeg albuma Zeppelina i nije autorizovana biografija. Preživeli članovi benda - Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones - izrazili su svoje nezadovoljstvo knjigom, a muzički recenzenti su je nazvali "jednom od najozloglašenijih rock biografija ikada napisanih, a koja predstavlja katalog grešaka i izobličenja svake istine." Takođe je dovedena u pitanje tačnost mnogih (prilično ludih) priča. Film "Becoming Led Zeppelin" je upravo antiteza ovoj knjizi. Bernard MacMahon je rekao da svoj film "vidi kao niz životnih lekcija, od četiri veoma različite osobe, o tome kako ostvariti svoje snove kroz posvećenost svom zanatu, naporan rad i istrajnost." Za razliku od standardnih dokumentarnih filmova, nema priča o ozloglašenim ludorijama benda behind-the-scenes, niti bilo kakvih komentara od strane bilo koga drugog osim samih članova benda. Svako od njih govori iz svog ugla o istorijatu grupe u vidu monologa. Nema zajedničkih scena, nema dijaloga. Zato sam zahvalan što su se zvezde poklopile i što sam mogao da gledam kako Led Zeppelini postaju Led Zeppelini i uživam u njihovoj neponovljivoj muzici.

The Led Zeppelin Documentary Attempts To Show The Rock Gods As People.

❤ Drugo što mi se izuzetno dopalo u ovom filmu je pomalo subverzivna taktika koju su primenili reditelj i scenaristkinja Allison McGourty. Ideja je zaista bila sjajna. Tvorci filma su se dogovorili da neke privatne snimke pokojnog bubnjara grupe Johna Bonhama prvi put prikažu ostalim članovima benda u toku realnog vremena snimanja. Tako možemo videti Planta i John Paul Jonesa kako iznenađeno i sa nevericom gledaju u monitor ispred njih, i ne skrivaju tugu i poneku suzu. Poznato je da je John Bonham retko davao intervjue, ali kad se pojavi na starom 16mm snimku i kaže: "Hi, I am John Bonham," teško da bilo ko ne "proguta knedlu". Posebno potresen ovim snimkom bio je Robert Plant, jer Bonzo i on su bili prijatelji još iz detinjstva u West Midlandsu.

Prvi put su u ovom filmu viđeni snimci sa prve američke turneje Led Zeppelina, i restaurirani snimak sa "The Bath Festival of Blues and Progressive Music" u Engleskoj (28. 6. 1970), koji je i za Pagea i Planta bio iznenađenje, kad su ga namerno i bez njihovog znanja pustili tokom snimanja intervjua. Allison McGourty je objasnila da je htela da i članovi benda i publika u bioskopu, prvi put vide nešto i da njihova reakcija bude istinita. Dakle, realan emotivni odgovor na stimulus ili situaciju i njene posledice. "Želeli smo nešto vividno, nešto "živo" i organsko," kaže ova lukava opasnica.

Led Zeppelin on "The Bath Festival" in Shepton Mallet, England, on June 28th, 1970.

Bilo je dirljivo videti članove benda dok gledaju arhivske snimke i vide sebe kao u vremeplovu. O jednom festivalskom nastupu u San Francisku 1969, Page je rekao da je retko viđao snimke sa USA turneje, kao ni prepoznatljiv kvalitetan video zapis iz neke TV emisije, ali se seća da su svirke bile opasno dobre te godine. Ovo ga je baš iznenadilo, a MacMahon je objasnio: "Sva ta emotivna ogoljenost je za cilj imala da prikažemo Zeppeline kao obične ljude sa svim vrlinama i manama, a ne nedodirljive rock bogove, što bi publici pomoglo da se poistoveti sa njima, pokaže empatiju i saosećanje." Ceo ovaj film je jedno putovanje, sentimentalni pogled unazad i prava vizuelna i narativna sudbinska bajka o istrajnosti i veri u sebe, sa svim usponima i padovima koji nisu ugušili optimizam, entuzijazam i ljubav prema muzici kroz snažnu posvećenost, strast i inspiraciju, još od formiranja benda i njihovih prvih vežbi, do koncerata pred 70,000 ljudi koji horski pevaju sa Plantom svaki stih. Zaista mi je bilo čudno dok sam gledao film - kao da slušam stare prijatelje kako se okupljaju i pričaju o svojim danima na koledžu, oduševljenju slušanja ploča njihovih heroja, svim predrasudama i omalovažavanjima od strane kolega, prvim nastupima pred zbunjenom publikom, nemogućnosti afirmacije i teškoj golgoti odbijanja svih tvrtki da potpišu ugovor o snimanju prvog albuma. Dokumentarac zaista surovo i brutalno razotkriva legendu Led Zeppelina, ali bez mistifikacije koja ih je uvek okruživala i sputavala. Ovo je proslava njihove muzike uz ushićene, ponekad tužne i do koske iskrene komentare i setom prožeta sećanja na "Good Times" i "Bad Times," jednog benda koji je stvorio sam sebe.

John Bonham was playing a blue sparkle "Slingerland kit" for Led Zeppelin's first ever show at Teen Clubs, Gladsaxe, Denmark.

Bernard & Allison Chased John Bonham Archive Halfway Around the World...

"Koristili smo mnogo kinematografskih tehnika da vratimo gledaoce u prošlost", kaže McGourty, "I koristili smo tekstove pesama da pojačamo vizuelne doživljaje kod publike. Kada idu u Atlantic Records da potpišu ugovor za prvi album, čujemo pesmu "Your Time Is Going To Come", a kada Robert Plant priča o prvom letu u Ameriku, čujemo "Ramble On", a kada sviraju rane koncerte po Evropi i niko ih zapravo ne razume, izvode "Communication Breakdown." Bilo je tu još mnogo filmskih trikova, psihodeličnih kolaža retkih fotografija sa koncerata, snimaka iz raznih studija, privatnog materijala i TV nastupa. A sve to je perfektno upakovano, kroz sve moguće vizuelne retro efekte. U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo po prvi put videti njihove najbitnije koncertne snimke. Još od "Scandinavian Tour," gde su svirali pod imenom "The New Yardbirds," 1968, preko prvog nastupa 1969, na "Surrey University in England", prvi put pod imenom Led Zeppelin, pa sve do trijumfalnog koncerta u "Royal Albert Hallu," 1970. godine. Monologe članova benda, pratile su simbolične numere u pozadini, koje su podvlačile ono o čemu su Page, Plant i Jones govorili. Ali, nešto je falilo - Bonzo!

Bernard MacMahon je još u pregovorima za snimanje prvog autorizovanog dokumentarca odobrenog od članova grupe, uspeo da dobije potvrdu odobrenja od sva tri člana benda. Ipak, ono najbitnije, bez čega "Becoming Led Zeppelin" ne bi bio potpun, bio je glas i vizuelni snimci pokojnog bubnjara Johna Bonhama.

Robert Plant je mislio da je nemoguće snimiti dokumentarac o Zeppelinima. Ne zbog sujete ili bojazni da se razgovara o prošlosti, već zbog gorke istine da njegov najbolji prijatelj - John Bonham, pokojni virtuozni bubnjar benda, nije voleo intervjue dok je bio živ, a to je bila praksa koju je često ponavljao i ostatak grupe sve dok se nisu raspali 1980. godine. Plant je rekao MacMahonu: "Kako biste mogli da ispričate celu priču o Zeppelinima bez Bonzovih reči, ili bilo kakvih novih snimaka uopšte? Ne mislim da možete da snimite ovaj film. Od 1967 do 1968, nismo radili intervjue. Nismo snimali rane koncerte a TV nastupi su verovatno obrisani. Jednostavno nemate dovoljno materijala."

It's been nearly 44 years since John Bonham passed away. Sadly Led Zeppelin also died with his demise.

Page i John Paul Jones su pristali da učestvuju u filmu i imali su poverenje u projekat i MacMahonove rediteljske kvalitete. Trio je dao odvojene intervjue - iako "pomalo" ublažene - kako bi otkrio energiju i posvećenost muzici tih ranih godina. Ali MacMahon i njegova producentska partnerka, Allison McGourty, znali su da snimanje dokumentarca zavisi od otkrića davno izgubljene Bonhamove zaostavštine. I bila je to totalno luda potraga da se pronađe, nešto što možda uopšte ne postoji, ali je toliko značajno, da vredi preći pola sveta u potrazi. "Tražili smo i tražili i tražili“, dodao je MacMahon, "Bilo je krucijalno da se čuje Bonzov glas. "Razgovarali smo sa mnogim ljudima koje smo poznavali i onima koje nismo. Sa svakim ko je ikada imao bilo kakve veze sa bendom, i nadali se najboljem. Zatim se javio momak koji stoji iza web-sajta Led Zeppelina, i koji se, u svojoj neformalnoj ulozi arhivara, potrudio da sakupi svaku stvar koju je pronašao u vezi sa bendom. On nas je uputio u Australiju."

Taj mladi arhivar je nekako saznao da Sydneyska radio stanica 2SM poseduje arhivsku građu Johna Bonhama, ali to je bilo davno, pa više nisu čuvali snimke na trakama, a originalna traka je bila ključna za nastanak ovog dokumentarac, pa su uputili reditelja Bernarda MacMahona i scenaristkinju Allison McGourty u Nacionalnu filmsku i zvučnu arhivu Australije (NFSA), koja se nalazila u Canberri, a koja je preuzela najveći deo arhive 2SM radio stanice. "Tražili su, ali ništa nisu pronašli, rekli su da nemaju trake“, seća se MacMahon. "Pa sam pitao: Koliko nekatalogizovanih traka imate? Odgovorili su, na hiljade.“

Reditelj je ranije radio sa audiovizuelnim arhivama na projektu "American Epic“, formirajući dobar profesionalni odnos sa raznim filmskim institucijama, koji se ovaj put pretvorio u traženje usluge. "Pitao sam ih ljubazno: 'Hej, da li biste ipak mogli da pregledate trake?' I rekli su - u redu, waau, u redu im je bilo da odgledaju par hiljada traka!!!! Nisam mogao da verujem. Nekoliko meseci kasnije, oko ponoći sam dobio telefonski poziv od osobe koja je rekla: 'Otvorite svoj email', seća se MacMahon, "I tamo je bio savršen snimak Bonhamovog glasa. Naježio sam se kada sam ga čuo. Pronašli su audio trake u neobeleženoj kutiji na kojoj je pisalo "Slade“, a oni su bili britanski glam rock bend, i nikada nisam saznao otkud to unutra. NFSA su bili tako marljivi, pregledali su sve, namotavali rolne jednu za drugom i sve ih preslušali. Trebalo im je pet meseci za ovaj podvig."

MacMahon i McGourty su se potrudili da izvuku najbolji mogući zvuk sa tih traka. Sve zajedno, "Becoming Led Zeppelin" je obezbedio oko 90 minuta intervjua sa Bonhamom koje nikada niko nije čuo - uključujući i dva dodatna radio intervjua koja su otkrivena ubrzo nakon toga. Bonhamova sestra, Deborah, takođe je ovoj ekipi srdačno ustupila 16mm kućne snimke iz njihovog detinjstva, koji su beležili dirljive scene Bonza kada je imao 6 godina, kako svira svoj prvi set bubnjeva samo sa dobošem i činelom. Ovaj materijal je vodio produkciju do onoga što je postalo srce finalne verzije njihovog dokumentarca. "Na ovim trakama Bonham govori o svim članovima benda i šta oseća prema njima“, kaže MacMahon. "Uvek je iskreno komentarisao stvari o kojima ostali članovi Zeppelina nisu pričali. On je bio taj koji je otvoreno govorio o tome, kako niko nije želeo da angažuje bend u matičnoj zemlji. A na kraju filma, on gledaocima šalje poruku da su se članovi grupe međusobno jedva poznavali i u privatnom životu i na snimanjima i na koncertima, kao i da se često nisu baš najbolje slagali još od formiranja, 1968. godine. Bonzov glas sa trake kaže: "Tek ih upoznajem. Sviđa mi se John, Jimmy je jako stidljiv, a Robert je ljudina velikog srca, izuzetno ga cenim i poznajem mnogo bolje, jer smo zajedno odrastali u Midlandsu. Svi oni su bili potpuni stranci jedni prema drugima. Sve se uvek vrtelo samo oko svirki, jedino tad su bili složni."

The Untold Story of the Sound of Music

Public in the Studio - Paris TV Broadcast in 1969.

Zaista, postoje briljantni rani snimci iz francuske TV emisije, "Tous En Scene," 19. 6. 1969, gde Zeppelini sviraju najglasnije što mogu pred očigledno zbunjenom publikom u TV studiju, koju su činili uštogljeni odrasli znatiželjnici i deca sa prstima u ušima. Kasnije čujemo početak jedne od njihovih najpoznatijih pesama, "Whole Lotta Love" iz 1969. ( neverovatno zavodljiva izvedba, uz Pageov neponovljivi rif ), a u filmu možemo videti produžene snimke tog nastupa, kao i onaj famozni ranije neviđeni sa Bath Festivala iz 1970. godine, gde je sve užareno kao da bina gori, a vazduh je naelektrisan do granice eksplozije. Plant je u kitnjasto šarenoj košulji na visokim štiklama, a Page nosi šešir i otrcani kaput, kao da je sišao sa omota albuma "Aqualung" grupe Jethro Tull. Iako deluje kao klošar, Page u inat svima nosi nove blještavo bele patike. Naravno, možemo ih videti na turneji po Skandivaniji, zahvaljujući fotografu Jorgen Angelu, gde su nastupali pod imenom "The New Yardbirds", 7. Septembra 1968. godine. Dosta pesama u ovom filmu potiče sa tri "North American" turneje (1968/1969). Sirova glad, odlučnost i duboka posvećenost ovih umetnika je opipljiva dok gledamo bend kako svira srcem svoju himnu "Whole Lotta Love" na svojoj teritoriji, trijumfalnim nastupom 9. januara 1970. godine u Londonskom "Royal Albert Hallu", samo godinu dana nakon objavljivanja njihovog debi albuma. Poslednja pesma sa ovog koncerta je medley Eddie Cochranovih pesama - "C'mon Everybody/Something Else", što ima smisla s obzirom da se tu film završava. Zanimljivo da je reditelj Julien Temple, u svom pseudo-dokumentarnom filmu o Sex Pistolsima - "The Great Rock 'n' Roll Swindle" iz 1980. godine, ubacio isti Cochranov "C'mon Everybody/Something Else" medley koji peva Sid Vicious!

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 05.Srpanj/Jul.2025 u 18:15

03. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Sons of Howlin' Wolf

Page Bowing on "Tous En Scene," Paris TV in 1969.

Dok sam gledao ove restaurirane nikad viđene snimke sa ranih turneja i fotografije koje "nisu postojale" do sad, stekao sam neki teško objašnjiv osećaj opijajuće atmosfere koja je davno navela kultnog pisca Williama Burroughsa da uporedi nastup Led Zeppelina u SAD, sa: "Ritualnom trans muzikom iz Maroka, koja je magičnog porekla i svrhe, to jest, bavi se evokacijom i kontrolom duhovnih sila.“ Znao je ovaj predvodnik beat generacije, derpe, kralj morfijuma i društveni kritičar sa Harvarda, mnogo o rock 'n' rollu i šta ovi lepuškasti momci nose u sebi, a njegove reči su oduvek imale težinu.

MacMahonov film strogo se drži hronologije, što znači - od njihovog formiranja u leto 1968, do vrtoglavog uspeha koji je kulminirao u zimu 1970, trijumfalnim koncertom u "Royal Albert Hallu" u Londonu. I to je to, nema više. Taj rediteljski "Cut" je toliko precizan da zbunjuje površne gledaoce, a znalci razumeju taj radikalni limit. Ova faktografska preciznost je dobrodošla obzirom da se ovaj period dogodio pre 50-60 godina i drugačijeg shvatanje sveta i njegovih kulturološki odnosa u umetnosti, posebno u muzici, nužna je zbog jasnijeg razumevanja uzročno-posledičnih veza, koje se moraju objasniti gledaocima, a to je MacMahon mudro uradio kroz mnogo flešbekova. Upravo ovo retrogradno shvatanje okvira tadašnje britanske underground scene, kao i pozicija velikih bendova na top listama i formiranja mnogih post-flower power subkulturnih žanrova, kao i odumiranja prog-rock dinosaurusa, pomaže gledaocima da imaju širi uvid u okruženje u kom se razvijao jedan mali bend koji je nadmašio sve ostale i razbio sve poznate okvire rock muzike, nametnuvši svoj unikatni zvuk kao referentnu tačku i postavio respektabilno visoke standarde za sve aktere tadašnjeg vremena, koji su za mnoge bili nedostižni. Godine 1968, The Beatles i The Rolling Stones su još uvek dominirali top-listama sa obe strane Atlantika, ali se polako probijao i "teški“ rock 'n' roll kojeg su svirale grupe The Who, The Jimi Hendrix Experience i Cream. Te godine, na muzičku scenu stupaju Led Zeppelin, do tada nebitna engleska grupa koja se hrabro predstavila svežim, ali prepoznatljivim "teškim“ zvukom, čime je preuzela ključnu ulogu u stvaranju tada nedefinisanog novog muzičkog žanra, kasnije krštenog kao hard rock, pa i heavy metal, nešto kasnije.

