Još jedna od nešto specifičnijih korejskih priča o ljubavi, govori nam o momku koji se svakoga dana budi u novom obličju, nekada je to mladić, nekada dete, starica, čovek ove ili one boje kože, lep, nelep, šta god već novo jutro spremilo za njega. Tako je već 12ak godina, navikao se odavno na svoje specifičnosti, živi mahom izolovano, u svemu samo majka i najbolji prijatelj znaju to kroz šta prolazi. Sve se menja onda kada se zaljubi u lokalnu prodavačicu nameštaja, te je počne posećivati u pokušaju da se na neki način ta gotovo nemoguća ljubav ostvari... 

Čak i kao ovo što jeste, ljubavna priča, film ima finu dozu lepote u sebi, ostaje mi delom žao to što toliko dobra postavka nije razvijana u još ponekom pravcu, dalje, dublje, jer zbilja govori o onome što jesmo ispod sve naše spoljašnosti, svega onoga kako nas svet može doživljavati zbog nje, kao i o onome suštinskom što ostaje ispod svih nijansi povezanosti dva bića, što je, kažem, potencijalno moglo da govori koješta o čovečanstvu, društvu, klasama, raznim ljudskim površnostima i zabludama, no, rekoh, i ovo što zapravo jeste, nije površno ni zanemarljivo. Uz sve, tu je ponovo moja miljenica, Han Hyo-joo, nešto prelepih kadrova Seula pod pahuljama, emocija da me podsete da nisam umro (yeah, ja sam pre kakav "osećam, dakle postojim" tip) niti se zombifikovao, potonuo bespovratno u ironiju. Film, dakle, vredi.