Film je delo cenjenog australijskog režisera Ray Lawrence-a, tipa prema kojem i jedan Terence Malick izgleda kao štancer jer je Lawrence uradio svega tri filma od 1985 do danas (famozni Bliss, Lantanu i ovaj filmić), te je ovaj film nosio deo tereta fame samog Lawrencea, što je često samo uvod u razočarenje. Jindabyne je izborio sebi devet nominacija za prestižne nagrade australijske akademije...i nije osvojio nijednu. Jindabyne pre svega krasi sjajna gluma svih pažljivo odabranih glumaca, najpre Laure Linney i Gabriel Byrnea, potom i nešto vrlo slikovitih predela, tipicnih za Aussie film, dok je sama tema mozda i nepristupačna ponegde. Rekao bih da je prisutna simbolika, konkretno buđenje nacionalne svesti o socijalnoj nepravdi prema Aboridžinima, naroda gurnutog (i dugo održavanog) na krajnjim društvenim marginama, dakle ovde ne u vidu usmerenosti ka onim ekstremima, samih zločina i rasizma kojima su bili izloženi, vćc ka ustaljenoj nehajnosti, sebičnog sklanjanja pogleda pred nepravdom, olakog prihvatanja takvog poretka stvari stanovništva uopste, ovde porodičnih ljudi lišenih kakvog zla per se. Recimo, nisam uvek otvoren za simboliku, niti je svaki autor upotrebljava na meni blizak način, dok je i moje poznavanje društvenih prilika u Australiji skromno. Sa druge strane, ovaj film je nastao po zapravo američkom romanu, te je u tom prenosu/prevodu na lokalno, Aussie podneblje mozda i došlo do kakvog raskoraka u kojem se pomalo I pogubila ta univerzalnost priče ili makar jasniji put do gledalaca van tog podneblja. 

Kako bilo, Jindabyne je dobar film, ne nužno i dovoljno efektan, svakako (meni) i ne previše interesantan, uprkos finoj temi I sjajnim glumcima. Teško će izboriti kakvo respektabilnije mesto na mojoj imaginarnoj listi u nastanku, najboljih australijskih filmova.