Gitarista i vizionar Jimmy Page, osnivač grupe, jedna je od najmisterioznijih pojava u istoriji rock muzike. Svojim inovativnim pristupom rocku, te izvanrednim sviračkim umećem, stekao je reputaciju jednog od najpoštovanijih gitarista svih vremena. Page je u jednom intervjuu izjavio: "Često sam razmišljao o tome da bi mi trebalo da budemo sinovi Howlin' Wolfa, na isti način na koji su The Rolling Stones pokušavali da budu sinovi Chucka Berryja. Primenom rediteljskog kinematografskog "trika" kojim su tvorci ovog filma, namerno i bez znanja članova grupe, pustili na monitorima ispred njih, nikad viđene snimke tokom snimanja u realnom vremenu, da bi dobili njihove stvarne reakcije, odvaja ovaj dokument od svih ostalih biografskih ostvarenja. Zato je rezultat ovog "docu-concert" filma pravo visceralno muzičko iskustvo praćeno intimnim, ekskluzivnim komentarima ovog ćutljivog, do sad "neotkrivenog" benda. Ono što me oduševilo je da film "Becoming Led Zeppelin" dokumentuje njihove muzičke heroje u posleratnoj Britaniji, muzičku scenu 60-ih, uključujući - Lonnie Donegana, Johnny Kidda and the Pirates, Sonny Boy Williamsona II, James Browna, Little Richarda, Johnny Burnette Triy, Donovana i Terry Reida.

Led Zeppelin - Live In Europe, 1969. (Sweden, Denmark, France...)

MacMahon: “No one knows who they are, personally.”

"Becoming Led Zeppelin" nije samo dokumentarac; to je omaž muzici koja i danas nastavlja da inspiriše generacije obožavalaca. Otvarajući svoju prošlost i deleći svoju neispričanu priču na ležeran, opušten način i uz sve to se osećaju prijatno, preživeli članovi Led Zeppelina dali su fanovima vrhunski poklon - uvid u srce benda koji je zauvek promenio rock muziku. Dok je ovo saga o nastanku grupe koju pripovedaju direktno u kameru Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones (mada svako posebno, nema zajedničkih scena), čak i odavno pokojni John Bonham - preko arhivskih snimaka. Saznajemo mnogo o porodičnom backgraundu svakog od Zeppelina, njihovim muzičkim počecima, prvim koracima u profesionalnoj karijeri i naravno, o grupi The Yardbirds iz koje su Zeppelini i nastali. Akcenat i težište filma je ovde na samootkrivanju mladih talentovanih muzičara i ekstazi zajedničkog sviranja, istraživanja studijskog zvuka i uživanja u snimanja svoje čudne muzike. Zapravo, to je jedna ozbiljna dubinska Introspektivna ekspertiza o svemu onome - ko su, i šta su bili, mnogo pre epohalne numere "Stairway to Heaven," a toga su potpuno svesni. Samim tim. svi članovi Led Zeppelina u ovom dokumentarcu, jasno žele naglasiti kako nije sve nastalo preko noći. Morali su preći trnoviti muzički put u kojem nije bilo mesta za promašaje, (iako su takvi narativi ‘čuda’ uvek najprimamljiviji publici). Film nam otkriva individualna putovanja, svakog od četiri člana ovog benda, dok se kreću kroz muzičku scenu kasnih 60-ih, svirajući u malim klubovima širom Britanije i izvodeći neke od najvećih obrada hitova tog doba, sve do njihovog susreta u leto 1968. godine, na prvoj probi koja je zauvek promenila njihove živote. Prvi nastup Led Zeppelina pod imenom New Yardbirds bio je u Teen klubu, Gladsaxe, Danska, 7. septembra 1968. godine. A pod imenom Led Zeppelin, prvi put su nastupili 25. oktobra 1968. godine na Univerzitetu Surrey u Engleskoj. Njihova četiri muzička puta se spajaju u jedno dok kreću da osvoje Ameriku na rolerkosteru koji je kulminirao krajem 1969. godine kada Led Zeppelin zasluženo postaju bend broj 1 na svetu. Mudro nam kaže natpis na Grunfovoj majici: "Tko leti, vrijedi."

Robert Plant and Jimmy Page perform as "The New Yardbirds" in Copenhagen on September 1968.

Documentary that looks and feels like a Musical, inspired by "Singin’ In The Rain."

Film takođe radi ono što nijedna pisana biografija ne bi mogla: smešta nas bukvalno u sobu sa Led Zeppelinima, opipljivo obeležavajući njihovu evoluciju kroz nekoliko nastupa uživo. Gledamo kako se bend u realnom vremenu razvija od čupavih noisemakera (prvih nekoliko koncerata prikazuje publiku okamenjenih lica), u neverovatno samouverenu glamuroznu koncertnu atrakciju, gde glasnoća nije bila poenta, što očekivano mnogi prisutni nisu razumeli. Neki od ovih koncerata, poput ranog nastupa u Danskoj iz 1969. godine, pa sve do koncerta u Royal Albert Hallu, 1970. godine, već neko vreme su na YouTube, ali su daleko ubedljiviji na IMAX-u. MacMahon je nakon Imaxove premijere komentarisao svoj rad: "Sa filmom "Becoming Led Zeppelin", moj cilj je bio da napravim dokumentarac koji izgleda i deluje kao mjuzikl. Želeo sam da isprepletem četiri različite priče članova benda pre i posle formiranja grupe, pri čemu su veliki delovi njihove priče unapređeni samo muzikom i slikama, i da kontekstualizujem muziku sa lokacijama gde je nastala i svetskim događajima koji su je inspirisali. Koristio sam samo originalne printove i negative, sa preko 70.000 kadrova snimaka ručno restauriranih i osmislio fantastične sekvence, inspirisane Stanley Donenovim mjuziklom iz 1952, "Singin’ In The Rain“, kombinujući neviđene snimke nastupa sa retro montažama plakata, ulaznica za svirke i flajera sa koncerata, kako bih gledaocima preneo vizuelni osećaj njihove rane karijere, a imax se pobrinuo za zaglušujuću gromoglasnu buku koja je izbijala iz njihovih ogromnih zvučnika." Svečana projekcija ovog dokumentarnog filma o grupi Led Zeppelin održana je 7. februara ove godine u IMAX sali bioskopa Cineplex u Beogradu. U cilju prilagođavanja savremenoj tehnici koju pordržava IMAX - platno veličine 336 m2 - što znači da je duplo veće od teniskog terena, 4K laserskog projektora i zvučnog sistema od 12 kanala, sav materijal morao je biti izglancan kao da je sada izašao iz laboratorije. Projekcija filma "Becoming Led Zeppelin" održala se istog dana, 7. februara 2025. godine, u preko dve stotine IMAX sala širom sveta, a reditelj ističe da je snaga ovakvog bioskopskog iskustva upravo u tome što ova vrsta tehnologije pruža doživljaj autentičnog zvuka i slike, navodeći da se publika u bioskopu, udobno zavaljena u svoja sedišta, oseća kao da je na istom mestu gde bend svira neki od svojih koncerata.

"Becoming Led Zeppelin" in Belgrade , 7. februar 2025.

Treća stvar koja me totalno razbila u paramparčad su žive izvedbe nekoliko pesama prikazanih skoro pa kompletno, uz male upadice i komentare. Posebno se ističu "Dazed and Confused" i "Whole Lotta Love", a tu je i legendarni bubnjarski solo genijalnog Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rane verzije "Moby Dicka"). ❤ Mislim da je dokumentarac jednostavno odlično urađen. Atmosfera u bioskopu je bila toliko naelektrisana, a muzika toliko glasna da sam se osećao kao da sam u veš mašini. Pesma ostaje ista, ali vreme menja sve...Sedeo sam na ivici sedišta tokom cele projekcije, a moja kćerka pored mene. Tek kad sam ustao, shvatio sam da sam totalno ukočen, jer se cela dva sata nisam pomerio. Publiku su sačinjavali uglavnom ljudi stariji od mene, ljudi koji su možda zaista mogli davno da gledaju Zeppeline uživo po Evropi u tim burnim ranim danima kada sam ja imao tri godine. Pored detaljnih intervjua, postoji tona arhivskih snimaka benda koji svira uživo. Video sam nešto od toga, jer imam par DVD-a, ali bilo je mnogo snimaka koje ni ova tri "admirala" ni ja, nikada nismo videli.

British Supershow in London (The Last Great Jam of the 60's!)

Poster for Supershow, music documentary film directed by John Crome (18. 3. 1969).

British Supershow (kasnije sa podnaslovom "The Last Great Jam of the 60's!") je muzički dokumentarni film iz 1969. godine, koji je režirao John Crome, a uključivao je velike rock grupe, jazz muzičare i blues legende tog vremena. Snimanje je odvijalo tokom dva dana u martu 1969, u napuštenoj fabrici u Stainesu, u Engleskoj. Među muzičarima koji su nastupili 25. marta bili su Led Zeppelin, Buddy Guy, Jack Bruce, Buddy Miles, Dick Heckstall-Smith i Chris Mercer.. Među onima koji su snimljeni 26. marta bili su Eric Clapton, Jon Hiseman's Colosseum, Buddy Guy, Rahsaan Roland Kirk i Stephen Stills. Ovaj projekat takođe označava jedno od retkih filmskih pojavljivanja Glenn Rossa Campbella i njegove grupe The Misunderstood. Navodno je i Jimi Hendrix trebalo da se pojavi, ali je propustio avion iz New Yorka (pogađate zašto). Ovaj žestoki jamming session, premijerno je prikazan u Lyceum teatru u Londonu 1969. godine. Na plakatu nema imena Led Zeppelin. Kažu da njihov menadžment nije dao dozvolu za njihovo uključivanje, već je umesto toga kupio prava i objavio njihov nastup na DVD-u Led Zeppelina, tek 2003. godine.

Dazed and Confused

("Lots of people talkin', few of them know.")

Led Zeppelin - Dazed and Confused -

Live at British Supershow (18. 3. 1969)

Po meni, vrhunac ovog filma, je najbolje izvođenje pesme "Dazed and Confused" snimljene 16mm kamerom u Londonu tokom "Live British Supershowa" 1969. godine, a sada digitalizovano pročišćena do perfekcije. U filmu je veličanstveno prikazana u trajanju od 7:35 minuta. Najduža verzija ove pesme ikada izvedena, trajala je čak neverovatnih 44 minuta, uživo u "LA Forumu", 27. marta 1975. godine. "Dazed and Confused“ je pesma koju je napisao američki kantautor Jake Holmes 1967. godine. Izvedena je u folk - rock maniru, a snimio je za svoj epohalni debitantski album, čiji naslov sve govori "The Above Ground Sound of Jake Holmes". Iako su neki zaključili da je reč o "bad acid tripu", Holmes je objasnio kako se tekst odnosi na neodlučnu devojku koja želi da prekine vezu. Nakon što je čula Holmesa kako izvodi pesmu u avgustu 1967. godine, engleska rock grupa The Yardbirds preradila je novim aranžmanom. Ubrzo je postala centralni deo njihovih turneja, a uključena je na živi album "Yardbirds '68“, koji je producirao, niko drugi do Jimmy Page. Čudno je kako je Page bio toliko protiv objavljivanja ove numere, ali svakako mi je drago što je konačno to uradio, jer The Yardbirds su zvučali sjajno na ovom koncertu.

Yardbirds '68 - Jim McCarty, Jimmy Page, Keith Reif and Chris Dreja

Godine 1968, "Dazed and Confused“, sa novim tekstom i vokalnom linijom, snimili su Zeppelini i objavili je na svom debitantskom albumu. Postala je jedna od najbitnijih pesama na koncertima grupe tokom većeg dela karijere. Holmes je pokušao da kontaktira Pagea 1980. godine, u vezi sa autorskim pravima, ali nije dobio odgovor. Tek 2010. godine, Jake Holmes je podneo tužbu i stvar je rešena van suda, a naziv autorstva na naknadnim izdanjima debija Led Zeppelina je promenjen na "Jimmy Page, inspired by Jake Holmes". Sve o beskrupuloznim krađama i plagijatima Jimmy Pagea, koji je nadmašio i Bregu, možete pročitati u poslednjem delu ovog mog teksta.

Jake Holmes debut LP "The Above Ground Sound of Jake Holmes", 1967, covered by Led Zeppelin 1968.

Mladi Led Zeppelini izveli su izuzetno moćnu verziju pesme "Dazed and Confused" na svoj, do tada neviđen način. Njihova hemija i tajming su se astralno poklopili i bilo je jasno da su ovi teško-lagani momci spremni da osvoje planetu. "Dazed And Confused“ je bila jedna od prvih pesama koju je bend snimio i objavljena je kao singl u SAD u januaru 1969. (oko 2 meseca pre nego što je to ekranizovano u Supershowu ) i dve nedelje pre nego što je njihov prvi album objavljen.

Jimmy se nedavno osvrnuo na ovaj nastup: "Izveli smo Dazed and Confused sa, činilo se, prilično iskusnim produkcijskim timom, jer su uglovi kamere delovali zanimljivo u to vreme. Takođe su koristili malo suvog leda, kako bi se pod na bini prekrio slojevima guste magle, što se perfektno uklopilo u mračnu atmosferu izvedbe, i dalo joj potpuno drugačiji treperavo vibrantan osećaj, te podvuklo penetrativnu dimenziju senzualnosti u ovoj pesmi." Zanimljiva mi je bila taktika. Staviti Pageovu gitaru u prvi plan naspram ostalih. To je dovelo do situacije da Zeppelinova verzija ove Jake Holmesove numere jednostavno eksplodira u sredini i zaista nas tera da shvatimo koliko su strpljivi, disciplinovani i potpuno predani muzici koju stvaraju sva četvorica - Plant, Page, Bonham i Jones. Mislim da je upravo ta liturgijska, gotovo monaška pravovernost, duboka posvećenost i principijelnost doprinela njihovom uspehu.

All just sounds perfect. This restored performance in

"Becoming Led Zeppelin" is for all time...

Kada slušam "Dazed and Confused", sa ove vremenske distance, dolazim do zaključka da su Zeppelini bili grupa koja je u potpunosti posvećena muziciranju, sve ostalo im je bilo manje bitno. Jimmy Page, kao neprikosnoveni vođa grupe, razmišljao je samo o muzici. U jednom delu intervjua u filmu govori o tome kako svaki od članova benda, koji su svi do jednog vrsni muzičari, mora jasno i zasebno da se čuje na snimku, i da svako ima svoju poziciju u zvučnom prostoru, nepokriven od strane drugih, uz veliko poštovanje. Page dodaje: "Kad govorimo o žanrovima, mi smo samo svirali ono što smo voleli.. mislim da je svaki član benda imao potpuno različite uticaje i korene, svi smo slušali drugačiju muziku i uvek sam govorio da je neuhvatljivo spiritualno područje u sredini između nas, upravo taj naš muzički žanr...stil, žanr ili "osnovnai muzički jezik" je...umm konvencionalna kategorija koja neke delove muzike identifikuje kao pripadajuće zajedničkoj tradiciji ili skupu konvencija. Muzika se može podeliti u različite žanrove na mnogo različitih načina, ali umetnička priroda muzike znači da su te klasifikacije često subjektivne i kontroverzne, jer ono što smo mi raditi ne može se ukalupiti. Čak ni meni još uvek nije jasno - šta smo mi to ustvari stvarali na probama komponovanja, i odakle nam je to dolazilo?"

Jimmy Page's secret weapon.

Kakva hemija, snaga i lepota! Dok sam bez daha gledao ovu izvedbu u bioskopu srce mi je obuzela ljubav, dušu mir, a kožu žmarci. Na samom početku, dok smireni Jonesov bas uvodi u pesmu, svi članovi benda su zgrčeni i neverovatno koncetrisani, a Plant pogrbljen, kao da u nekom ratnom rovu očekuju napad neprijatelja. I stvarno su usredsređeni i fokusirani, kao da im bukvalno život zavisi od toga. Kao da su van svojih tela, a samo duša je prisutna. Ovo uzvišeno, meditativno i delirično ekstatično stanje čekanja, najbliže je početku neke vanzemaljske pokajničke vaseljenske službe u nekoj bogomolji. Tih prvih par minuta su mi delovali kao da doživljavam neko onostrano transcendentalno iskustvo koje se polako uspinje ka beskraju. Jimmy Page svira svoju "magičnu gitaru" - oslikani Dragon Telecaster i koristi wah wah pedale, a bend kao da zanemaruje sam sebe i gubi se u hipnotičkoj repetativnosti, što mu ostavlja zvučni prostor da kontroliše distorziju i produženi eho, tako da svim ovim efektima utkanim u tužne i gotovo beskrajno produžene note, priziva duhove mrtvih bluzera sa delte mississippija. Nakon dve minute pesme, počinje jedan od najznačajnijih gitarskih rock soloa. Ali čisti magični "chasing the dragon" momenat je kada Page uzima gudalo za vilončelo i koristi prazan prostor otvorenog srednjeg dela pesme, koji mu omogućava dugačku improvizaciju, kako bi izvukao maksimalnu moguću količinu spaced-out emocija iz distorzirane gudačke gitare. Dok to radi deluje kao da ima implozivni epileptični napad i šeta po tankoj ivici kakofonije, dok se viore pokidane strune, ali sve se vraća u harmonični sklad u deliću sekunde. Kako sam kaže: "Bili smo toliko povezani da smo se mogli kretati u bilo kojem smeru, a svi prate gitaru koja vodi i nevoljno moraju suzdržati svoju strast u ime pesme. Moj nivo improvizacije diže intenzitet koji se povećava tokom svirke kao pozitivno zlo, a tek kada dođe gudalo - to je haos. Svi članovi benda su svedoci ovog košmara. Znao sam šta imamo, svaki od nas, i samo sam stvarno hteo da "razbijemo" s tim." Žurnalist Phil Alexander je jednom prilikom izjavio za ovu izvedbu: "Nikada nisam čuo bolju komunikacijsku simbiozu između pevača i gitariste, gde posle svakog otpevanog stiha, Page doslovno razgovara sa Plantom svojom gitarom!“

Legendary Jimmy Page's Fender "Dragon Telecaster", hand drawn psychedelic guitar multi-coloured with bright vibrant colours of Japanese dragon design on the front face. Page using this guitar with a violin bow on "Dazed and Confused."

