Ponovo sam pred sobom imao od velikih studija nezavisan film o usamljenom momku čija jedna od radnica naglo umire, ostajući mu dužna, te ovaj odlazi u njen stan kako bi se uspeo dočepati ičega što bi mogao iskoristiti, gde nalazi samo gluvu i slepu sedmogodišnju devojčicu. Sa ma koliko svojim sebičnim ciljevima, upravo u toj tužnoj zavisnosti malecke od njega, uprkos nemogućnosti komunikacije sa tako malom, hendikepiranom osobicom, ovaj magarac se postepeno vezuje za nju, ostvarujući kontakt putem dodira. 

Priča se dakle bazira prvenstveno na tom specifičnom, ljudskom putovanju, povezivanja jednog bića ka drugom, delom dotiče nespremnost sistema da se pruži adekvatna pomoć na ovaj način ugroženima, sva lepota filma je, meni, baš u tom postepenom, korak po korak zbližavanju, ljudskoj povezanosti. Dopao mi se i zato što ne tone u tipično dublju korejsku melodramu gde je olako udaviti se u patetici, ovde se ipak slavi nešto dublje, bez namere da pošto-poto mami suze gledateljima baveći se kakvim jeftinijim emocijama "na prvu loptu", neizbežno mi je bilo zamisliti se nad sudbini ko zna koliko dece koja su do ove mere lišena kontakta sa svojim orkuženjem. 

U najvećoj meri efektan, emotivan, ljudski. 

Maleckovićka je duša premila.

puppet_master piše: Maleckovićka je duša premila.

'bo te iss.

Drama. Ko to više gleda?

Usput, uzeo sam mucho drama, pa i nešto melodrama, upravo zato što mi se i učinilo da su slabije pokrivene, šta ima veze, rekoh već da svakako "moram" gledati manje-više sve da bih imao jasnu ili makar kompletniju sliku o eto sada korejskim novijim. 

Ne shvaćaš.

Bježim od drama ko vrag od tamjana.

To što si ti napisao...

Skidam i gledam čim stignem.