Priča započinje u Ženevi, u sred Centra Internacionalne Zdravstvene Organizacije u koji upadaju kakvi teroristi sa željom da u ko zna čije ime (da ne kažem zdravlje) dignu kompleks u vazduh, pa da. Međutim, u razmeni vatre koja se odvijala u karantinu, dvojica terorista ginu uz sveopšte prskanje visokorizičnih bakterija svuda naokolo, te jedini preživeli uspeva da pobegne, avaj zaražen iskonskom kugom, izuzetne smrtnosti. Tip beži ništa manje u voz sa 1000 putnika, voz koji bi trebalo da putuje do Štokholma sa raznovrsnim svetom, sada očito u smrtnoj opasnosti. Eto nam onda Burt Lancastera lično, u vidu kakvog američkog pukovnika koji je i odgovoran za čuvanje fatalne bakterije, koji pokušava da smisli način kako da voz u pokretu stavi pod karantin da bi se sprečilo širenje straviče zaraze, ovde dakle u naizgled ne baš pozitivnoj herojskoj ulozi, ako se nešto ne promeni do kraja...

U vozu su izmedju ostalih i Richard Harris, kao briljantni neurohirug, njegova već dva puta bivša žena Sophia Loren, sa kojima eto imamo romantičnu priču o paru koji ne može zajedno a ni odvojeno, tu je potom ostareli preprodavac satova Lee Strasberg lično, koji je nekako preživeo holokaust samo da bi se našao u ovom vražijem smrtonosnom vozu. Potom je tu i jedna Ava Gardner kao supruga kakvog iz filma odsutnog trgovca oružjem, u vozu sa svojim dečkom, mlađanim Martin Sheenom, tu je i kakav kvazi hippie aktustični bend, pa i jedan O.J.Simpson, šatro sveštenik. Ma, cirkus pravi, tipično šarenoliko za film katastrofe, sa dakle zbilja sjajnim glumcima. 

Prilično uzbudljiv, često napet, sa meni uvek zanimljivom temom opake boleštine koja preti da satre čovecanstvo ako se ne odradi kakav mudri čin, u dakle vozu koji juri ka Poljskoj i naslovnom starom mostu, gde ga, veruje se, čeka sudbonosni kraj. Meni zabavan i danas iako svakako pripada nekom drugom vremenu, za mlađe bi možda mogao da se uradi rimejk a i ne mora, ja tek uzeo da piskaram jer ima nešto nižu ocenu na RT-u.