Priča počinje 1991. u Iraku, gde naš junak, Jack Starks (uvek sjajni Adrien Brody) biva pogođen u glavu nakon čega mu se razvija, kažu, retrogadna amnezija. Posle nekog vremena, vidimo Jacka kako luta kakvim snežnim bestragijama američke provincije, gde u sred te nedođije pomađe simpatičnoj devojčici i njenoj majci kojima je auto stao. One odlaze svojim putem dok Jacka kolima pokupi brbljivi i čudni tip. Ubrzo ih zaustavlja policajac i prvo što vidimo u sledećoj sceni je da je Jack osuđen na dugoročno izdržavanje kaznene mere u zatvorskoj bolnici za kriminalno neuračunljive, pod optužbom da je ubio dotičnog policajca, o čemu ovaj nema blagog pojma. Zaplet filma tu zapravo tek počinje...u mračnim hodnicima i podrumu zloglasne zatvorske bolnice, gde doktor (odlični Kris Kristofferson) vrši svoje sulude tretmane nad pacijentima. U sred noći, pacijenti se odvode u bolnički podrum/mrtvačnicu, navlači im se ludačka košulja, ubrizgava im se izuzetno jaka haluciogena droga i oni se potom zatvaraju u mrtvačku komoru (fioku  ) Prethodni pacijenti ovog tretmana su mrtvi, dok na red dolazi i ovako zbunjeni Jack... Unurar mrtvačke komore, Jack doživljava svojevrsno putovanje kroz vreme, alternativnu stvarnost i nalazi sebe u 2007. godini, gde pokušava da sklopi fantazmagorični mozaik događaja koji su ga doveli u situaciju u kojoj se nalazi, ujedno pokušavajući da se spasi mučne sudbine koja ga po svoj prilici čeka unutar zloglasne institucije... 

Sama priča, uprkos svojim očiglednim manama ( ni jednog momenta se ne objašnjava zašto pa i kako uopšte funkcioniše to putovanje kroz vreme) je savršeno pitka i lako varljiva, svi uključeni glumci su sjajni, od samog Brodyja, preko Kiere Knighlty, Kris Kristoffersona, pa sve do Jennifer Jason Leigh i Daniel Craiga, oni dodatno podižu cenu The Jacket-a...Mračna i depresivna atmosfera je sledeci adut, meni je posebno legao i sjajan soundtrack koji me je podsetio na Jean-Michele Jarr-a, Vangelisa (i to onog najboljeg, iz vremena Blade Runner-a), uz sneg i hladnoću koji dominiraju svim kadrovima, The Jacket gledateljima može pružiti više od onoga kako zvuči ova nesvakidašnja priča...well, ja sam uživao a vi vidite šta ćete.

Skoro sam ga pomešao sa nečim pedesetim ali već sam i taj slučaj tj film sa kojim sam mešao Jacket zaboravio.  Jacob's Ladder sam gledao 3 ili 4 puta jer mi je od momenta kada je izašao pa naovamo oduvek bilo neshvatljiv status koji ima. Nije mi loš, samo nisam imao ni delić užitka sa njim kao sa eto npr baš ova druga dva navedena.