Nego,

Meni sjajan krimić, neo-noir tona, smešten u Rim, jednog užasno toplog leta, sa požarom koji divlja nadomak grada u kojem svako malo nestaje struje.

Klinac koji, suštinski ni kriv, ni dužan, pokreće čitav pičvajz, je zapravo sin ostarelog, dementnog krimosa, nekada lidera rimskog omanjeg ganga, sada mahom pogubljen, o kome sin i brine ali se avaj upliće u podmuklu igru korumpiranih pubova, koji ga ucenom nateraju da obavi prljav posao za njih, no klinac se uplaši, odustane, što razbesni pandure koji ne smeju dozvoliti da se priča o njihovj prljavštini širi. Klinac se ne može obratiti za pomoć svom pogubljenom starom ocu, te odlazi ko njegovog starog prijatelja, još jednog ostarelog krimosa i tu zavrzlama tek počinje...

Dopao mi se pre svega ton filma, glumci razbijaju, priča je sveža, višeslojna, nije još jedna površna jurnjava pubova i krimosa, gangsteri u ovom filmu su dementni, slepi, u poslednjem stadijumu kancera

bez glorifikovanja ili pa kakvog nerealnog puškaranja, jurnjava, eksplozija, film zapravo zna ploviti kroz tanane emocije, kompleksne odnose likova, ne bavi se crno-belom slikom rimskog podzemlja, svi likovi su ljudi od krvi i mesa, svi odreda upetljani u vrtlog iz kojeg je možda i nemoguće isplivati u najboljem noir maniru. gde ni mi, zajedno sa likovima, nemamo pojma gde će nas priča odvesti. Ima tu i bezbroj sitnih detalja, koje će prepoznati oni kojima su pubovi često upadali u stanove, koji su odrastali u sličnim sredinama, počev od večitog zaključavanja vrata koje ima svoju ulogu u priči, pa sve do interesantnog, prepoznatljivog kodeksa stare garde, koji odavno više ne postoji. No i mimo toga, Sollima vešto vodi svoj film, čak i ako ne volite krimiće, Adagio biva i više od toga, dajte mu šansu.

Usput,

Hip Hop kojim film počinje, za one baksuze koji misle da je to stvarno muzička podloga filma, tek da kažem da pored toga što je puka lirika ulice, služi i da dočara neozbiljnost klinca na samom početku priče, čemu se u nekom docnijem momentu, hip hopu dakle, jedan od centralnih likova ruga, dok je muzička tema filma naravno nešto sasvim drugo. Eto je u postu iznad ionako. Kako bilo, ja bome idem dalje stazom filmova gospon Sollime, onih žabarskih makar. 

Dakle zbog minut i nešto što ide ova pesma, i što glumac stavlja slušalice i peva refren, ti ne želiš da gledaš film. Jel to, ako  jeste ok, i ako ti kažem da u ovom ostvarenju https://m.imdb.com/title/tt9806192/?ref_=nm_knf_t_1" rel="nofollow - I Lost My Body koje mi je odlično ima jedna ili dve rep pesma koje kratko pokrivaju dve scene ,  taj animirani nećeš gledati. Možda nešto ne uviđam, tj. ne razumem, nije bitno. Ako jeste u redu.

http://%5bTUBE%5dqipCa7rTurc%5b/TUBE%5d" rel="nofollow -

Ma sav si mi od enigme, kakva nejasnoća i otkud je ona tema. Na meni je da kažem čega u filmu nema, šta nije muzička tema koja se provlači filmom, da ne bi još neko napamet popustio film bežeći od nekakvog tobože repa, ne znam da li traje 20 sekundi, teško i toliko, to je završeno pre nego što priča i zaplet uopšte i počnu, te onda sledi 120 minuta bez toga. Što opet ne pišem zbog tvojih muzičkih frustracija, niti da bi ti gledao film i trpeo nekakav rep, ponajmanje jer nada mnom vladaju nekakve nejasnoće, nego da tek bude jasno da toga u filmu prosto nema. Film se zove Adagio zaboga miloga, muzička podloga mu je melanholična, tiha, spora a ne kakvo recitovanje, hip hop, rep i štatijaznam. 

Dobro sam razumeo onda, ok, jasno i ništa sporno,

puppet_master piše: Aha, tek sada sam video Alexov post, to oko nejasnoća nije na račun mojeg posta, onda me baš briga.

Nije, upravo delimo blizak utisak o filmu, , pa rekoh da ne pišem, dovoljan  je tvoj, moj bi bio sličan.