Malo je gitara toliko važnih za istoriju rocka kao što je "Dragon Telecaster" koji je Jimmy Page koristio za stvaranje nekih kultnih rifova za mnoge pesme Led Zeppelina. Prvobitno dobijena gitara kao neukrašen poklon od Jeff Becka, svog saborca iz Yardbirdsa, bila je '59 Fender Telecaster. Page je u februaru 1967. godine, verovatno inspirisan Syd Barrettom iz Pink Floyda i njegovom "mirrored" gitarom, dodao osam okruglih ogledala na telo gitare, kako bi dobio efekat svetlosnih odsjaja direktno u publiku dok se kreće binom. Do sredine 1967. godine odlučio je da ukloni ogledala, rastavi instrument do golog drveta i, oslanjajući se na svoje veštine iz umetničke škole, sam ga prefarba.

Page je obojio svoj ogoljeni Telecaster psihodeličnim strelicama i uvojcima zelene, narandžaste, žute, plave i crvene boje u simbolični zaštitni znak koji je formirao nešto poput vrtložnog, nejasno definisanog japanskog zmaja. Vatreno crveni rogovi zveri i zelena glava nalaze se unutar tupog gornjeg roga, zelene krljušti se spuštaju niz vrat, dok se pretvaraju u šarenu apstrakciju koja bi mogla da predstavlja rep koji se zmijovitim putem uvija u gornji deo iz donjeg. Naravno da su naslovi u novinama, uglavnom glasili: "Dragon slayer: The magical mystery of Jimmy Page's Telecaster!" To je još jedna od lažnih legendi o "rogatom" i vezi sa satanizmom ovog gitariste, koji se jedno vreme, pod Aleistera Crowleya, navodno amaterski bavio crnom magijom, ali to su bili tako smešni pokušaji, da se danas i sam smeje tome. Svakako nije tajna da je Jimmy Page dugo bio očaran zmajevima i od 1971. godine bio je poznat po nošenju koncertnih blistavih crno-belih odora sa ispletenim orijentalnim motivima crvenih zmajeva, ali to je već neka druga priča. Page je ovu gitaru često koristio tokom njegovog perioda provedenog sa bendom Yardbirds 1968. godine i na ranim nastupima Led Zeppelina. Ova gitara, bila je primarni instrument za debitantski album, a nastavio je da je koristi na sceni i u studiju do kraja 1969. godine, kada je prešao na Gibson Les Paul.

"Dazed and Confused", blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Sve to jednostavno zvuči perfektno... Sve se savršeno precizno uklapa, ni manje, ni više - glas, bubnjevi, gitara, bas... Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti... toliko se toga dešava u samo nekoliko minuta, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i od najboljih. U vrtlogu muzičkih previranja 60-tih, "Dazed and Confused" redefiniše značenje pojma slobode kao kontinuiranog procesa samootkrivanja i otpora. A ova izvedba je za sva vremena, školskih primer mere, veštine, poštenja, iskrenosti i pre svega ljubavi...

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 09.Srpanj/Jul.2025 u 00:59

04. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

BONHAMOLOGY

The Genius of John Bonham

Bonzova sestra Deborah Bonham pomogla je Bernardu MacMahonu da u svom filmu prikaže ranije neviđen 16mm film sa venčanja Johna Bonhama, 19. februara 1966. godine. Veoma mlad i "nevin" Bonzo je imao samo 18 godina, a njegova izabranica Pat Phillips 23. Bili su to srećni dani, pre nego što je burni svet rock 'n' rolla uzeo svoj danak. Drago mi je što je u ovom dokumentarcu, uživo prikazan taj legendarni solo Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rana verzija "Moby Dicka"). Ova pesma je osmišljena kao Bonhamov "showcase". Prvobitna verzija je imala drugačiji aranžman i naziv "Pat's Delight" (bila je posvećena njegovoj supruzi Pat Phillips). Bonzova solo deonica iz te numere, veličanstveni je spomenik i monumentalni epitaf za preminulog bubnjara Led Zeppelina. U punoj snazi, kao okosnica benda i kovač zvuka kao Hefesov pandan u rimskoj mitologiji, Bonzo je u svojim rukama držao "Torov čekić" umesto palica i lupao po svojoj bateriji bez duple pedale, bez gomile bubnjeva i činela. Tokom snimanja i koncertnih izvođenja ove numere, koristio je samo jednostavni, dobri stari "old school" set i dva džinovska bonga koja je svirao golim rukama i svoj sirovi talenat. Toliko je bio brz, da ga čak ni kamera na bini nije mogla pratiti.

Očigledno je da su ta brzina i preciznost bile neverovatno impresivne, ali sam lično oduševljen dinamičnim kontrastom između delova pesme, što samo dokazuje kako je uspevao da kontroliše sve, iako je izgledao kao ludak zaposednut demonima. Jimi Hendrix je jednom prilikom rekao Bonzu: "Boy, you've got a right foot like a rabbit." Bonham je ujedinio sve stilove i stvorio sopstveni groove, moć i neopisivu fuziju na bubnjevima za svoj bend sa blues bazom. Bonham nikada, ni kada je svirao najpijaniji, nije ispadao iz ritma, on je bio "lepak" koji je Led Zeppeline držao zajedno. Nije slučajno Gile pevao: "Kako bubanj kaže", jer je dobro znao šta je inicijalna kapisla za dobru pesmu.

Neverovatni zvuci bubnjeva i hi-hat perkusija na kojima je svirao golim rukama u "Moby Dicku", učinio je pesmu toliko spektakularnom, da je bila neizostavan deo svakog koncerta Zeppelina.

Bonham's Wedding (Never before seen photo from private archive)

Pokušati izračunati uticaj Johna Bonhama na sviranje bubnjeva, znači pokušati nemoguće. Može se slobodno reći da za većinu fanova Zeppelina postoje dve različite ere u analima sviranja na bubnjevima, prva se sastoji od svega pre pojave Johna Bonhama, a druga počinje 12. januara 1969. godine kada je objavljen prvi album gupe "Led Zeppelin I." Vrlo malo bubnjara je ostavilo tako značajan trag kao onaj pokojnog Bonza. Gde bi danas bilo rock bubnjanje bez njegovih doprinosa? Da li su mu se više divili zbog neviđene kontrole njegove desne noge, njegovih blistavih udaraca ili masivnog zvuka koji je uspevao izvući iz svojih bubnjeva? Teško je to opisati rečima, jer on je svakako bio jedinstven u svakom pogledu.

John Bonham - Also known as "The Beast," Usually considered the greatest drummer of all time, in concert 1970.

Ali još važnija od revolucionarne genijalnosti njegovih taktički smišljenih udara, bila je njegova neobična sposobnost da učini da svaki zvučni obrazac bude tako dobar. Njegovo sviranje je uvek bilo ispunjeno ekonomičnošću pristupa svom instrumentu i invencije, a često je imalo mnogo "swing" zamaha i opuštenosti, uprkos agresivnoj prirodi njegovog stila. Bonzovo bubnjanje je uvek delovalo organski, kao da je bio u simbiozi sa svojim bubnjevima, kao da su oni bili deo njegovog tela.

John Paul Jones je u filmu izjavio: "Bio sam bukvalno zaljubljen u Johnovo desno stopalo, jako sam ga poštovao i pokušavao ga istaknuti i pomagati mu kada se kao poslednji član pridružio grupi. Pratio sam šta radi na prvim probama, dok polako ulazi u pesmu, a onda bi nešto bljesnulo, iskočilo iz njegovih bubnjeva i ritam bi odjednom oživeo. John Bonham je imao sposobnost brze domišljate lucidnosti pri iznalaženju rešenja u svakom trenutku i kreiranja nečeg što ranije nije postojalo, odnosno nečeg novog, originalnog, naturalnog i ritualnog." John Paul Jones je često dodavao kompleksne promene ritma što je za ritam sekciju bio pametan obrazac koji se više puta ponavljao, prelazeći između vremenskih signatura. Grupi je bilo teško da se nosi sa ovim preokretima u tempu, ali rešenje bubnjara Johna Bonhama je bilo da to odsvira kao da nije bilo preokreta. On je pravio namerne greške u ritmičkoj koordinaciji, kada gitare nisu sinhronizovane sa bubnjevima. Ali to je bio deo Bonzove genijalnosti, da ove "greške“ primeni kao demisije i odstupe od ritma, čime bi dao svoj karakteristični lični potpis svakoj pesmi Zeppelina. Na nastupima uživo, Bonham je koristo razne varijacije kako bi dao prostor Plantu da izvodi svoje a cappella vokalne interludije, a zatim da se instrumenti ujedinjeno vrate u pravo vreme i početno stanje.

Bonham drum solos with his bare hands. He started using this technique as well as developing a finger-control style.

Pesma "Moby Dick" sadržala je razne ritmičke modifikacije i odstupanja u okviru iste strukture tonskog sklopa, kao i promene ritma i slobodne improvizacije na bubljevima, udaraljkama uključujući konge ili timpane svirane Bonzovim golim rukama. Počeo je da koristi ovu tehniku, kao i da razvija stil kontrole prstima, još od 1968. godine. Impresivna je raskošnost njegovog "Moby Dicka", ove bubnjarske rapsodije za koju je jedan kritičar napisao da je to "Jedini zanimljiv solo koji se ikada mogao čuti van Zapadne Afrike.“ Taj njegov bubnjarski solo bio je dugo obavezan deo koncerata Led Zeppelina, često u trajanju više od 20 minuta totalnog ludila, i izazivao je dugačke ovacije koje su publiku dizale na noge. Tradicionalno, na početku ove rapsodije bi Robert Plant predstavljao članove benda rečima: "Let me introduce you to some good musicians..." Celom ovom pesmom dominirala je snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham, kao jedna od najjačih u celokupnoj istoriji rock muzike, sa nenadmašnim i razarajućim Bonzom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk Zeppelina, kao ratnički tam-tam borbenih Siouxa. Vrhunski umetnik, čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji sviranja bubnjeva, i obično je smatran najvećim bubnjarem svih vremena. Bio je poznat po svom urođenom instinktu i nepogrešivom osećaju za ritam, koji se ogledao u njegovoj ljubavi prema brzini i ekstremono snažnim udarima, poput "drvoseče," kako su ga u šali nazivali.

John Bonham's "Pat's Delight" in "Becoming Led Zeppelin", Live at The Royal Albert Hall, London (9. 1. 1970.)

Prva numera na prvoj ploči benda "Good Times Bad Times“ je upoznala svet sa Bonhamovim zvukom. Već u prvom minutu nakon spuštanja igle na gramofon, Bonham je počeo da stvara svoju mitologiju u istoriji rock muzike. Ova teška i zahtevna numera je bila kao dinamit, a Bonzo je bio taj koji je zapalio fitilj! On savršeno uvodi u ovu pesmu, tako što koristi par osmina nota na početku svakog takta, dok postepeno gradi uvod udvostručavajući brzinu u drugom taktu, dodavanjem još jedne deonice u trećem i četvrtom taktu, i na kraju svira eksplozivnu ekspresiju koja daje snagu pesmi. Ove transkripcije prikazuju jedan od Bonhamovih najpoznatijih trikova, koji se često nazivaju "Bonhamovim trojkama“. Ovo trojno umetanje par nota bas bubnja između svake dve note činela, tvorio je njegov atipični groove koji zvuči kao da postoji eho, zbog tih glasnih dvostrukih udara, što retko ko može da uradi. Neki bubnjari tog doba koristili su ovu ideju, posebno Don Brewer iz žestokog benda "Grand Funk Railroad." U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo videti Bonza kako izvodi pesmu "Moby Dick" na famoznom nastupu u Royal Albert Hallu, 1970. godine. Na ovom koncertu, taj instrumentalni dragulj trajao je 15 minuta, sa neverovatnim solom na bubnjevima, gde je veliki Bonzo zaista zablistao. Njegov "zamah" bio je uvek tako zadivljujući, bez obzira da li se radi o blues numerama, baladama ili teškom rocku. On se divio Joe Morellovim jazz prelazima u "Dave Brubeck Quartetu", a ogroman uticaj na njega imali su legendarni cool oldtajmer Gene Krupa i brzi revolveraš Buddy Rich. Bonzo je u svoj stil ugradio njihove oštre, čiste, jazz tehnike, ali je to učinio sa teškim, rock groovom. Kada solira, to ide pravo kroz vaše ćelije. To je nešto što možete osetiti u stomaku!!! Teško je to opisati. Više "osećate“ njegovo bubnjanje, nego što ga čujete!!! Bio je jedna od najvećih. Kada je Bonzo umro, Led Zeppelini su umrli s njim, jer bilo je nemoguće zameniti ga. Svi su to znali.

Led Zeppelin's last concert featuring John Bonham was on July 7, 1980, at the Eissporthalle in West Berlin, Germany. This show marked the end of their European tour and sadly, Bonham's final performance with the band.

Back To The Roots, and The Circle Closes where it All Begin...

Nakon sedmog Led Zeppelin studijskog albuma "Presence" (1976) , filma i osmog duplog koncertnog albuma "The Song Remains the Same" (1977) usledio je period dugog odmora, zatišja i neproverenih informacija vezanih za budućnost benda. Nakon svega, potpuno neočekivano, svetlost dana ugledao je deveti i poslednji album Zeppelina sa Bonzom - "In Through The Out Door." Godina je bila 1979, a naziv albuma simboličan - "Ulaz kroz izlazna vrata", pre svega zbog činjenice da se već dugo spekulisalo o raspadu benda. Udar silovitog punk-rocka na stare, jalove rock dinosauruse, bio je tih godina veoma žestok, čije nemilosrdnosti nisu bili pošteđeni ni Led Zeppelin. Priče o lovatorima koji žive na lovorikama od zaglupljene publike bile su brutalne i nimalo prijatne za članove grupe. Zeppelini su dali jedini mogući odgovor, pre svega muzikom kojom su plenili prethodnih desetak godina. Pesme su odražavale stari, dobri duh četiri vrhunska muzičara, okupljenih unutar benda, čudesne letelice koja je uvek dopirala do neslućenih visina i prevazilazila sopstvene mogućnosti. Teško je u svakom trenutku života biti na vrhunskom nivou i trajati, ali i svi mogući padovi su bili tu radi ravnoteže koja pruža uvid u lepotu i dostignuća vrhunskog sjaja. Bio je to poslednji zajednički let Zeppelina, koji su svojim radom i harizmom obeležili istoriju rock muzike. Poslednja pesma na poslednjem zajedničkom albumu - bolni blues "I’m Gonna Crawl" vratila je, kako to obično u životu i biva, celu priču na sam početak, korenima rhythma i bluesa iz koje je sve i počelo... Nosila je u sebi neku čudnu, pritajenu setu opraštanja koji se naslućivao, naglašavajući energiju i duh čoveka bez kojeg se dalje nije moglo... Dana 25. septembra 1980. godine, sve svetske novine su objavile da je pronađen mrtav John "Bonzo" Bonham, legendarni, neprevaziđeni bubnjar Led Zeppelina...

Jimi Hendrix je jednom prilikom vrlo ozbiljno rekao: "Ako Bonham ikada odluči da napusti Zeppeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara." Ovakvom konstatacijom i komplimentom, mogao bih i da završim ovaj deo teksta o Bonzu, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonhama, jer Hendrix je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i očaran ritmom divljine.

Led Zeppelin I - “The Only Way To Fly”

The original iconic artwork, used on the cover of the album "Led Zeppelin I", presents the moment the Hindenburg hit the mast at the Naval Air Station Lakehurst, and an explosion took place. Designed by George Hardie, 1969.

Jedan od razloga zbog kojih su Led Zeppelin postali toliko uspešni za samo dve godine postojanja, bila je radoznalost, stilski eklektičan pristup muzici, dugogodišnje studijsko iskustvo i spremnost članova benda da istraže nova muzička područja. Iako su sigurno mnogo dugovali blues legendama prošlosti i pionirima rock 'n' rolla iz svog detinjstva, njihova inovativnost i želja da urade nešto osvežavajuće i neviđeno, otvorili su im mnoga vrata. Bend je želeo da proširi područje rock muzike i u tome je uspeo. Tokom 12 godina duge karijere, bili su hard i heavy pioniri, a u folk su uveli glam, ostavivši iza sebe impresivno nasleđe. Bend je inspiraciju nalazio svuda, od raznorodnih mitologija do ličnih iskustava i različitih korena i uticaja na svakog člana posebno. Fascinantno je bilo, u ovom filmu videti kako su uspeli stvoriti svoj lični muzički kolaž ruralnih, urbanih i egzotičnih kontrasta, što ih je učinio kultim za sva vremena. Pored njihove kolektivne veštine, ova snalažljivost se pokazala kao pouzdan alat i postavila je standard za mnoge druge bendove, naročito one u nastanku. Čak i naslovni omot ove ploče, koji je dizajnirao engleski grafički dizajner George Hardie je prilično dobro uspeo simbolično da obuhvati muziku ove grupe u tri reči: snaga, udar i eksplozija. George Hardie je u to vreme bio veoma poznat ilustrator omota ploča u krugovima cenjenih rock muzičara, a angažovao ga je Jimmy Page. Dovoljno je napomenuti da je ovaj ilustrator nešto kasnije radio omote za dve ključne ploče Pink Floyda - "The Dark Side of the Moon" (1973) i "Wish You Were Here" (1975), kao i za legendarni "The Lamb Lies Down On Broadway", progresivne grupe Genesis (1974).

