Koješta mi se dopalo, glumci, ne znam koga bih pre pohvalio, možda ipak Rory Kinnear-a, nameće se, iako je odlična Jessie Buckley. Nema tri dana kako me je izvezna milica pitala da li bih voleo da smo negde u engleskoj provinciji, koja je meni inače depresivna, ružnjikava, hladna ali mi se u ovom filmu dopala, ima svoju rolu. Pohvalan je i ambijent, suptilna tenzija koje je prisutna u bezmalo svakom kadru, šta god drugo da se dešava u njemu.  

No tema, kukala mi majka, taman pomislim da vidim ili bitnije, osećam o čemu film govori, no onda krene Garland da vuče u ovom, pa u onom pravcu, pa metafore, pa šta je zbilja, šta tek manifestovanje stanja junakinje, te onda još i kakvi kadrovi kao da su ispali iz snova Davida Lyncha i na svu već moju mukicu, onda još i finale filma...e, da, dopao mi se i izbor mjuze, sjajna Love Song Elton Johna.

Nemam (skoro) pa pojma o čemu se (sve) radi. Što ne volim, može sve komunikativnije, sa više fokusa, neku makar mrvu konkretnije da se ispriča. Da se razumemo, najmanji je meni problem da jurim sada netom i čitam šta kažu Kurta i Murta o filmu, pa da posle deset (TUĐIH!!!) tumačenja tu izvlačim neke šatro poručice ali mene interesuje samo moj utisak a on je takav kakav je. Zbunjen sam i nervira me to što su mi se svideli detalji filma, dok mi je srž priče ostala u magli.