Jali si ti kakav profesordoktor inžinjer, di se čaše lome, kakva krv, kakav moleraj, ili što bi rekao Urke, "kakva burma, kakvih sto hiljada maraka"? 

 Nije imala dva tri hita nego gomilu hitova. Robert De Niro je bio u nju zaljubljen nije ga htela

Mizi piše: Imala dva - tri hita, bacila je sve niz rijeku i otišla u svijet zaborava, dok joj je bijeli prah prekrivao tragove, i za njom ode i ćerka, jbg.... Još jedna žrtva slave. Više preferiram Tinu T., i gledao sam je u Pobešnjelom Maksiju. Znam pjesmu iz Bodiguarda, i ovu vjeselu gde želi da igra sa sambadijem, i njeznam više ni jednu pjesmu. Verovatno imam propuste u lajfu i nijesam mogao ispratiti baš svjačiju karijeru, i ne žalim za iščezlim aportunitima.

Nije baš da sam svojevremeno nešto slušao dotičnu umetnicu, ali ovo što izjavljuješ je teško preterivanje koje naravno proističe iz nedostatka informacija (u narodu poznatog i kao "neznanje" ). Ali dobro, to ide na konto tvoje mladosti i neiskustva.

Da nesreća bude veća, znaš je po dve njene, verovatno, najsmaračkije pesme, koje izazivaju vrlo nelagodan osećaj ljige u ušima.

Sa druge strane, u okviru tog žanra, imala je i više nego dobre pesme poput: Saving All My Love for You, How Will I know, Greatest Love of All (obrada Džordža Bensona, bolja od originala), I Have Nothing, Didn't We Almost Have It All, I'm Your Baby Tonight, Where Do Broken Hearts Go, I'm Every Woman...

Priznajem, nisam slušao njen širi opus, samo sam naveo dve pjesme za koje znam i za koje većina zna, znači u globalu kad čuju te dvije pjesme znaju tko ih pjeva.

Inače, ne slušam tu vrstu muzike.

Voleo sam tih godina više In the Line of Fire sa Eastwoodom, čak i Guarding Tess sa Cage-om (mada manje), trebalo je i da Costner/Houston tandem ostavim tamo gde im je i mesto. 

Nije za svakog javni nastup, neko se drogira neko pije, nekog ubija trema. 

Ja imam jednostvan recept kao profesor muzike. Posto pratim kao klavirski saradnik djake kad neko nikako ne moze da prevazidje tremu ja mu kazem.

Postoji jednostavno resenje, nemoj da se bavis ovim poslom i stvar je resena

Hemija je samo odmogla, no pretpostavljam da je pitanje koliko bi uopšte bio u stanju da ispuni ugovore, koncerte, da nije bilo nje, kako god okrenuo, izgubio bi. 

Ponajmanje ih pravdam, ima ih i koji su dočekali pristojnu starost, tek želim reći da je toliko ljudi prerano otišlo unutar tog sveta slave i neljudskog tempa života i rada, da mi je teško poverovati da su svi oni kakvi autodestruktivni slabići, lako je rugati im se i omalovažavati ih ali nešto prosto mora biti upravo i u tome što nismo evoluirali da bi izdržali koještarije koje su njima gotovo nametnute. Telo (neka i duh, svakako um) se prosto moraju oporavljati od napora. Te onda verovatno i dolazi do tog začaranog kruga koji vodi samo u preranu smrt. Premor, hemija, potreba sve jačih doza, kombinacija, koktela...cirkus.

  Postoje dve vrste treme patoloska o koj sam ja govorio kod ucenika i ona u smislu ogovornosti kod pravih profesionalaca.
Ali dzabe, rusi su radili ozbiljnu studiju gde su dokazali da njihovi kulturni radnici - glumci, muzicari cesto riknjavaju od infarkta upravo zbog tog velikog pritiska odgovornosti pred publikom.
Za 38 godina sam pratio stotine djaka i  video  samo JEDNOG JEDINOG djaka koji je jedva cekao da izadje na binu.Naravno da je uspeo u svetu muzike.

Jednostavno se rodio za javnu scenu. To  se ne moze nauciti ili ti je ovaj gore to dao ili nije ili imas ili nemas....

Nalazim sam sebe, u daleko manjim naporima od navedenih, radeći fizički posao 10 sati, još 2 sata provedeći u putu, sa obavezama koje me tek čekaju potom, zapravo daleko od kakve starosti, da ne stižem da se oporavim. Stopalo, leđa, premor, hronična neispavanost, ne mogu me više probuditi ni alarm fona, ni pc-ja, mirha me budi u 4+ ujutro i svejedno jedva ustanem, ne znam uveče da li je gore onda kada se srušim u krevet pa ne stignem da uradim išta od obaveza, ili kada upravo zbog premora zapravo ne mogu da zaspim, sve me boli, u oba slučaja sutradan budem i dalje umoran i sa teškoćom radim, iako ja pijem max samo brufen, telo mi vrišti za oporavkom, kako li je tek onima koji se đilitaju na bini, pevaju, izgube neslućene količine tečnosti, ne znaju u kom gradu se probude, odmah probe, potom koncerti, tako u višemesečnim turnejama...

Moja je teza tek to da je takav tempo rock/pop zvezda, toliko neprirodan, neizdrživ, da je meni savršeno logično da se ovi potom krkaju koječime da bi uopšte mogli da ostanu na nogama, da dođu do nešto sna, malo umirivanja adrenalina, bolova koječega itd. Vremenom naravno potonu u to. Samo mi ih je teško doživeti kao nekakve junkieje, pa makar u svojoj suštini to svakako i postali. 

Problem dakle pre vidim u neljudskom tempu, oduzetosti od realnosti zbog specifičnosti sveta unutar kojeg moraju živeti toliko slavni, mase možda i drugih nesigurnosti, kompleksa, muka i tegoba, da mi je lakše to sve posmatrati kao svojevrsno prokletstvo, eksploataciju, pakao koji ih ubaci u mašinu, negoli kao kakve, rekoh, slabiće sklone samouništenju. A sve ovo i ne pišem zbog te teze o tremi, nego mi prosto bude žao kada Mizi krene da u svim tim temama biografskih filmova naglašava ono najgore u tim ljudima koji su nam, neka i grešni, dali toliko toga drugog o čemu bi mogli pričati. Zašto bi ćutali na njihovu tragičnost ali sve te ljude ne definiše tragika, može da upozorava ali iza svih njih su ipak pre i iznad svega ostala njihova dela, umetnost, zabava, emocija a ne tragovi kokaina or some shit.