Zaista shvatite moć i slavu onoga što je Led Zeppelin bio kada vidite te arhivske snimke uživo i to po prvi put u MacMahonovom dokumentarcu. Posebno cenim John Paul Jonesa kao basistu, a njegovu saradnju sa mojom omiljenom vešticom Diamandom Galás, još više. Mislim, već sam znao da je Jimmy Page jedan od najvećih gitarista ikad i da je John Bonham bio "force of nature" na bubnjevima, a Plantov "banši" jauk je već odavno stvar legende.

Slušanje "Led Zeppelin I“ i "Led Zeppelin II“, posle gledanja filma "Becoming Led Zeppelin“ čini se mnogo dublje i jasnije. Mnogo toga nisu rekli, ali svi ti iseckani i lepljeni, nikad viđeni snimci sa ranih koncerata, nekako daju novu dimenziju zvuku koji tutnji iz zvučnika. Ova dva albuma su, zaista, definisala zvuk "zlatnih godina“ rock muzike. Tresu, lupaju, udaraju, vrište, plaču, i posle svih ovih godina slušanja, doživljavam ih da to rade sa istom snagom i samouverenošću. Njihove pesme nisu izgubile svežinu vrele mlade krvi i zanosa iz sredine 60-ih, ne, samo su dobile patinu mudrosti, jer sam i ja ostario zajedno s njima.

Led Zeppelin - “The Only Way To Fly” glasio je reklamni slogan koji je pratio prvi album ove grupe. Izdat u januaru 1969, bio je praćen drugim albumom objavljenim samo 9 meseci kasnije - debi je završio na 6. mestu engleske i 10. mestu Billboardove liste albuma u americi, a njegov naslednik, "Led Zeppelin II" je dospeo na same vrhove top lista i "srušio" The Beatles - "Abbey Road." Time je postavljen temelj, ne samo jednoj od najfascinantnijih karijera u istoriji rock muzike, nego je izvršio ogroman kulturološki skok o kome se i dan danas priča.

Public Enemies Number 1

Eva Von Zeppelin criticized the group for sounding like "shrieking monkeys." Led Zeppelin Became "The Nobs" for only One Denmark Show.

Pomenuta Hardieva grafika na prednjem omotu albuma "Led Zeppelin I" zasnovana je na crno-beloj fotografiji pada nemačkog cepelina u plamenu, koju je snimio Sam Shere davne 1937. godine. George Hardie je preko originalne fotografije crtao rapidografom i tehnikom mecotinte, te primenio grafički postupak duboke štampe. Prvo vinilno izdanje u Velikoj Britaniji objavljeno je u martu 1969. godine i sadržalo je ime benda i logo Atlantica u tirkiznoj boji. Kada je kasnije te godine grafika prebačena na narandžasti print, tirkizno štampani omot postao je raritetni kolekcionarski primerak, poznat po tome što se prodavao za hiljade funti! Ova slika na omotu albuma izazvala je mnoge kontroverze, jer je predstavljala cepelin "Hindenburg“ kako se obrušava u plamenu. Nesreća se dogodila 6. maja 1937, kada se nemački cepelin "Hindenburg" zapalio tokom pokušaja da pristane na svoj privezni jarbol u mornaričkoj bazi Lakehurst. Na cepelinu je bilo 97 osoba, a poginulo je 36 putnika i 22 člana posade. Ideju za ovako morbidni omot, Hardieu je dao, pogađate, Jimmy Page.

U oktobru 1969, Zeppelini su gostovali u Danskoj gdje su za potrebe njihove nacionalne TV kuće snimali jedan svoj nastup. Tada ih je uočila grofica Frau Eva von Zeppelin, rođaka grofa Ferdinanda von Zeppelina, i nezadovoljna što profitiraju na račun njenog prezimena, žestoko se naljutila. Kako bi se umilili aristokratkinji, lepo i tradicionalno vaspitani britanski dečaci Led Zeppelin su je pozvali na šoljicu čaja i malo prijatnog razgovora, a onda se dogodio jedan od onih gafova: “Pozvali smo je u backstage da se bolje upoznamo, da vidi da smo sasvim pristojni momci. Uspeli smo je nagovoriti i došla je, no kada je odlazila iz studija poklonili smo joj jedan primerak našeg prvenca s "Hindenburgom" u plamenu. Jednostavno je ‘pukla’, počastila nas izrazom "kreštavi majmuni", bacila ploču u kantu za smeće, a ja sam pobjegao glavom bez obzira”, prisetio se Robert Plant. Nastup u Copenhagenu i dalje ih je čekao, a u zraku je visila tužba, pa je bend improvizirao i za jedno veče postao "The Nobs". Nije to prvi put da su menjali ime: za vreme japanske turneje na prodajne majice su otisnuli logo "Red Zepperin" zezajući se na račun izgovora glasa ‘L’ svojih domaćina.

Led Zeppelin in Denmark as “The Nobs,” waiting for Eva von Zeppelin, to join them for a cup of tea.

Iako je ugovor za izdavanje prvog albuma potpisan s Atlantic Records krajem 1968. godine, tek nakon što je bend krenuo na svoju prvu američku turneju i na njoj proveo skoro mesec dana, biva izdat, i to samo u Americi. Recenzije su bile katastrofalne, album je pokopan na svim mogućim nivoima i u svim mogućim medijima. Dakako, kampanji pljuvanja pridružio se i američki "Rolling Stone" magazin, koji je kroz pero svog kritičara za album napisao toliko gadnu kritiku, da ni jedna medijska kuća u UK, zbog straha od sudskog progona nije htela da ga objavi. (I to se jedva pominje u filmu).

Pored relativnog uspjeha na prvim koncertima, jer publika je počela uviđati da u novinama čitaju jedno, a na koncertima čuju drugo, status grupe se nije mnogo promenio. U Velikoj Britaniji niko nije bio zainteresiran za njihove rane koncerte, pa su bili potpuni neznanci, autsajderi i gubitnici u svojoj domovini, što je zaista bilo tužno. Delovali su kao razočarani luzeri u koje niko nije verovao i niko u UK im nije dao šansu da snime svoj prvi album. Ipak, tokom turneje, već krajem 1968. godine, Amerika ih je počela polako prihvatati, a vratili su se nakon nepune dve godine (posle četiri američke turneje) kao najveći rock 'n' roll bend na svetu. Bilo je jadno gledati četiri klinca zajedno s Peterom Grantom kako stoje na aerodromu i čekaju da poleti avion preko Atlantika u Ameriku. Nije bilo nikoga na terminalu: ni medija, ni novinara, ni obožavaoca koje nisu imali, pa čak ni rodbine.

Otišli su kao totalni marginalci, anonimusi kojima niko nije pružio šansu da pokažu svoj osebujni neuobičajeni talenat i pusti ih da rade ono što najbolje znaju - da sviraju! Samo je Grant verovao u njih. Niko drugi ih nije hteo. Čekali su pravi momenat, grunuli iz sve snage i zauvek pretumbali kompletnu muzičku scenu kasnih 60-tih, a da to nisu hteli. Njihovo najveće oružje su bile svirke uživo, a činjenica da su postali toliko uspešni i popularni, bila je nešto što se desilo van njihove kontrole. "Jednostavno se desilo!" kaže Plant u filmu.

By late December of 1968, the group were heading out on their first tour of North America. Photo by Peter Grant, because no one else was at the airport.

The Inception of The Epic "Led Zeppelin I"

Svojim su jedinstvenim zvukom i distorziranom interpretacijom zaboravljenih blues standarda, zadobili su svetsku muzičku populaciju. A počeci su bili sve samo ne laki …Tokom turneje po Skandinaviji (pod imenom The New Yardbirds) rodila se magija na pozornici te su po povratku u Englesku odlučili nastaviti zajedno jer su već bili kreativno definisani. Samo im je trebalo novo ime. Prvi koncerti bivaju dočekan na nož, ali ova grupa se nikad ne predaje. Samo poreklo imena ukazuje s kojim su podsmehom dočekani u svojoj domovini, kako u medijima tako i među kolegama. Keith Moon i John Entwistle iz grupe The Who su se našalili - "Verovatno će pasti kao Lead (olovni) Zeppelin!" Mladi Page, iz inata, modifikuje reč "Lead“ u "Led" izbacivši slovo "a“, da bi izgovaranje te reči asociralo na liderstvo, kao "lid“ (vodeći), a ne "lead" (olovni), i tako je ime je ukovano!

Dok su snimali taj famozni "Led Zeppelin I", nije bilo novca izdavačke kuće koja bi finansirala prekomerno studijsko vreme. Page i Grant su iz svoga džepa platili sesije, iako su ukupni troškovi zakupa studija bili ogromni. Samo je Peter Grant prepoznao genijalnu viziju ovog benda i verovao u njih. Samo on je bio dovoljno uporan i hrabar da objavi ovu ploču. Uz sve neprilike, Peter Grant je obezbedio vrtoglavi finansijski ugovor od 143.000 dolara unapred za svoje momke, sa najznačajnijim čovekom u modernoj industriji snimanja zvuka - Ahmetom Ertegunom za Atlantic Records, i snimanje debi albuma za koji će se kasnije ispostaviti da je jedan od najvećih debi albuma svih vremena.

Led Zeppelin I - first UK pressing, released on 31. March 1969. on vinyl with turquoise and orange lettering on the sleeve.

Nastavak sutra!

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 18.Srpanj/Jul.2025 u 17:51

05. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Led Zeppelin I - The back cover features a photograph of the band taken by Chris Dreja, who was a member of The Yardbirds. The photo was taken on 29. October, 1968.

Led Zeppelin I - the band's eponymous monster debut was a real celebration of blues, rock, folk and acoustic music!

Led Zeppelin je od samog početka imao potpuno formiran, prepoznatljiv zvuk, kao što ilustruje njihov istoimeni debi. Šireći teški, distorzirani električni blues Jimi Hendrixa, Jeff Becka, i grupe Cream do krajnjih granica, Zeppelini su stvorili veličanstven, ekstremno moćan brend gitarskog rocka konstruisanog oko jednostavnih ali nezaboravnih rifova i glomaznih mitskih ritmova. Ali ključ "napada" grupe bila je suptilnost: nije to bio samo nalet gitarske buke, već je bio blago osenčen mračnim pasažima vremena i promišljenom teksturiran sepijom starih majstora, ispunjen naizmeničnom dinamikom i tempom. Kao što ovaj album dokazuje, ova grupa je bila sposobna za takvu višeslojnu muziku već na početku svoje karijere.

Kako se ispostavilo, skrojen organski do srži, ovaj debitantski album Zeppelina iz 1969. godine bio je pokazatelj decenije koja je dolazila - one koju je, prikladno, ovaj bend pomogao da definiše svojim dekadentnim, boudlerizovanim, preuveličanim i iščašenim blues-rockom. U mahnitom vrištećem glasu Roberta Planta, Jimmy Page, pronašao je ekspresivnog vokalistu koji je mogao da parira njegovoj gitarskoj pirotehnici, a bend je izvodio svoju muziku sa drskom žestinom i jačinom dostojnom najviše amplitude Rihterove skale.

Iako prerađeni i psihodelijom raskomadani coveri blues i folk klasika - Jake Holmesove "Dazed and Confused“, J. B. Lenoirove "You Shook Me“ i "I Can't Quit You Baby“ Otisa Rusha često privlače najviše pažnje, ostatak albuma je bolji pokazatelj onoga što će se dogoditi kasnije. "Babe I'm Gonna Leave You“ prelazi iz folk stihova Anne Bredon u eruptivne vokalne izazove za Roberta Planta i Pageove ubitačne rifove posle refrena. "Good Times Bad Times“ i "How Many More Times“ inspirisana Howlin' Wolfovom "How Many More Years", sadrže groovy, blues mešavine sa teritorije pop muzike, i to bi bili hitovi sa ove ploče, da se radi o normalnoj grupi, ali Zeppelini nisu želeli hitove, novac, slavu, a posebno su mrzeli singlove. Bend je nekim od ovih numera, takođe nagovestio kakav će se zemljotres tek desiti na "Led Zeppelin II". To jasno oslikava "Communication Breakdown“, frenetična rock pesma sa gotovo pandemičnim punk napadom, u svojoj maničnoj izvedbi Zeppelina. Malo ko zna da je ova pesma toliko uticala na Johnny Ramonea, da je odlučio osnovati svoj bend "Ramones."

"You Shook Me" - Plant with mouth harmonica, Live in Birmingham, England 1969.

Sva ta eklektičnost, prisutna na "Led Zeppelin I" označava proces ili tendenciju kombinovanja različitih ideja, stilova ili žanrova, često iz različitih izvora, kako bi se stvorila nova, do tad neviđena jedinstvena celina, bez striktnog pridržavanja samo jednog od žanrova. Zanimljivo je što nakon "Communication Breakdown“, koju Page izvodi sa svojim mitraljezom "take no hostages" rifova, dolazi nešto sasvim neočekivano - istočnjački hipnotički instrumental sa sitaristom Viram Jasanijem koji svira tablu. Pesma je "Black Mountain Side“, i čisti je irski folk instrumental "posuđen" od Bert Janscha, škotskog kantautora, koji je 1966. godine snimio pesmu "Down by Blackwaterside." Page je adaptirao njegov aranžman, dodao egzotičnu tablu, spojio Hinduizam i Irsku tradicionalnu muziku, pesmi dao novo ime i proglasio je originalom Led Zeppelina.

Led Zeppelin - Black Mountain Side. Archives LP, 1969-70. Live at Playhouse Theatre, London, 27. June 1969.

Ipak, uprkos svojoj originalnosti koja se ogleda u virtuoznom muziciranju svakog člana i Pageovoj produkciji, na svom prvencu, Led Zeppelin je imao burnu istoriju kada su u pitanju autorska prava. Samo dve od devet pesama su napisali i komponovali oni sami. Ostalih sedam numera imaju korene u pesmama koje su komponovali drugi muzičari, ali su ih Zeppelini prearanžirali i interpretirali kao svoje. Zlobnici kažu da su Zeppelini zaradili milione dolara, sa vrlo malo sopstvenih zasluga. Naravno, ovo jeste neka vrsta "cover albuma" prerađenih klasičnih blues i folk pesama, ali na njihov način. Uostalom, to su uradili i The Rolling Stones, na svom prvom i drugom albumu, nijedna pesma nije bila njihova, sve su bile blues obrade. A svi dobro znamo šta su Stonesi postali. Zeppelinove prerade ovih pesama imale su sistem. Razgradili bi ih do neprepoznatljivosti, a onda ih ponovo izgradili na osobit, neponovljiv način sa svojim unikatnim ličnim pečatom i bujicom ideja, što je izuzetno teško izvodljivo. Možda je dobri Bert Jansch to najbolje definisao: "Da, prevario me je Jimmy, zar ne? Ili recimo, ublaženo rečeno, samo je učio od mene. Ne bih želeo da zvučim nepristojno.“ U filmu "Becoming Led Zeppelin", Page uz smeh kaže: "Sve je to je igra 'uz malu pomoć mojih prijatelja' i ništa više."

U svakom slučaju, album "Led Zeppelin I" je celom svetu predstavio neverovatnu zvučnu paletu grupe i otvorio neke zanimljive puteve koje će Zeppelini tek kasnije dubinski istraživati, poput pratećih vokala i crkvenih orgulja u pesmi "Your Time Is Gonna Come“, odličnoj himničnoj hard rock numeri, koja je nekako uvek bila nepravedno zapostavljena na njihovim koncertima. Iako album nije toliko raznovrstan kao neki od njihovih kasnijih radova, ipak je doveo do značajne prekretnice u evoluciji ove grupe.

Led Zeppelin - 2 Originals Of Led Zeppelin, 2 x Vinyl, LP, Compilation, 1974, Record Company - Suzy Records, Pressed By - Jugoton.

Čim je licencno objavljen kod nas, odmah sam ga kupio i još uvek ga imam. "2 Originals Of Led Zeppelin" je bila kompilacija, dupli album koji se sastojao od dva prva albuma grupe u celosti. Ilustrator je bio Patrick V. Spreckelsen. O, kako je lepo bilo živeti sa Zeppelinima, i nestrpljivo čekati svaki naredni album, čitati "Džuboks" i gledati fotografije njihovih nastupa koje je fotografisao legendarni Brian Rašić.

