Cho-won ne zna da pokazuje emocije, nikada se nije ni nasmejao, ni zaplakao, ne razlikuje tugu od straha, sreće, besa, sve to mu je potpuno strano. Jedino što se sigurno može znati o Cho-wonu je da uživa u trčanju, umor mu nije preterano blizak, i gotovo da ne staje, poput Forest Gampa. Mozda i previše brižna majka odlučuje da uzme trenera za Cho-wona, nekoga ko bi mogao da usavrši njegovu strast. Avaj jedini na raspolaganju je potrošeni bivši maratonac, Jeon Wook, koji zbog pijanstva (ako sam pohvatao taj deo priče) mora da odradi 200 sati društveno korisnog rada kao trener, pa iako mu nije ni do čega, pristaje da trenira Cho-wona. Jeon Wook se vremenom, uz mnogo gundjanja i komičnih situacija, vezuje za Cho-wona i uviđa da ovoga ništa ne može udaljiti od neumornog trčanja i počinje ozibiljnije da ga sprema za maraton...Naravno, stvari se komplikuju kada se majka uplaši za Cho-wonovo zdravlje, posle blizu 20 godina enormne brige i pažnje koju je posvetila Cho-wonu, ona više nije objektivna oko toga šta je dobro za njega… 

Vrlo dobar film koji samoj temi prilazi originalno i zanimljivo, držao mi je pažnju i ponovo su glumci ti koji uzdižu ionako kvalitetnu priču na još viši nivo. Preporuka.

Da kažem i ja nešto za Dnevnik, pošto sam ga napokon, preveo.  Odavno ne odgledah jaču i potresniju dramu, koja me je na trenutke dirnula do suza. Sjajna naučna analiza autizma kao vrste smetnje u razvoju. Opisani su i mukotrpni pokušaji roditelja i stručnih lica koja se bave pomenutim, nedovoljno istraženim problemom, da se izbriše veštačko crtanje granica za decu sa tim sindromom. Papet je to odlično primetio u prethodnom postu, dakle film realistično prikazuje probleme sa kojima se ti ljudi susreću, nema tu nikakvih supermena sa natprirodnim moćima koji savladavaju prepreke bez problema, već su to ljudi od krvi i mesa, koji teškom mukom pokušavaju da se kako, tako uklope u svoje životno okruženje.

Ako do sad niste, obavezno pogledajte ovaj biser korejske kinematografija.