Dakle, posle nuklearnih udara širom planete, ljudi koji nisu razoreni bojevim nuklearnim glavama, poumirali su ili umiru od radijacije koja besni severnom hemisferom, dok je Australija, za sada, pošteđena svih tih užasa, no čiji narod je itekako svestan da će radijacija, koja svakako sada vlada planetom, kad-tad neizbežno doći do južne hemisfere. Imamo nekoliko centralnih likova, Gregory Peck je kapetan američke podmornice koja je uplovila u australijske vode, Avu Gardner kao milicu koja se zaljubljuje u zgodnog američkog kapetana, Fred Aster (u opako dobroj epizodi!) je naučnik koga grize krivica za košmar koji je nauka priredila čovečanstvu, Anthony Perkins je mornar i porodični čovek u čijem odnosu sa suprugom vidimo i porodičnu tragediju novonastalog doba iščekivanja neizbežnog.

Uvek sam imao podeljeno mišljenje oko ovog filma, tako je bilo i jutros. Prijala mi je depresija koja je upadljiva tokom čitavog filma, dopala mi se i zamišljena postavka različitih likova, no mnoge njihove interacije su mi naivne i razvučene, voleo bih da je to ujednačenije, no dobro de, ovo je ipak 1959. godina, pravi primeri ovog, apokaliptičnog subžanra doći će tek kroz nekih 25 godina, u osamdesetim, so, za svoje vreme On the Beach zapravo vrlo dobro prikazuje ne samo paranoju tog doba, već i prilazi temi u najvećoj meri ozbiljno, dok su pojedine scene gotovo antologijske (meni je najvise prijao monolog Fred Astera, u svega par rečenica je dao ton čitavog filma, savršeno), glumci, svi do jednog odlični, neka i likovi zaškripe tu i tamo. 

Dobar je Stanley Kramer...evo, 1958 se pozabavio rasnim pitanjima u Defiant Ones, potom je ladno snimio ovaj depresivni apokaliptični filmić 1959, te je 1960 snimio sjajnu sudsku dramu Inherit the Wind na temu sukoba religije i nauke (okvirno, pisah već da je taj film mnogo više od toga)...sjajno, hvatao se u koštac sa finim temama u godini za godinu, u mainstream, hollywoodskim filmovima sa uvek sjajnim glumcima, ne mož' da omanete sa Kramerovim filmovima.