Jimmy Page je izjavio pre početka snimanja albuma "Led Zeppelin I": "Bilo je lako jer smo imali razrađen repertoar numera i jednostavno smo otišli u studio i uradili to. Pretpostavljam da je činjenica da smo bili samouvereni i pripremljeni, učinila da stvari teku glatko u studiju. I kako se desilo, snimili smo pesme gotovo tačno onako kako smo ih izvodili uživo. Samo je "Babe I'm Gonna Leave You" izmenjena, koliko se sećam.“

Page dodaje: "Grupa je bila u studiju samo dve i po nedelje dok smo ga snimali. Imali smo samo petnaest sati proba, pre nego što smo morali otići u Skandinaviju na nekoliko koncerata, a odmah nakon toga smo utrčali u Olympic i nastavili snimanje albuma. Bilo je vrlo malo ponavljanja numera i prekida. Namerno smo ciljali da snimamo uživo u studiju, ono što možemo da reprodukujemo na sceni. Želeo sam da dobijem ambijentalni zvuk, a imao sam i ideju da koristim obrnuti eho na trakama, što sam već radio sa Yardbirdsima. Tako da sam znao da funkcioniše! Takođe sam želeo da bude puno "svetlosti i senke" što je pesmama dodalo izvesnu dramatičnu napetost. Znam da sam prilično uticao na sadržaj pesama i aranžmane, ali to je bilo samo zato što nismo imali vremena da međusobno razgovaramo o svemu, pa sam morao sam da donosim brze odluke. Ovaj naš prvi album je bio prava mešavina bluesa, rocka, folka i akustike.“

Led Zeppelin - 2 Originals Of Led Zeppelin, 2 x Vinyl, Back cover. Artwork by Patrick V. Spreckelsen.

Zeppelinov zaštitni moto "distance equals depth," je ovde u potpunosti očigledan i teško je preceniti njegovu privlačnost i uticaj. Nijedan drugi savremeni bend nije tako potpuno aktualizovao svoj studijski zvuk, a vrlo malo njih je to ikada učinilo tako potpuno na debiju. Gotovo svaki rock muzičar 70-ih je shvatio da je Zeppelinov zvuk, ustvari zvuk budućnost i trudio se (sa različitim stepenom uspeha) da ga oponaša. Bendovi 60-ih, poput "Cream" (pa čak i sa Eric Claptonom), mogli su samo da sanjaju o tako jasnom, ali teškom, rock zvuku. Hendrix je bio najbliži tome. The Who to nisu uspeli ni 1971, sa svojim najboljim albumom "Who's Next", iako su i oni i mnogi drugi zvučali prilično neverovatno uživo. Neđutim, niko od njih nije to radio bolje od Led Zeppelina.

Album "Led Zeppelin I" je sniman od septembra do oktobra 1968, u Olympic studiju No.1, u Londonu, sa zvučnim inženjerom i producentom Glyn Johnsom. Objavljen je 13. januara 1969. u USA, a 31. marta 1969. u UK, za Atlantic Records. Sesije su završene za samo 36 sati, a ukupni trošak korišćenja studija iznosio je 1.782 funte, što su finansirali Grant i Page. Ovo je bio jedan od prvih albuma koji je objavljen samo u stereo formatu.

Led Zeppelin's "No singles edict." That was the golden rule!

Only one official released single from "Led Zeppelin I" - "Good Times Bad Times/Communication Breakdown" Vinyl, Mono, Atlantic (March, 1969)

Poznat je prezir benda prema objavljivanju singlova. Zagovornik dekreta "bez singlova“ bio je ozloglašeni menadžer u svetu rock biznisa Peter Grant, bez obzira na direktni medijski "rat" sa Atlanticom. Za gitaristu Jimmy Pagea, to je bilo skrnavljenje umetničkog integriteta, i kako je kategorično naglasio: "Većina naša pesma nije mogla da se sažme u singl od tri i po minuta. Namerno smo to uradili i veoma mi se dopadalo." Mnoge pesme su bile duže i nisu bile baš pogodne za objavljivanje kao singlovi za radio emitovanje; Sujetni Page je nerado skraćivao pesme i nije dozvolio redukciju njegovih "svetih" i beskrajnih solo deonica, a Peter Grant je na sav glas, u štampi objavio "No singles edict. That was the golden rule!"

Prema objašnjenju benda, Led Zeppelin je generalno izbegavao objavljivanje singlova jer su svoje albume smatrali kompletnim iskustvima slušanja i bili su skeptični kad je u pitanju editovanje numera za singlove. Takođe su verovali da bi singlovi umanjili ukupni umetnički izraz njihovih ploča i potencijalno ometali prodaju albuma. Atlantic to nije razumeo, jer singlovi bi proširili popularnost benda, a radio stanice širom sveta bi ih emitovale i bilo bi to mnogo novca za sve. Kao u stripu "Alan Ford", Broj 1 kaže kad deli novac: "Sve za jednog, jedan za sve." Naravno, Ahmet Ertegun je to radio u realnom životu.

Osnovna filozofija Zeppelina bila je izgrađena oko albuma kao kohezivnog umetničkog izraza. Verovali su da je kompletno iskustvo albuma, sa redosledom i tokom numera, neophodno za razumevanje njihove muzike. Bendu se nije dopadala praksa skraćenja dužine numera za singlove, smatrajući to medveđom uslugom njihovoj kreativnoj viziji. Nisu želeli da budu doživljeni kao neka pop grupa, koja se zbog zarade oslanja na zavodljive hit-singlove idealne za radio emitovanje. Smatrali su da je njihova muzika puno složenija i prilagođenija formatu albuma, gde pesme mogu biti duže i eksperimentalnije.

Iako su uglavnom izbegavali singlove u Velikoj Britaniji, neki su objavljeni u SAD, često protiv njihove volje, zbog pritiska akcionara Atlantic Recordsa, koji su mislili samo na novac, uprkos negodovanju benda. Ovaj pristup je pomogao u oblikovanju reputacije Led Zeppelina kao benda sa stavom, fokusiranog na albume i doprineo njihovom trajnom nasleđu, kao jednim od najiskrenijih rock izvođača svih vremena. Da bi smirili glavešine Atlantica, Zeppelini su se poslužili jednim trikom - pristali da u martu 1969. godine, objave svoj prvi singl - "Good Times, Bad Times / Communication Breakdown," Dozvolili su ovaj presedan samo zato što tim pesmama nije bilo potrebno skraćivanje. (Bile su u retkoj kategoriji "ispod tri minuta“)

Samo taj jedan, zvanični i oficijalni singl je objavljen sa albuma "Led Zeppelin I". Svi ostali su bili promotivne verzije. Nešto kasnije, 1969. godine, Led Zeppelin su objavili svoj prvi promo EP, kompilaciju singlova, kojom su promovisali svoj prvi album.

First promo Led Zeppelin EP - "Good Times, Bad Times / Communication Breakdown / Dazed And Confused," 1969. (A compilation to promote their first album.)

Međutim, zbog izloženosti na rock radio stanicama orijentisanim na puštanje albuma u celosti i rasta popularnosti benda, mnoge pesme sa njihovih albuma postale su rock klasici nekih radio stanica u USA. I tako su singlovi počeli da se nižu jedan za drugim, legalno i ilegalno. Ova prva singl pesma sa A strane, "Good Times Bad Times,“ predstavila je težak zvuk benda i sadržala je zavodljiv refren i gitarske zavrzlame. Bonzo se posebno istakao jer svirao uvek različite prelaze na bubnjevima nakon svakog refrena, što je do tad bilo neviđeno.

Jimmy Page je lično dozvolio izdavanje narednog EP-a, 1970. godine - "Babe I’m Gonna Leave You / Dazed & Confused", ali bezuvetno je zahtevao da dužina pesama bude preko 6 minuta, bez kasapljenja. Morali su da ga poslušaju, jer tada je već bio velika zvezda i autoritet za strahopoštovanje.

Led Zeppelin - "Babe I’m Gonna Leave You / Dazed & Confused" (Atlantic Promotional EP, 1970)

Tokom svih tih godina provedenih zajedno kao aktivan bend, Led Zeppelini su objavili samo 11 singlova. Kada se izuzmu promotivni singlovi i EP-i koji nisu bili dostupni široj javnosti za kupovinu. Da su mogli da urade po svome, verovatno ne bi objavili nijedan singl.

How Led Zeppelin released one of the all-time great debuts in rock music.

Olympic Studio No.1, 117 Church Road, Barnes, London, 1968.

Nakon što su se vratili u London posle turneje po Scandinaviji, grupa je ušla u Olympic Studio No.1 u Londonu 25. septembra 1968, da snimi svoj debitantski album. Page je rekao da je za stvaranje albuma (uključujući i miksovanje) bilo odobreno samo 36 sati studijskog vremena (raspoređenog u kratke termine tokom nekoliko nedelja), dodajući da je to znao zbog iznosa koji je bio naplaćen na studijskom računu. Jedan od glavnih razloga za tako kratko vreme snimanja bio je novac, ali je pomoglo to što je materijal odabran za album bio dobro uvežban i unapred aranžiran od strane benda na skandinavskoj turneji.

Evo teksta prikazanog na Pageovoj web stranici: "25. septembra 1968. godine, najavljen je početak snimanja albuma "Led Zeppelin I", trenutak u kojem sam konačno mogao da materijalizujem ideje i zvučne teksture koje sam čuo u svojoj glavi, a takođe i da dokažem svoj status producenta. Grupa je ušla u Olympic Studio No.1, 117 Church Road, Barnes, London, SW13, nakon što je do detalja uvežbala moje vizije za naš debi album u mojoj kući u Pangbournu i pretvorila ih u muziku. Imali smo priliku da izvedemo dobar deo tog materijala tokom nekoliko koncerata u Skandinaviji i Velikoj Britaniji, kako bismo proživeli našu muziku uživo, pod tajnim plaštom i imenom grupe "The New Yardbirds." U to vreme, vreme u studiju je bilo raštrkano i ograničeno na nekoliko dana u septembru i oktobru iste godine, što je diktirala dostupnost prebukiranog Olympica. Tako smo, uz pomoć majstorskog inženjeringa mog starog prijatelja, teškog namćora Glyna Johnsa, u sredu, 25. septembra 1968. godine, u 23 časa započeli rad i krenuli u snimanje ove eklektične zvučne kule".

Page and band select material and pre-arranged for the debut album, rehearsed at Jimmy's house in Pangbourne. John Paul Jones play a big contrabass balalaika.

Za "Led Zeppelin I" je inženjering radio Glyn Johns, a produkciju Page i on (ali Glyn nije naveden na poleđini omota prvih izdanja ploče, što je naknadno ispravljeno). Njih dvojica su se poznavali još od tinejdžerskih dana u predgrađu Epsoma (Surrey, England). Prema Pageu, veći deo albuma je snimljen uživo u studiju, a kasnije su dodata nasnimavanja i overdub zvučnih zapisa na već snimljeni materijal i umetanje novih instrumentalnih i vokalnih delova, zvučnih efekata i drugih čarolija na postojeće audio trake. Veliki problem je bio, što je Glyn Johns baš u to vreme opsesivno radio sa Beatlesima. Bio je glavni inženjer tokom snimanja "Get Back“ sessiona, što je kasnije postalo album "Let It Be,“ poslednji studijski album Beatlesa. To je dokumentovano u filmovima Michael Lindsay-Hogga, "Let It Be“ (1970) i TV mini seriji iz tri dela "The Beatles: Get Back" (2021), u režiji Petera Jacksona.

The Beatles on "Get Back Sessions": Paul McCartney, Glyn Johns, George Harrison and Ringo Starr, 1969.

Zauzet radom sa Beatlesima, koji je uključivao i kultni koncert na krovu. Iako nije producirao muziku, Glyn je odigrao ključnu ulogu u dokumentovanju sesija i snimanju nastupa na vrhu zgrade "Apple Corps" u Londonu. The Beatles su bili u fazi raspada, međusobno posvađani i umorni od samih sebe, pa nisu baš obraćali pažnju na savete i ideje Glyn Johnsa. Oni su bili njegovi idoli iz mladosti, a Page je tu bio samo ortak iz Epsoma i "kolateralna šteta" u prebukiranom Olympicu.

Ljut na Beatlese, Glynov besno nametljiv pristup inženjeringu, žestoko je povredio Pageovu taštinu, pa mu je Jimmy rekao: "You didn’t have a hope in hell to producing Led Zeppelin", i da nema šanse da će ikada više učestovati u radu na bilo kojem narednom Zeppelinovom albumu.

Page je ljubomorno štitio svoje metode u studiju. Nije želeo da tonski inženjeri repliciraju njegove tehnike za druge bendove, pa je rotirao nekoliko ljudi u toj ulozi. "Svesno sam menjao inženjere, jer nisam želeo da slušaoci misle da su oni odgovorni za naš zvuk“, rekao je Page, "Želeo sam da ljudi znaju da sam sve uradio ja i niko drugi!“

Što se tiče nekoga ko se najviše približio Pageovoj ulozi inženjera i producenta grupe Led Zeppelin, bio je to Glyn Johns. Samo on je razumeo da je Pageova arogancija i sujeta, dovela do toga da mu nikad niko nije bio potreban, niti je želeo nečiju pomoć za mix pultom. Zanimljivo je da su i Glyn i Jimmy bili veoma slični. Obojica su imala napumpan ego, bili su uvereni u vlastitu važnost i posedovali su ogromnu harizmu i jak individualizam. Ova dva egocentrika su se sudarila kao dva tvrdoglava ovna na brvnu (mikseti), i razumljivo je da još od početka njihova saradnja nije bila moguća.

Brothers Andy Johns & Glyn Johns - The Sonic Makeup of Best Classic Albums in The History of Rock Music!

Legendary Brothers Johns - Geniuses at the Mixing Desk.

Mnogo braće koegzistira na muzičkoj sceni, ali kada su u pitanju tonski inženjeri i muzički producenti, teško da je neko bio impresivniji od braće Glyna i Andy Johnsa. Njihovo nasleđe u studijima za snimanje proteže se mnogo godina unazad i uključuje rad sa nekim od najboljih bendova ikada. Glyn i njegov mlađi brat, Andy, odgovorni su za kreiranje zvuka najvažnijih rock albuma. Zaista. Svih njih. Kao tonski inženjeri, mikseri, producenti ili sve navedeno, jedan od braće Johns je uvek bio u studiju za skoro svaki album Rolling Stonesa, neke od Led Zeppelina, i poslednja dva albuma Beatlesa, a zaslužni su za proboj grupe The Who i mnoštvo drugih mladih bendova, kao i za neke mega albume Erica Claptona, Boba Dylana i grupe Eagles. Svi oni su angažovali Glyna, a on je učinio da njihovi albumi zvuče neverovatno. I nije se uvek radilo samo o klasičnom rocku, jer braća Johns miksovali su "Combat Rock" grupe The Clash, a kasnije su radili sa novijim bendovima poput Belly i Band of Horses. Andy je takođe producirao legendarni "Marquee Moon" grupe Television, a zatim se u kasnijim godinama bavio hard rockom radeći sa Van Halen, Cinderellom, pa čak i sa Godsmack.

Glyn Johns on the “awkward position” during mastering with Jimmy Page.

Interesantan podatak je da Glyn i Andy nikada nisu zajedno radili na istom projektu. Jer uz svo znanje i veštinu, Glyn Johns je bio teški individualista - nadmen, narcisoidan i uobražen, samim tim i veoma težak za saradnju. Njegov brat Andy Johns je nažalost preminuo 2013. godine. Andy je bio fin i dobronameran momak i potpuna suprotnost bratu. Lako je bilo voleti ga, a radio na inženjeringu i miksovanju skoro svake od Zeppelinovih narednih ploča, kao što su - "Led Zeppelin I, II, III i IV", "Physical Graffiti" i "Houses of the Holy."

Glyn Johns je od 1966. godine počeo da radi u Olympic studiju u Londonu, koji je bio njegov omiljeni studio dugi niz godina, i postao je jedan od najtraženijih inženjera zvuka u Engleskoj. Njegova biografija je jedna od najslavnijih u istoriji rock muzike. Čovek je čak napisao svoju autubiografiju pod nazivom - "Sound Man: A Life Recording Hits with the Rolling Stones, the Who, Led Zeppelin, the Eagles, Eric Clapton, the Faces...". Ta knjiga je postala "bukvar" za mnoge producente, a ono glavno je da nam u ovoj knjizi objašnjava svoj čuveni "Glyn Johns Method." Ova autobiografija je riznica priča o inžinjeringu zvuka za profesionalce, početnike i rock fanove.

Glyn John’s Holy Bible - "Sound Man"

Glyn Johns memoir book, released on November 2015."A fantastic

romp through the pages of rock and roll history." - Sir Paul McCartney.

U ovoj knjizi su i Glynova pravila snimanja:

• Uvek odajte priznanje onome kome priznanje pripada.

• Odvojite malo vremena da razmislite pre svakog snimanja. Pazite s kim radite.

• Održavajte distancu sa muzičarima.

• Ne pravite pretpostavke.

• I nikad, baš nikad, ne shvatajte sebe previše ozbiljno.

Rolling Stone magazine: "Few figures in rock history have a more impressive than Glyn Johns..."Sound Man" is full of amazing anecdotes from his fifty-year career."

Johns počinje svoju knjigu objašnjavajući šta svaki producent treba da radi: "Uvek morate imati više opcija, jasno i čvrsto mišljenje i ego da ga izrazite ubedljivije od bilo koga drugog.“ Ali onda lukavo dodaje: "Svaki put kada započnem novi projekat, pitam se da li ću biti razotkriven.“

Glyn Johns Method - How Recording Huge Drums with 3 microphones for stereo mixes.

Glyn Johns developed a unique approach to the recording drums.This technique emphasizes capturing the overall sound of the kit, rather than close-miking individual drums.

