Još jedan film koji me je uz Evil Dead, Exorcist, Nightmare on Elm St...pošteno istraumirao u vreme dok sam još bio skoro pa plašljivi dečaćić. Ortak i ja smo žmurili na nemalo scena, zapravo sva publika bioskopa "20 Oktobar" je prilično burno reagovala tokom projekcije. Eh, osamdesete...

Elem, u pitanju je svakako ljuti treš sa vrlo malo smisla, krcat tada čestim "splatter" i "gore" kadrovima, krv i gnoj pršte na sve strane, uz užasne dijaloge i još goru sinhronizaciju koja je eto bila tipična i za italijanske filmove a ne samo za hongkongška kung fu ostvarenja. Film je režirao Lamberto Bava, sin pokojnog horor maestra Mario Bave, tada jos perspektivan,moglo se očekivati da će sa više novca napraviti dobar film a ne samo film za horor fanove...no to se, eto, nikada nije desilo (nisam gledao Ghost son doduše).Osamdesete su ostale njegovo "zlatno" doba.

Priča se odvija u Berlinu u noći otvaranja misterioznog novog bioskopa, gde Cheryl, centralni lik (ako se to može tako postaviti) dobija pozivnicu i odlučuje da poseti premijeru nenavedenog filma sa koleginicom studentkinjom Hannom...Na otvaranju je mnogo šarenolikog sveta, između ostalog i makro sa svoje dve radnice od kojih jedna na sebe stavlja demonsku masku izloženu kao eksponat ispred sale, čime se  inficira kakvom "demonskom bolešću"... Projekcija počinje, na platnu filma u filmu pratimo potpuno imbecilan film o pronalasku Nostradamusovog groba sa sve maskom i upozorenjem o Demonima koji će od sveta napraviti svoju klanicu. Za to vreme infekcija na znatiželjnoj dami se širi i ubrzo počinje jezivo nasilje demona nad posetiocima bioskopa...

Kada sam posle mnogo godina ponovio ovaj film, opet sam često okretao glavu, no za razliku od mog straha u detinjstvu, sada su mi smetali mnogi propusti...uvek mi bude žao kada se to desi, no ta da se radi, ne mogu večno zanemarivati mane filmova koje sam voleo kao dete.

Svejedno, nikada neću bežati od toga koliko sam voleo Demone i koliko mi je dotični film bio strašan, frenetično nasilan u svoje vreme. Ono što ostaje zanimljivo je to da je soundtrack filma sav u tvrđem zvuku osamdesetih, mozda atipičnim za većinu tadašnjih horora, pa se tako mogu čuti Billy Idol, Mötley Crüe, Saxon. Na scenariju je radio i Dario Argento (ovde i kao producent) iako ovo i nije baš njegova tema (apokaliptični ton, širenje zaraze). Kako bilo, Demoni ostaju u mom srcu uprkos svemu.