Pravda za Majersa, Fredija, Džejsona i ostale likove iz nadaleko poznatih franšiza, želimo da ih gledamo i oživljavamo iznova i iznova dok svet ne nestane...

🎃🔪👻⚰️

Za ove koji tvrde da će da oživi, kako oživi zaklan čovek ubačen u drobilicu?!? Hoće li ga slagati kao one puzzle slagalice koje smo sastavljali kao klinci? Čak i za debilasti Holivud, to bi bilo previše imaginativno.

A na šta mislim ima i ovde duhovito posloženo:

Van toga, Michael Myers je voljeni lik. Ako se tako šta može reći za manijakalnog ubicu bez mrve ljudskosti, zlo u formi nezaustavljivog obličja pod maskom. Uostalom, ako jednom mesečno prska krv po školama u masovnim ubistvima, potom i dalje mali kompleksaši preziru i masakriraju jedni druge zbog, pazi sad, vere, nacije (yep, raja i dalje kupuje te pričice) ili pa baljezgarija o tome čija je koja teritorija (ljudi koji tu žive nisu tema ionako, čak ni uz masovne grobnice), zašto za boga miloga ne bi i ovaj, siroma, rokao tek poneke zabludele tinejdžere tu i tamo, par komada gore-dole ne pravi više ikakvu moguću razliku. Iz ličnog iskustva znam da se masovno slave i kuju u nebesa daleko ljigaviji i krvaviji likovi iz raje.

Najstrašnije je, zapravo, upravo to što vremenom u najvećoj meri oguglamo ne tamu ljudske prirode, ja niti gledam vesti, niti čitam novine, tu i tamo preletim preko naslova kakvih portala, retko kada išta od toga uopšte otvorim, nevezano za prezir prema clickbait naslovima, već baš ta jeziva naviknutost na to "muž zaklao ženu" "silovana starica od 80 godina" "Deda ovo-ono svojoj trogodišnjoj unuci" i nepreglenog niza sličnih tipičnih bljuvotina, prestadoh odavno da obraćam pažnju na to uopšte. Then again, poneki film uspe da te uvuče bilo u kožu žrtve, bilo u taj košmarni svet, situacije kroz koje prolaze, uz, dobro sad, bezbroj trikova žanra, može se doći do, kažem, relativno snažnog, unutrašnjeg  filmskog iskustva jeze, teskobe, užasa. To pa bude nečiji broj, drugima pa ne. 

Nezgodan je horor kao žanr. Često to bude kakvo iskustvo (filmsko) iz detinjstva, gde nas nešto zaprepasti i uplaši toliko, da ti kadrovi i osećaj strave mogu ostati potom u nama tokom čitavog života. U mojem slučaju "Leptirica", "Tajna starog tavana" (or something, da ne jurim naslov originala sada, mešam Burnt Offerings sa filmom na koji mislim, s kraja sedamdesetih je) Bavini (sina) "Demoni" itd Naravno, usput odrastemo, nagledamo se svega i svačega, odnos prema stravi se mahom promeni, pa to svakako bude sve teže doživeti, ponajmanje u onom nekadašnjem, davnašnjem, detinjem intezitetu. No kako bilo, ostanemo verni žanru, onoliko koliko nam to današnji autori uopšte dozvole svojim budalaštinama. Kod mene je ta vezanost za žanr nešto komplikovanija, ličnija, da ne drvim još i o tome, odužilo se ionako. 

Tek, u ovom slučaju, zbilja jeste podosta toga drugačije od onoga što bi se moglo očekivati od tipičnijeg današnjeg remake-reboot filma, ne nužno dobro, iako se meni ponešto svidelo, ne bih ti ga preporučio, tu smo iz različitih motiva i poriva. Sa Myersom je i meni uvek sama ta mističnost, svedenost koja ostavlja dosta toga na gledateljima, bilo ono čime je Carpenter zapravo i vladao, ostavio u pravoj meri, zaokruživši svoj film, sve potom je naravno bilo na silu. Te ono mesto gde nam se, tebi i meni, jok meni i njemu, putanje razilaze, je u tome što meni ne smeta išta (pa, previše) u potonjim nastavcima i oživljavanjima, nešto mi se svidi, nešto ne, nešto me udavi, negde se pa hvatam za glavu u neverici nad budalaštinama kojima me poneki od tih delova zatrpava, ali prosto volim da se vraćam mitu Halloweena, liku, potencijalu u kojima se sve pravcima može vozati ta priča, nikada ih ne poredim sa, jasno, originalom, nametalo se to možda, ili ne, samo po sebi. A to što je ovaj film nešto drugačiji i ne vrti (ne sasvim) istu priču unedogled nego pokušava nešto ipak drugo, novo, ne znači da bi ti se možda i dopao, uvrh glave eto ne bi bio, u najvećem svom delu, ono što bi evenutalno očekivao, no užitak mislim da bi ipak izostao, šta znam, ovde je popularno drviti o tome šta će kome da leži ili ne, ja se time bavih godinama, bio plaćen da govorim drugima šta će, kao, voleti, pa mi je i tada, kao i sada, cela ta ideja bez veze, ako te nešto privuče, gledaš, ako ne, fuc.k it, šta tu ima ko da kao osvetljava drumove, cirkus. Možda godi egu ali po meni samo šteti u tom lutanju kroz filmski svet, prelepo je otkrivati sam gomilu filmova, epoha, autora, tema, glumaca, pravaca i sveg već blaga koje ovi mogu nositi u sebi. 

No da se vratim poenti, nije dakle, ne stvarno, dovoljno biti originalan, pobeći od tipičnih rešenja, mahom uvek loših, unutar ovakog jednog mikrouniverzuma koji nam se stalno iznova servira, valja to uraditi i vešto pre i iznad svega, pa još i zanimljivo, festivali su puni originalnih filmova iz čitavog sveta, to ne znači da su, sami po sebi, silno zanimljivi, vredni pažnje. 

A ovo glede Mizijevih teza, pa šta znam, kod mene se ne radi samo o ljubavi prema zapadnoj civilizaciji (volim ja i bliski istok, orijent uostalom), prepoznavanju mračnih strana, verovanju u iste, ponosu (stoji da volim i robote, bića svih boja jok tek te plavoguze avatarkoviće) a gde mogu sada ulaziti još i u to šta sve znam bolje (nEsam tako vaspitan uostalom, nije na meni da mašem znanjem, nisam tema ja, ponajmanje u tom maniru), nego sam prosto odrastao sa svima njima, iznad navedenima, deo su mojeg detinjstva, kao i mnogi drugi antijunaci i junaci, no ovo je prosto tema o Halloween filmu, hajde delom neka i o Myersu, te ne mogu pričati o Gargamelu ili Baš Čeliku tu, tj mogu ja svašta, ali zašto bih?