Tokom svoje duge i plodonosne karijere, Glyn Johns je generalno preferirao snimanje uživo i naturalan pristup širokom opsegu zvuka u izuzetno velikom studiju. Dok je radio na albumu "Led Zeppelin I", razvio je svoju jedinstvenu metodu korišćenja tri mikrofona za snimanje bubnjeva za stereo mikseve. Ova tehnika je često nazivana "Metoda Glyna Johnsa.“ Koristio je kompaktne široke kardioidne mikrofone za ambijentalno ozvučivanje kompleta bubnjeva koji daju otvoren, jasan i naglašen zvuk instrumentu. Njegov način naglašava snimanje celokupnog zvuka kompleta, a ne snimanje pojedinačnih bubnjeva izbliza, što se najčešće radilo.

Glyn bi obično koristio tri mikrofona: jedan podignut nekoliko stopa iznad glave, radi prirodne perspektive; jedan blizu poda i treći blizu bas bubnja. Pošto ostali instrumenti (gitara, bas i klavijature) još uvek nisu snimljeni, ovo je bilo daleko od konačnog miksa, ali je želeo da stekne predstavu o tome kako bi ogoljeni ritam bubnjeva mogao da zvuči, a posle je "lepio" bas, pa gitaru, klavijature, vokal i sve je bilo varijabilno do završnog miksa, gde je na samo par kanala i podešavajućim lejerima, mogao u svakom trenutku da fejder svog miks pulta spusti na nulu. Ovaj prirodni, gotovo ritualni minimalizam je najbolje objasniti Giletovim stihom: "Kako bubanj kaže!"

Glyn Johns vs. Jimmy Page (Battle between two rivals)

Glyn Johns: "This Nice Guy Driving Me Crazy!"

Glyn Johns je izjavio da, kada je to moguće, više voli da snima instrumentalne numere sa muzičarima koji sviraju zajedno uživo u studiju kao kolektivna jedinica, koristeći ograničen broj mikrofona u prostoru pogodnom za sviranje višečlanog benda koji ima jedinstvene akustične karakteristike, i generalno više voli da snima osnovnu numeru iz samo jednog kontinuiranog snimaka celog nastupa, nego da montira različite delove u celinu. "Nikada nisam izgubio veru u vrednost interakcije muzičara jednih sa drugima dok sviraju. To može biti tako suptilno i nije ništa više od nesvesne emotivne reakcije na ono što drugi sviraju oko vas, pri čemu ono što vi doprinosite melodiji, ima isti efekat na njih. Kada svaki muzičar pojedinačno nasnimava svoj deo na postojeću numeru, to prestaje da bude dvosmerna interakcija, i gubi na validnosti," objasnio je on.

Glyn Johns: "Wrong again Jimmy, No, No, No, Don't Touch this Button"

Glyn Johns je bio tonski inženjer i producent na debitantskom albumu grupe Led Zeppelin, snimljenom u oktobru 1968. godine. Iako je Jimmy Page naveden kao producent, Johns je bio zvanični inženjer Olympica zadužen i za produkciju tokom snimanja albuma. Njih dvojica su se, kao dva tvrdoglava jarca sukobljavali tokom celog snimanja, a Johns je imao grandiozne vizije o svom doprinosu. Page je kasnije objasnio u časopisu "Guitar World" jedno od pitanja koje je najviše iznerviralo Jimmyja: "Glyn Johns je bio inženjer zvuka na prvom albumu i imao je malo problema sa skepticizmom. Pokušao je da se umeša u moje producentske zasluge, ali sam mu rekao: "Nikako. Ja sam okupio ovaj bend, doveo ih, i dizajnirao ceo proces snimanja, dobio sam željeni gitarski zvuk - dobro me slušaj, nemaš nikakve šanse da mi se mešaš u posao." Ali bio je to samo početak "rata".

Fashion Icon Glyn Johns was wearing absolutely flawless wardrobe, This outfit have made him an better than any other fashion favorite, without equal in a class of its own, all-time best, inimitable incomparable beyond compare.

Johns je u to vreme bio poznata zverka u glamuroznom svetu muzičkog biznisa,

a takođe i zgodna modna ikona britanskog undergrounda, u svojoj beloj krznenoj bundi koja je bila napadno "muppetovski" ekstravagantna. Ovenčan slavom, ovaj izvanredni tonski inženjer, bio je siguran da bolje od Jimmyja zna kako da radi u studiju, što je bila prava istina. A iza sebe je imao ogromno iskustvo. Kao specijalista za zvuk, odlična tehnička, komercijalna i logistička podrška, hteo je da pomogne mlađanom ambicioznom Pageu. Ali kada je pokušao da se umeša u ulogu Jimmyja kao producenta, ovaj je pobesneo. Još uvek postoji diskusija fanova, o obimu Johnsovog učešća u produkciji, ali na kraju Page je imao poslednju reč! To se odlično vidi i u filmu "Becoming Led Zeppelin."

Page wanted reverse echo in the song "You Shook Me.“

Glyn Johns told him it was impossible to do in this studio:

"Jimmy, it can't be done. It was quite insane."

Page je pokušao da doda obrnuti eho u pesmu "You Shook Me“, Johns mu je rekao da je to nemoguće izvesti u ovom studiju. Zavalio se u stolicu mix pulta i ponovio: "Jimmy, to se ne može uraditi“. Page to objašnjava u filmu: "Odbrusio sam: "Da, može. Već sam to uradio.“ Onda je počeo da se svađa, pa sam pokušao da ga smirim: "Vidi, ja sam producent. Reći ću ti šta da radiš, a ti samo uradi to.“ Tako je nevoljno uradio sve što sam mu rekao, i kada smo završili, počeo je da odbija da podigne fejder kako bih mogao da čujem rezultat. Na kraju sam morao da se proderem: "Podigni taj prokleti fejder!“ I gle čuda, efekat je funkcionisao savršeno.“

Uprkos sukobima između dvojice rivala, uspeli su da završe album za trideset šest sati studijskog vremena, što je zapanjujuće dostignuće, i iako je Page kontrolisao sve, Glynov doprinos ne treba zanemariti. Zahvaljujući njegovim naporima u borbi na smrt sa Jimmyjem, napravili su album koji je postao remek-delo i zvuči jednako sveže danas, kao što je to činio kada su radili na njemu, pre više od 40 godina.

Naredni album "Led Zeppelin II" je nastao tokom teškog perioda u karijeri grupe, a sniman je od januara do avgusta 1969. godine, tokom tri evropske i četiri američke turneje. Svaka pesma je zasebno snimljena, miksovana i producirana u različitim studijima u Velikoj Britaniji i Severnoj Americi. Andy Johns u Morgan studiju u Londonu bio je pri ruci da pomogne Pageu u produkciji ove ploče. Page se sećao legendarnog producenta Glyn Johnsa, Andyjevog brata i njihove svađe tokom rada na prvom albumu. Dok je sa Andyjem radio na "Bring It On Home,“ obradi pesme Willie Dixona koju je rekonstruisao, preuredio i preoblikovao Jimmy, a aranžman je imao brži centralni deo od sporije blues strukture originala kao i moćniji vokal, desilo se nešto neuobičajeno. Kao što sam već napisao, Glyn i Andy nikada nisu zajedno radili na istom projektu, ali ovaj put Glyn se šetkao po Morgan studiju. Page je za UK časopis "Louder" to opisao Peteru Makowskom svojim rečima: "Ispričaću ti jednu smešnu priču o toj pesmi. Andy Johns je uradio taj miks sa mnom sjajno i profesionalno, i nakon što smo ga završili, Glyn je neočekivano ušao u kontrolnu sobu. Bili smo jako uzbuđeni jer smo uspeli i rekli smo mu: "Moraš ovo da poslušaš." Glyn je strpljivo poslušao "Bring It On Home,“ i bio zgrožen našom blues obradom Willie Dixona. Samo mi je rekao: 'Naah, nikada nećeš moći da preurediš i izmeniš taj blues. Nikada ti neće uspeti," i ljutito izašao. Opet je pogrešio. Mora da je ključao od zavisti.“

Glyn Johns walked in a control room and just said: "Naah, you’ll never be able to cut it. It will never work."

Nije da Glyn nije imao poentu. Ideja da se nešto dobije sa toliko ambijentalne buke u pozadini, delovala je nemoguće u to vreme, ali u poređenju sa izvođačima poput Beatlesa i The Who, Pageov smisao za eksperimentisanje, značio je rad sa svim i svačim što je mogao da dohvati. Iskoristio je istu vrstu gospel-soul-groova koju je Bonzo svirao bezbroj puta i pridodao joj masivni ultra širokougaoni audio modul zvuka koji biste mogli očekivali samo od simfonije.

Nastavak sledi

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 19.Kolovoz/Aug.2025 u 22:45

06. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

What Happened after the Band's Eponymous Debut "Led Zeppelin I" was Released?

A promotional collage featuring unseen photos of Led Zeppelin

taken by Ron Raffaelli.

Debi album Led Zeppelina iz 1969. godine je toliko, toliko toga... Debi jednog od najvećeg rock bendova svih vremena. Najteži i najglasniji album objavljen 60-ih, bez izuzetka. Jedan od najvećih gitarskih albuma ikada napravljenih, verovatno je jedan od najuticajnijih albuma u istoriji rock muzike. Na njemu su mnoge prilično impresivne pesme, nije to heavy metal, ali skoro da jeste, nije ni progresivni rock, ali neke od izuzetno dugih numera mogu posramiti većinu progresivnih rock epova. Ovo nije ni blues, blues kakvim ga obično zamišljamo, jer njihova verzija bluesa je bila distorzirana kombinacija svega i svačega. Muzika koju su stvarali je bila nešto što je neopisivano rečima i potpuno magično jer su izmislili neke od najglasnijih i najčudnijih zvukova u istoriji cele popularne muzike. Ako želimo ići dublje, cilj nam je ustanoviti koji društveni okvir i koji relevantni vremenski faktori, kao i na koji način, su uticali na kreiranje takve muzike? Koja je to kontemporarna oznaka njihove umetnost čiji je medij zvuk? Koji je to domet individualnog stvaralaštva svakog od članova grupe u procesu auditivne komunikacije ovakvim neizrecivim muzičkim formama?

"Led Zeppelin I" appeared in the record stores in early sixties. This first album came crashing into the world in 1969, bringing with it a brand of rock music that would take over the world.

"Led Zeppelin I“ pojavio se u prodaji početkom 1969. godine, američko izdanje je izašlo u januaru, kako bi se poklopilo sa njihovom tekućom turnejom, a britansko izdanje je usledilo u martu iste godine. Međutim, na američkoj strani Atlantika nije baš dočekan raširenih ruku, a početne kritike su bile oštre i okrutne. Bend je u osnovi bio zanemaren i ocenjen kao "još jedna engleska siromašna grupa sa idejama iznad njihovog limita." U to vreme, Jeff Beck Group je bila pretendent na krunu Erica Claptona i njegove grupe Cream. Robert Plant je opisan kao kičerski vašarski pevač, ne tako uzbudljiv kao Rod Stewart, dok su Pageova produkcija i izbor materijala smatrani ispod tadašnjih standarda. Međutim, srećom po Zeppeline, to nije sprečilo publiku da njihov debi kupuje u ogromnim količinama. Preko 50.000 kopija albuma je naručeno unapred samo u USA zahvaljujući radio emisijama i ranim svirkama po Severnoj Americi. Ubrzo, album se popeo na top-liste, gde je ostao 73 sedmice, dostigavši vrhunac na 10. mestu. U Velikoj Britaniji je postigao još bolju poziciju na top-listama, popevši se na ubedljivo 6. mesto, što je za jedan debi album potpuno nepoznate grupe fenomenalan uspeh.

Group Explosion! Led Zeppelin's the Biggest English band.

(Atlantic Newsletter, Sept. 1969.)

Pomalo zasenjen kasnijim albumima na kojima se nalaze poznatije pesme grupe, značaj albuma "Led Zeppelin I“ ne treba potcenjivati. Iako je to očigledno njihov, gotovo u celosti, blues album, on je takođe ukovao temelje za nemilosrdno agresivnije, žešće heavy rock pesme njihove karijere i karijere cele te generacije rock bendova za koje je ova ploča bila traktat najjačeg zvuka. U aranžmanima Zeppelina su namerno dodati očigledni elementi folka i jazza, iako i dalje postoji dobar argument da je ovo bio naj-heavy album okupan Mississippi bluesom, koji je neki britanski bend objavio u to vreme. Do danas je "Led Zeppelin I“ zaradio preko 3,5 miliona funti za početni ulog od 1.782 funte, što ga čini jednim od najprofitabilnijih debitantskih albuma svih vremena. Nije loša lektira za gomilu zlobnih pretendenata sa idejama iznad sopstvenog limita!

The album's success and influence is widely acknowledged, even by publications that were initially sceptical. It initially received poor reviews, however, press reaction to the album was not entirely negative.

Moj prijatelj Zoran Stajčić, muzički novinar, je napisao o MacMahonovom filmu "Becoming Led Zeppelin":

"Led Zeppelin albumi i nakon 45 godina od svog nastanka zvuče ‘zimzeleno’ upravo iz razloga što se, koliko god da smo svedoci rapidnih promena u svetu moderne muzike, neke suštinske stvari nisu se previše promenile od kada su svojim debi albumom "Led Zeppelin I“ ustoličene. Za svoj film "Becoming Led Zeppelin," Bernard MacMahon & Allison McGourty, su napravili detaljnu rekapitualciju zvuka tokom restauracije živih nastupa, ali prvobitni miks sa originalnih traka nije diran. To su i dalje iste pesme, ali je samo ispolirana kakvoća zahvaljujući modernoj tehnologiji. Dakle ni jedan radikalni producentski zahvat nakon toliko vremena nije učinjen, ne samo iz Pageovog straha o nekom skrnavljenju legende, već najverovatnije iz jednostavnog zaključka da je tako nešto suvišno. Stvar je ista kao i s postulatima - kad se jednom ustanove, oni su uvek to što jesu. Led Zeppelin su to što jesu, jer očigledno nije bilo potrebe zadirati u to na njihovom prvom albumu.

Obzirom da vinil kao muzički medij proživljava novu renesansu, može se reći da ako ste mladi i obraćate pažnju na neke starije frikove koji nanovo sline na te magične crne longlplejke i detinjasto vam govore o ritualima okretanja istih na gramofonu - sve to što ste u međuvremenu skupili u svoju fonoteku samo je obično rock koketiranje, dok ne spustite na gramofon ploču "Led Zeppelin I“, stavite iglu na početak prve krckave pesme "Good Times Bad Times" i ona grune iz zvučnika. Nakon toga…dobro došli u klub ovisnika. To je pravi heroin. Do kraja života.

Možda bi bilo najbolje umesto ovog mog dugačkog teksta, samo napisati reč ‘savršeno’ i staviti tačku." Kaže nam veliki znalac Zoran Stajčić.

My Led Zeppelin's first LP on my old gramophone, photographed with my old mobile phone.

"Led Zeppelin I" in the movie "Becoming Led Zeppelin"

The physical release of “Becoming Led Zeppelin” on Blu-ray DVD like "Limited Edition Collection" appears to be taking place in June 2025, according to online sales, but that didn't happen. Why, I have no idea.

Veoma neobično je što Sony Group Corporation još uvek nije objavila 4xCD sa svih 45 pesmama koje možemo čuti u filmu "Becoming Led Zeppelin", iako je obećano da će se to desiti u junu, ali ništa od toga. Pojavio se samo dupli DVD kao "Limited Edition Collection", ali samo za online prodaju i to samo u nekim zemljama - UK, Finland, Italy i Australia.

“Becoming Led Zeppelin” - Deluxe Collector's 4K Ultra HD Edition,

Announced for September 30th 2025.

Deluxe Collector's Edition verzija visoke rezolucije od 3840 x 2160 piksela na 4K Ultra HD diskovima, u metalnim omotima, bookletom od 20 strana i dve glupe trzalice, je pomerena za online prodaju na 30. septembar i to samo u USA. Soundtracka nema. Tako da sam morao da nagađam ili zapisujem, posebno one "nikad viđene" izvedbe Led Zeppelina na koncertima. Verovatno ima grešaka sa lokacijama, ali šta da se radi. Ko bi sve to popamtio.

Led Zeppelin - On Air, TV and Radio Broadcasting, Live Footages, Tours and Concerts...

All Five different pressings of Led Zeppelin’s debut album on Vinyl.

Debi album Led Zeppelina otvorio je jedno novo i neistraženo poglavlje u istoriji moderne muzike, doneo novi kvalitet čvrsto uronjen u tradiciju, doneo novu snagu, svežu krv i bespoštedno ispoljavanje energije. Naziv debi albuma grupe Joy Division - "Unknown Pleasures" to najbolje ilustruje, iako su Ian Curtis i njegova mračna banda u to vreme bili neki novi klinci (ovo je samo metafora). Pa da počnemo sa "Nepoznatim zadovoljstvima", hronološkim redosledom kao na prvoj ploči Led Zeppelina objavljenoj 13. januara 1969. godine u USA, a 31. marta 1969, u UK.

A TRACK-BY-TRACK GUIDE through the album "Led Zeppelin I", recorded at various locations - from live performances, TV and studio shows, displayed in the movie "Becoming Led Zeppelin."

Young Led Zeppelin - A Complete Collection of Their First Album, advertised as "Led Zeppelin I - 1969. The Only Way To Fly." (promising title!) (Atlantic Newsletter Promo, 1969.)

Ovaj box-set oficijalno je objavljen 2014, kao deluxe izdanje njihovog prvog albuma na duplom CD-u i DVD videu, pod nazivom "Led Zeppelin I - 1969 The Only Way To Fly."

Anatomy of a "Led Zeppelin I"

(My Review of Every Song on the Debut LP)

A1 "Good Times Bad Times“

"Good Times Bad Times“ je bila numera nešto komercijalnijeg zvuka koja se našla na debitantskom singlu grupe izdatom 10. marta 1969, u Velikoj Britaniji, a kao takva je objavljena i u SAD. Pored toga što je predstavila ceo bend u punoj snazi i njihov beskompromisni heavy bluesy rock stil, sadržala je zavodljiv pop refren i razne Pageove gitarske vratolomije. Teški gromoglasni zvuk, uobličen savršenom produkcijom, kreće već sa prvim Bonzovim taktom u "Good Times Bad Times“. Ovo je suva esencija čiste energije cele grupe, razarajućeg ritma, melodičnosti, ekonomičnosti i efektnosti Pageovog rifa, uskovtlanog vrhunskim Plantovim vokalom. Ova pesma otvara film "Becoming Led Zeppelin", živom izvedbom na "British Supershowu" (18. marta 1969.) Tu možemo osetiti svu sirovu energiju svakog od članova benda pojedinačno. Ovde Jimmy Page svira dugi improvizovani psihodelični solo na svojoj "Dragon Telecaster" gitari sa gudalom za violinu!

Led Zeppelin - "Good Times Bad Times“, Live at British Supershow, 18. March, 1969. The concert promoters are used some dry ice which was bothering performance of many musicians.

"Good Times Bad Times“ grupe Led Zeppelin, iako popularna numera sa njihovog debitantskog albuma, retko je izvođena uživo u celosti. Češće je bila deo medleya sa drugim pesmama poput "Whole Lotta Love“ ili "Communication Breakdown“. Odbojnost benda prema izvođenju određenih pesama, ponekad zbog individualnih preferencija članova, takođe je doprinela njihovim ograničenim nastupima uživo. Ova pesma, koja otvara njihov prvi album, poznata je po svojoj izazovnoj bas liniji, a prema rečima Roberta Planta, uključivala je i najteži rif koji je John Paul Jones ikada napisao za Jimmy Pagea.

Ipak, iako je Jones osmislio rif za pesmu "Good Times Bad Times“, kasnije je priznao da mu je izvođenje bas deonica stvaralo više problema nego ostalim članovima grupe, rekavši za magazin "Rolling Stone“: "To je bio najteži rif koji sam ikada napisao, najteži za sviranje.“ Međutim, iz perspektive slušalaca, "Good Times Bad Times“ je zvučala besprekorno. Zaista, uz podršku Jonesovih promenjivih bas linija, ceo bend je bio na vatri, kad je trebao da je svira. Uprkos svojoj popularnosti, nastupi Led Zeppelina uživo sa pesmom "Good Times Bad Times“ bili su retki, a pesma je sa promenjenim aranžmanom i specifičnim nastupom uživo izvedena na "British Supershowu", koji je trajao dva dana u martu, a izvođači su uglavnom bili blueseri, pa su se Zeppelini prilagodili tom vajbu.

CD "British Supershow", laserdisc, Japan Reissue, digital audio, 1986. Approximate running time 78 minutes.

Ceo nastup je snimljen u Stainesu, u Velikoj Britaniji, kao deo televizijskog specijala koji je režirao John Crome, u ograničenom vremenskom okviru, a snimljen je u napuštenoj fabrici linoleuma u Stainesu. Ovo je bila nezavisna produkcija finansirana privatno. Producent, Tom Parkinson, rekao je da se ovakav poduhvat mogao ostvariti samo na ovaj način, a ne pod okriljem televizijskog menadžmenta. Pritisak zgusnutog studijskog rasporeda je bio izuzetno težak za Johna Cromea i Toma Parkinsona. Odluke su donošene urgentno i žurno tokom celog procesa brzog snimanja bez ponavljanja i rezova, jer nije bilo vremena za to. U finalnoj post produkciji i montiranju snimljenog materijala za DVD nije postojala uobičajena hijerarhija odabira dužih nastupa za one popularnije muzičare, što je bilo sasvim fer i pošteno. Ipak, veliki propust promotera koncerata je što su koristili suvi led na bini, kao deo spektakla, ali su preterali sa količinom, što je ometalo nastupe mnogih izvođača koji su se bukvalno davili u dimu.

Prvobitni snimci u skraćenom trajanju su kasnije prikazivani u ograničenom broju projekcija samo u Engleskoj i Severnoj Americi. Čitav projekat je planiran u velikoj tajnosti zbog zabrane privatnog finansijera i probijanja budžeta. Film je premijerno prikazan u Lyceum teatru, London, u novembru 1969. godine, ali u ograničenom trajanju. Kasnije se pojavio kao zvanično video izdanje kompanije Virgin Vision 1986. godine. Iste godine John Crome je uspeo da prikaže film u celosti od 1 sat i 10 minuta, uz finansijsku pomoć Virgin Visiona, ali samo u Kanadi, Nemačkoj, Jugoistočnoj Aziji i Australiji. Snimci nastupa grupe Led Zeppelin, prvobitno snimljeni za Supershow, kasnije su se pojavili na DVD-u 2003. godine.

Supershow Poster (Australia & New Zealand, 1972)

Bernard MacMahon se dočepao ovog snimka iz BBC arhive, jer su i oni snimali koncert, pa ga je uglancao za svoj dokumentarac "Becoming Led Zeppelin."

Objavio: Mizi
Datum objave: 20.Kolovoz/Aug.2025 u 11:44

Svi su oni sledbenici rogonje, nažalost.

Objavio: ar8c
Datum objave: 20.Kolovoz/Aug.2025 u 16:01

Daj bre Mizi, oladi više sa tom zatucanošću! Evo i ja sam sledbenik rogonje. I šta ćemo sad?

Objavio: Mizi
Datum objave: 20.Kolovoz/Aug.2025 u 17:32

Ti si samo neinformisan, brate.
Tvoj problem, not mine.

Objavio: ar8c
Datum objave: 21.Kolovoz/Aug.2025 u 10:18

Ma super, prosvetli me kad ništa ne znam

Ja sam slušao i slušam daleko tvrđe stvari od Zeppelin, gajio sam sličan imidž, što automatski znači da sam rogonja, zar ne? Ono, slušanje ploča u rikverc, obrtanje krstova i slično! Da ja tebi objasnim, sve je to provokacija i čačkanje zatucanosti. Tamo gde je istinski doživljaj zapravo je glupost jer ako ne veruješ u jednu stranu medalje, onda je i ova druga sa rogonjom deo istog folklora i imaginacije. A ako već toliko držiš do religije, onda lepo pusti da me kazni onaj ko treba i da me baci u vatre pakla, a nemoj se ti time baviti. Zar upravo vaša religija i sveti spisi ne pozivaju na mir, toleranciju i da se stvari ne uzimaju u svoje ruke? Ali (kvazi)vernici su toliko agresivni i odvojeni od sopstvenih uverenja, da se kroz istoriju najviše klalo, spaljivalo, zatiralo i ratovalo baš „u ime boga“. I to jasno pokazuje neke stvari.

Umesto toga probaj malo da proširiš um, da potražiš svoje odgovore, da se zagledaš u zvezde, pustiš mašti na volju... Možda ti se otvore neke perspektive. Inače poštujem svačije stavove i na pamet mi ne bi palo da se ovde time bavim, da nemaš tu konstantnu potrebu da čačkaš gde tome mesto nije. Tražiš „đavola“ i posle se žališ kad te neko prozove zbog toga.

Uzgred, kako se u tu tvoju pravoverničku i bogobojažljvu priču uklapa slika avatara koju si nakačio? Baš kao i sama retorika. Ne kapiram, prosvetli me!

Objavio: AlexDeLarge
Datum objave: 21.Kolovoz/Aug.2025 u 10:59

Vala baš i ja i slične i tvrđe, ne očekujem ar8c prosvetljenje Smile

, nego od g. Kojica 7 deo Wink

Objavio: Freak37
Datum objave: 17.Rujan/Sep.2025 u 22:08

Malo je 120 min za ovako veliki bend , prosto se najezis kada krenu pesme ...🤘

Objavio: aleksandar-kojic
Datum objave: 28.Rujan/Sep.2025 u 19:44

06. DEO - nastavak ♫
(My Review of Every Song on the Debut LP) ♫

Spectrum Summer Music Festival 1969.

1st Spectrum Summer Music Festival 11. July - 13. July 1969.

Led Zeppelin su nastupali kao prava mlada atrakcija trodnevnog "Summer Pop Festivala" (Philadelphia), u Spectrum Areni u okviru svoje treće turneje po Severnoj Americi i izveli svoju pesmu "Good Times Bad Times“, u skraćenoj verziji.

Promo flyer for Spectrum POP! Festival (12. July 1969.)

Nastupili su 12. jula 1969. godine, na ovom trodnevnom festivalu uz glavne zvezde Johnny Wintera, Jethro Tull, i Buddy Guya. Nažalost, svirku je prekinuo glupi policijski komesar koji se plašio nereda. Na vratima svake garderobe u Spectrumu bilo je zakačeno obaveštenje sa zahtevom da nastupi budu kraći od trideset minuta. Kao što je opšte poznato, Led Zeppelin su u to vreme obično svirali 150-minutne koncerte, vrhunski virtuozno, uz gomilu improvizacija. Bend je morao da skrati svoj nastup i čak je učtivo i pristojno zamolio 18 hiljada ljudi u publici da se odmaknu i puste ih da siđu sa bine, pozivajući se na naredbu načelnika policijske uprave.

"Good Times Bad Times“, Live in Philadelphia, at Spectrum Arena, from Led Zeppelin's Third North America Summer Tour.

Objašnjenje je bilo da je policijski komesar, plašeći se nereda razularene mase, i neverovatno bučnih nastupa ovih rockera, želeo da se koncert završi do 23:45. Prava istina je bila da menadžment Spectruma, pošto je već potrošio dosta novca na ovom trodnevnom pop festivalu, nije želelo da izgubi još 1000 dolara na ove

"drugorazredne izvođače" kako su ih nazivali, i prekovremene troškove zaposlenih tonaca, roudija i ostalih pomagača koji su zatrpali račun. Rezultat je bio da je rukovodstvo bukvalno teralo grupe da siđu sa bine. Kao razlog za nagli i obostrano razočaravajući završetak svog nastupa Zeppelini su naveli lošu organizaciju festivala. Ipak, to im je mnogo pomoglo. Nakon incidenta na Spectrum festivalu, sve novine su objavile tu vest kao skandaloznu. Ovaj beli, bluzerski kvartet je značajno povećao svoj ugled kod evropske publike, na listama popularnosti i na listama zarade.

That cool guy Jonesy, with this cute curls in hair was really good at this 1969, concert.

Led Zeppelini su nastupali u Spectrum Areni u Philadelphiji, Pennsylvania, više puta tokom svoje karijere, a najznačajniji koncerti su bili 12. jula 1969, 31. marta 1970, 13. juna 1972, i 8. februara 1975. godine.

Robert Plant - Rare Fan Photo from the Crowd. 31.Mart,1970.

Tvorci filma "Becoming Led Zeppelin," Bernard MacMahon & Allison McGourty su bili zbunjeni, jer datumi se uopšte ne slažu na internet sajtu Zeppelin Concert Timeline, sa onim u knjigama "The Complete Concert Chronicle" i "Concert File - Led Zeppelin". Obzirom da ovaj dokumentarac obuhvata period od 1966–1968. godine, sa dodatkom verovatno najpoznatijeg nastupa Zeppelina u londonskom Royal Albert Hallu. 9. 1. 1970. godine, morali su odabrati snimke i fotografije sa samo prva dva nastupa, onog iz jula 1969, i marta 1970. Sve su iscepkali kroz slideshow i kratke video vinjete sa ova prva dva nastupa.

Led Zeppelin in Spectrum Arena, 31. March 1970.

Koncert u julu 1969. bio je deo bluzerskog "Spectrum Summer Festivala", dok su ostali datumi bili samostalni koncerti. Ovo je bio koncert u sklopu njihove prolećne turneje po Severnoj Americi. Ova turneja je uključivala nastupe u Pittsburghu, Charlestonu, Maconu i mnogim drugim gradovima. Za razliku od prekinutog nastupa u julu 1969, 31. marta 1970, Led Zeppelin su održali pun, dobro prihvaćen koncert u ovoj areni, u trajanju od dva i po sata i pošteno zaradili preko 25.000 dolara. Ogorčeni novinar W. Mandell je za Philadelphia Bulletin napisao: "Posle sinoćnjeg događaja, čovek bi poželeo da ovi britanski grabežljivci novca dozvole zrelim i talentovanim izvođačima da rade svoje. Jer, na kraju krajeva, jasno je da su upravo Zeppelini oni koji skrnave rock muziku i guše talente."

SPECTRUM CACOPHONY - Regina is Back in Town

Concert report in the local newspaper "Philadelphia Bulletin," March 31, 1970.

Tokom njihove tadašnje četvoronedeljne turneje po 25 gradova diljem Amerike, bili su umorni i iscrpljeni ali su kao i uvek dali sve od sebe, jer koncerti su bili njihova strast. Rad u studijima, inženjering i produkcija bili su maska, ali ovaj koncert je razbio tu masku u paramparčad. Velika, velika gužva i još veći novac nisu im mnogo značili, ali publika jeste. Ovaj koncert u Spectrumu je poznat po 25-minutnom bubnjarskom solo izvođenju Johna Bonhama u pesmi "Moby Dick" i melodičnim aranžmanima za orgulje John Paul Jonesa u više pesama. Posebno bih istakao medley koji je uključivao numere - "Long Distance Call, Boom, Boom, Tobacco Road i Lemon Song".

Jimmy Page - The volume of high-voltage electrical wizardry. March 31, 1970, Concert at the Spectrum in Philadelphia, Pennsylvania.

Ono što je Zeppeline uvek činilo toliko superiornijim od ostalih grupa, pitanje je na koje je verovatno nemoguće odgovoriti. Intrigantno je što njihov širok i nepredvidljiv balans emocionalne i tehničke stručnosti, nekom tajnom magijom često bacalo publiku u trans.

Koncert održan u martu 1972. godine je bio poznat po glasnom i ekstremno bučnom nastupu benda zbog akustike same arene, ali ni ovaj nastup nije prošao bez policijskog komesara, zbog žalbi komšija da Spectrum Arena nije prikladno mesto za rock koncerte i treba ga zatvoriti zauvek! Amerika ih definitivno nije volela još od ranih dana, a u UK je bilo još gore. Bitno je da ih je publika obožavala a to im je jedino bilo važno.

Led Zeppelin played a full, most powerful, and extremly loud and too noisy concert at the Spectrum Arena, June 13, 1972.

Naredni koncert iz februara 1975, se pamti po Pageovim neverovatnom solo "razvaljivanju" violinskim gudalom po svojoj gitari tokom izvedbe pesme "Dazed and Confused“, i po prisustvu oko 17.000 ljudi. Ovo je bila poslednja turneja gde su svirali akustičnu sekciju nekih pesama, a John Bonham je pevao prateće vokale! Spectrum je zaista bilo jedno od bitnijih mesta za Led Zeppeline tokom njihove cele karijere, a fanovi se sa radošću sećaju svih ovih veličanstvenih koncerata i dan danas.

Third Philadelphia concert in February 8, 1975, was noted for the band's most popular performance, well-received and unforgettable remembered by fans.

Led Zeppelin su u subotu uveče, 8. februara 1975, održali svoj neviđeni zvučno-svetlosni spektakl u Spectrumu, oduševivši publiku od oko 20.000 ljudi, sa skoro tri sata vrhunskog rock'n’rolla. Mnogi su ostali bez ulaznica, i čekali tapkaroše ispred ulaznih vrata, cupkajući u hladnoj noći.

Ovaj put su zaista "razbili" svoj poslednji Philly koncert. Ključni momenat uragana takvog intenziteta, i njihove muzike uopšte, uvek je bila posvećenost i potpuna predanost publici. Page je bio izvanredan kao i uvek, a te subote uveče je izveo svoj virtuozni repertoar užarenih, preciznih, apokaliptičnih rifova heavy-bluesa i prelepih klasičnih gitarskih akorda "male noćne muzike." Ceo bend je bio izuzetno nadahnut i odradio je svoje sa velikim elanom. Press Review: "Led Zeppelin Bring on the Light and Sound."

Fans Lineup for Philly Tickets 1975.

❤ Les Rendezvous De Paris ❤

Led Zeppelin - Live At Olympia, Paris, 2 x Vinyl, LP, Unofficial Release, Gatefold, (Made in the EU. Limited to 350 copies).

Led Zeppelin su četiri puta svirali u Parizu tokom svoje karijere: tri puta 1969, i jednom 1973. godine. Svirali su u L'Olympia Music Hallu, 10. oktobra 1969. godine. Drugi nastup 1969. godine bio je Tous En Scene 19. juna 1969, u Antenne Culturelle du Kremlin-Bicêtre. Treći je bio privatna svirka u L'Ecole Centrale Chatenay-Malabry, Paris, održana 6. decembra 1969. godine, a četvrti u Sportif Centru u Saint-Ouenu, u blizini Pariza, 2. aprila 1973. godine. Francuska televizija je snimala neke od tih nastupa i gostovanja u raznim TV emisijama 10. juna, 6. decembra 1969. godine i 28. novembra 1970. godine.

Led Zeppelin at the Airport in Paris, October 1969.

Veoma ozbiljan, najvažniji i najbolji pariški koncert održan je u L'Olympia Music Hallu 10. oktobra 1969, i značajan je kao školski primer ranih nastupa uživo grupe Led Zeppelin i omiljen je među fanovima koji cene njihov energičan i improvizacioni stil žanrovski neuhvatljiv. Stajling za Olympiju bio je poseban. Jimmy Page, sav u ružičastom, sa gitarom o boku, gudalom i dugom kosom koja je skrivala njegovo lice. Nosio je sjajne pink satenske pantalone i ružičastu usku majicu, što je isticalo njegovu krhku figuru. Robert Plant, sa lavljom grivom u svečanoj crnoj svilenoj košulji, blistavim crnim trapez pantalonama i indijanskim mokasinama, delili su prvi plan. U pozadini, tihi John Paul Jones i John Bonham sa ritmom iz grotla vulkana iz kojeg izbija užarena lava. Grunuli su odmah sa prvom pesmom sa njihovog prvog LP-a, "Good Times Bad Times", kao intro i nadovezali "Communication Breakdown" na nju bez prekida. Posebno je bio istaknut neviđeno brz i neponovljiv rad Bonza za bubnjevima, Sve je bilo iznad svega, a publika je aplaudirala glasnije nego što su Zeppelini svirali.

Jimmy Page wore shiny satin pink pants and light pink tight T shirt for L'Olympia show.

"En Noir Et Blanc" - Robert Plant on The Boards That Mean Life.

Ritam sekcija je bila brutalno glasna ali precizna, Pageove bogate i nikad napadne deonice su nadograđene uzvišenom strašću, basista Jones uigran do granice telepatije, sa Bonzom koji doslovno diriguje pravac kretanja svake numera...A tek kad je Robert Plant zapevao prve stihove: "U danima moje mladosti, rečeno mi je šta znači biti muškarac“, to je podiglo temperaturu u Olympiji do maksimuma. Moć Robertovog magnetizma u interakciji s publikom bila je neodoljiva.

Led Zeppelin - Paris Par Excellence! (The First Real Zepp. Concert in France, CD, Unofficial Release, October, 10th 1969.)

"Paris Par Excellence“ je jedno od mnogih bootleg izdanja radio broadcasta Led Zeppelina iz Olympije 1969. godine. Kao i ostala izdanja, i ovo je snimljeno direktno sa radija. Unofficialni CD "Paris Par Excellence“ uključuje komentare francuskog DJ-a tokom emitovanja, ima male rezove između nekih pesama, ali je takođe jačeg i kvalitetnijeg zvuka od ostalih bootleg izdanja.

Ovo je bio prvi koncert Led Zeppelina u Francuskoj održan je 10. oktobra 1969. godine u L'Olympia Music Hall u Parizu. Sam nastup bio je deo njihove European Autumn turneje, 1969. godine. Koncert se smatra ključnim trenutkom u njihovoj ranoj karijeri, jer su dobijali na zamahu po celoj Evropi nakon što su nedavno promenili ime iz The New Yardbirds u Led Zeppelin. Snimak koncerta emitovan je na francuskom radiju, 2. novembra 1969, na Europe 1, kao deo programa Musicorama. Koncert je profesionalno snimljen, a kvalitet zvuka emitovanog snimka se generalno smatra odličnim. A onda, opet se desila misterija, što se redovno dešavalo s ovim bendom. Master traka je izgubljena!

A L'Olympia Europe 1's Musicorama programme poster and ticket. This set was first broadcast on French radio on 2. October 1969.

Ova soundboard traka je slučajno pronađena godinama kasnije u podrumu ove radio stanice 2007. godine i reprizno emitovana 7. decembra iste godine. Koncert u Olympiji je posebno značajan jer je emitovan na francuskom radiju i kasnije ponovo otkriven, što ga čini ključnim delom rock istorije. Pre toga se audio snimak našao na raznim bootleg i nezvaničnim izdanjima. Oficijalno je objavljen 2014, na deluxe izdanju albuma na duplom CD-u i DVD-u, pod imenom "Led Zeppelin I - 1969. The Only Way To Fly." Ovaj box-set je uključivalo ranije nedostupni snimak pesme "Moby Dick." Jedna od zanimljivosti je što je bend u Olympiji odsvirao prvi put uživo pesmu "Heartbreaker", i ova verzija se nalazi na deluxe izdanju tog albuma.

Bonzo Plays First Live Recording of Heartbreaker! (Original Recording Broadcast for Radio Europe 1 FM, October, 10th 1969)

Ono što je sledelo je prokletstvo svih grupa - Žanrovi! Mukotrpni rad, probe, beskrajna ponavljanja u studiju, prvi koncerti, trema, odlazak u SAD i slava. Led Zeppelin su veoma brzo postali jedna od najvećih grupa heavy rocka. Na kraju "Good Times, Bad Times“, morali su da se slože oko istinitosti te reči "heavy", koju su uvek mrzeli.

Together, they form one of the groups "Leader" of contemporary music and for a long time, we will hear talk about this fabulous airship...

Olympia Theatre - a Key Piece of Zeppelin History

A Magnificent “Good Times Bad Times” serving as a prelude to “Communication Breakdown.” Only at these shows was this arrangement used as they were trying to achieve the most overwhelming sound they could muster.

Public at the Early Led Zeppelin concert in L'Olympia, the first Parisian Music Hall.

Nastup Led Zeppelina u Parizu, 10. oktobra 1969. godine, nije bio samo još jedan od koncerata u nizu. Bio je nešto mnogo više od toga. Ceo bend je osećao strahopoštovanje prema renomiranim jazz muzičarima koji su još sredinom 50-tih nastupali tamo. Nije bilo lako stajati na tim istim daskama gde su stajali Billie Holiday, Louis Armstrong i Ella Fitzgerald. Mnogi se slažu da je to bio ključni trenutak u usponu ovog "malog" benda, na putu do legende. Do tada je njihov debitantski album uveliko uzburkao vode Evrope, ali je ovaj nastup potvrdio njihov globalni planetarni domet. Zeppelini, iako pod tremom, podarili su francuskoj publici svo svoje čarobnjaštvo, i predstavili zvuk veći od života - to je bio mit u pokretu. Pariška publika, poznata po pronicljivom ukusu, eruptirala je sa svakom odsviranom notom. Zeppelinov miks bluesa, folka, popa i promišlenog stilizovanog rocka, evoluirao je na sceni, šireći se u epska, gromoglasna putovanja do neba. Energija te noći je prštala kao vatromet, ovekovečujući jedan od njihovih najranijih trijumfa. Za ceo bend, Pariz nije bio samo još jedna stanica - to je bila tačka transformacije. Dokazali su da njihova moć prevazilazi granice sakralnih zakona i da su sudbinski predodređeni da promene samu strukturu kontemporarne muzike u svim njenim pravcima.

Bonzo bashing the hell of his maple kit, Paris, October 1969. Curious angle. Unfortunately there are not many aerial photos of Bonzo playing and allowing you to see all of his setup, this is definitely a good one!

Light and Magic Spectacle at L'Olympia - Louder Than Love!

Pariški koncert u Olympiji bio je jedan od nezaboravnih koncerata, i ogromna prilika za ovu grupu da osvoji Evropu. Za prvi koncert Led Zeppelina u Francuskoj bio je planiran glamurozan doček i bina osvetljena ogromnim reflektorima, stroboskopima i psihodeličnim likvidnim i kaleidoskopskim svetlosnim efektima sa filterima od hiljade boja. Pirotehnika je bila najmodernija - baklje, prskalice, vatra i dim. Sve je ovo trebalo da služi da poboljša celokupni vizuelni doživljaj onoga što Page naziva "Light and Magic". Spektakl sa sinhronizovanim rafalima svetlosti je trebao da istakne sve te ružičaste šljokice i svilu koja prelama boje i doda sloj blještavila instrumentima.

Jimmy Page in Trance on First Led Zeppelin concert in Paris.

This image shows Robert Plant, depicts him singing into two microphones.

Ovaj preterano ambiciozni Barbie šou je nažalost otkazan zbog kvara glomaznog light showa i predostrožnosti mogućeg požara. Ipak, bend je pristao da svira bez njega. Dva člana ekipe projektovala su jedina dva ispravna reflektora na Roberta i Jimmyja sa greda iznad bine, i to je bilo to za planirani senzacionalni svetlosni šou. Bendu nije smetalo osvetljenje u stilu film noira i na kraju su oni "zapalili" binu i to muzikom uz minimum rekvizita. Akustična "White Summer / Black Mountain Side“ zvučala je kao virtuozni ep natrpan u deset minuta i

ostavila je publiku u potpunoj tišini kao da slušaju Beethovenovu devetu simfoniju. Ipak su to Francuzi! Za kraj je ostavljen medley "Lemon Song / Boogie Chillen". Overeni boogieman John Lee Hooker bi im zapljeskao da je bio tamo.

On the Set of the Show, Led Zeppelin performs "Lemon Song / Boogie Chillen" medley. (Olympia, 1969)

Led Zeppelin - Live in Paris, 1969. Companion Audio Disc, Remastered, Atlantic Release, June 2014.

Led Zeppelin su svirali u L'Olympia Music Hallu, 10. oktobra 1969. godine. Drugi nastup 1969. godine bio je Tous En Scene (19. juna 1969) u Antenne Culturelle du Kremlin-Bicêtre. Treći je bio privatni nastup u L'Ecole Centrale Chatenay-Malabry, Paris, održan 6. decembra 1969. godine. Četvrta svirka održana je 2. aprila 1973. godine u Sportif Centru (Pavillon de Paris) u Saint-Ouenu-sur-Seine, koji se nalazi u predgrađu Pariza.

Promo Poster for Musicorama broadcast on RTL French radio.

L'Olympia (Pre-FM Master CD, Reissue, Not On Label CD, Released: December 20, 2007)

Ovaj drugi nastup 1969. godine bio je "Tous En Scene - Antenne Culturelle du Kremlin-Bicêtre" u Parizu. Bernard de Bosson iz Atlantica i menadžer za međunarodnu promociju Philippe Rault, 19. juna 1969. godine organizovali su promotivnu posetu za bend, sa nastupom na TV u emisiji "Tous En Scene TV Variety Show" u Parizu. Takođe su bili zakazani termini za intervjue uživo u Pop klubu i emisiji "Campus" na Europe 1 radio programu. U arhivi tog francuskog radija Europe1 su u leto 1969, pronađeni još neki neobjavljeni snimci, uključujući soundcheck za "Communication Breakdown" i početni segment "Dazed & Confused", kao i neki snimci iza scene.

Antenne Culturelle du Kremlin-Bicêtre in Paris.

Jimmy Page je u intervjuu za "Campus" radio rekao: "Deo ovog materijala koji se pojavljivao u raznim TV emisijama i radiju nije bio dostupan u potpunosti. Sve je osmišljeno kako bi se promovisao rad benda na prvom albumu i prvi singlovi. Sa nekim od ovih materijala iz TV emisija u to vreme, postalo je očiglednije da naša želja da izvodimo naš materijal uživo i kvalitet TV snimaka jednostavno nisu funkcionisali - like mixing oil and water."

Zaista postoje briljantni snimci iz Pariza nastali u raznim TV emisijama, ali ovi iz Antenne Culturelle du Kremlinsa - "Tous En Scene" su jako loši, prvi put viđeni snimci, veoma su namučili Bernarda MacMahona koji je za film "Becoming Led Zeppelin" koristio mnogo kinematografskih tehnika i filmskih trikova, a restauriracija je trajala danima. Rezultat nije bio baš mnogo bolji, ali je gledljivo.

"Tous En Sene" Photo Collage, from Alberto Lo Giudice Collection

Led Zeppelin - Unique Performance with Medley from Dreams

Treći susret sa pariškom publikom, bio je nepredvidljiva poslastica. Led Zeppelin su bez najave u štampi i plakata nastupili u l'Ecole Centrale (Piston 70) u Chatenay-Malabry, Paris, a koncert je održan 6. decembra 1969. godine. Chatenay-Malabry je mali studentski kampus u jugozapadnom predgrađu Pariza.

Led Zeppelin in Chatenay-Malabry, Paris, 6. December 1969. Robert introduces “Jimmy Page on guitar” and asks for a chair before “White Summer/Black Mountain Side”. Jimmy’s finger picking is immaculate and he plays a beautiful version.

Radi se opet o obskurnom snimku koji je tek nedavno otkriven na nekoj staroj kaseti, a poznat je po nekim jedinstvenim momentima, kao što je redak uvod u pesmu "Good Times Bad Times/Communication Breakdown,“ a poslednji medley nikad više odsviran ni pre ni posle je poseban po uvodu sa "You Shook Me“, koji se pretapa u "How Many More Times“, a onda dolazi dugačka i najčudnija verzija pesme "Whole Lotta Love,“ a sve se završava reprizom "Good Times Bad Times“.

Page je svirao na visokim nivou intenziteta i dobijao velike ovacije publike. A posebno kada ga Plant predstavlja i najavljuje "Heartbreaker“, a on nakon neverovatnog sola u srednjem delu namerno raštima gitaru i u solo uključuje malo Bachove "Bouree“.

Third meeting with the Parisian audience in Chatenay-Malabry. This concert is considered an exciting example of Led Zeppelin's wild and loudest level of intensity performances from their early years.

Za ovaj poslednji nastup uživo 1969. godine, Zeppelini su odsvirali specijalni one-off show u Parizu za studente mašinskog fakulteta, koji nije bio najavljen novinarima. Jedan od studenata je komentarisao: "Najsmešnije je to što su na tom mestu bile dve kategorije ljudi. Prvu kategoriju su činili zvanični profesori i roditelji studenata, svi u smokinzima, odelima, a žene u elegantnoj odeći, a drugi deo je bila gomila mladih hipika obučenih kao da su došli sa bine rock-mjuzikla "Kosa." Bila je to skroz luda kombinacija. Nisam siguran da je organizacija očekivala ovakav kontrast, ali je funkcionisalo dobro čak i ako smo mogli da osetimo izvesnu napetost tu i tamo, jer bili su tu naši profesori.“ Ovaj pariški nastup se smatra retkim i značajnim za Led Zeppelin, a snimcima i danas kruže pod različitim naslovima kao što su "Les Rendezvous De Paris“, "Goodbye 69“ i "Centralien“, između ostalih.

Led Zeppelin - "Centralien" in Chatenay-Malabry, Paris, France, Saturday 6. December 1969. 2xCD, Hidden Archives, Wendy.

Led Zeppelin - Chatenay Malabry [Last Gig 1969!] Unofficial Release, 2xLP - Remaster + Original Master (2013)

Led Zeppelin - Final Rendez-Vous

Led Zeppelin - Vive La France, 2xCD, Unofficial Release. Live at Palais Des Sports, Paris, France - April 1, 1973.

Pošto film "Becoming Led Zeppelin" obuhvata period od 1968–1970. godine, reditelj Bernard MacMahon uopšte ne spominje ovaj nastup, ali ću napisati nešto i o njemu. Dakle, 2. aprila 1973. godine, Led Zeppelin su održali koncert u Palati sportova u Saint-Ouenu-sur-Seine, koji se nalazi u predgrađu Pariza.

Led Zeppelin - Live at Saint-Ouenu-sur-Seine, Centre Sportif, Paris 2. April 1973.

Trebalo je da to bude poslednji koncert haotične turneje po Francuskoj, sa nekim otkazanim datumima zbog ozbiljnog nasilnog haosa u publici. U Francuskoj je u to vreme postojala agresivna baza fanova koji su rušili ograde i tukli se sa policijom, a bend je doneo odluku da više ne svira u Francuskoj, na veliko razočaranje lokalnih novinara koji su postavljali pitanje: "Da li stvarno mislite da možete da nastavite turneju bez zakazanih koncerata u Francuskoj...?" Naravno, odgovora nije bilo. Zeppelini su čvrsto odučili da taj provincijski nastup bude poslednji.

Lista pesama za koncert je uključivala numere poput "Rock and Roll," "Over the Hills and Far Away," "Black Dog," i "Stairway to Heaven". Koncert je bio dobro prihvaćen i nije bilo nereda, a bend je takođe izveo potpurri tokom pesme "Whole Lotta Love“ (incl. Everybody Needs Someone To Love, Let That Boy Boogie, (You're So Square) Baby I Don't Care, Let's Have a Party, I Can't Quit You Baby).

RTL Presente: Palais Des Sports - St Ouen, Paris.

"Led Zeppelin Vive Paris“ odnosi se na snimke uživo ili bootlege sa koncerata Led Zeppelina u Parizu od 1969 do 1973. Bootlezi koje su napravili fanovi pod nazivom "Viva Le Zeppelin“ ili "Vive La France," zasnovani su na snimcima iz publike, a neki su sadržali bonuse sa pesmama koje su emitovale razne francuska radio stanice, i među diskofilima predstavljaju visoko cenjene dragulje njihovog ranog rada. Koncert "Viva Le Zeppelin" iz aprila 1973, je značajan jer je snimljen direktno sa miks pulta sa izvrsnim kvalitetom zvuka.

"Viva Le Zeppelin", Soundboard Recordings, Perfect Sound, Unofficial Release, 1975.

Led Zeppelin performs "Dazed & Confused", for French TV. Archive images from the INA (National Audiovisual Institute) 5.September, 1969.

Nastavak šestog dela sledi.

Objavio: Mizi
Datum objave: 29.Rujan/Sep.2025 u 18:45

Ispade Cepelin uticajniji od Bitlsa i Stonsa zajedno....