|
Topla, nežna, duhovita priča o ljubavi dvoje osobenjaka i isceliteljskoj moći koju ona (ljubav, je li)
može imati (ako hoće) po, je li, nas.
Ozbiljno agorafobična miličica koja nije izašla iz svog stana makar godinu dana,
zazirući od ma kakvog kontakta sa ljudima, ne otvarajući vrata ikome, ikada...čak ni dostavljaču brze hrane koji se mora povinovati njenim tegobama i ostaviti paket ispred zatvorenih vrata, dakle jednog od svojih samotnih dana u izolaciji,
doživljava neopisivo zlo...wc šolja joj poblesavi, napravi poplavu...i neizbežno se prosto mora desiti...poziv vodoinstalateru koji joj, uverili su je nebrojeno puta, ne može objasniti čitavu proceduru telefonom.
Takođe neočekivano, kao vodoinstalater se pojavljuje podjednako osobena duša, Wes, u slobodno vreme jazz muzičar, i on usamljenik sa bizarnim ponašanjem i jos uvrnutijim smislom za humor, koji se svojom blesavom neposrednošću, naravno, useljava u misli i srce ove naše, takve-kakve je, miličice, dabome.
Mnogo mi se svideo ton filma, ima tu i sjajnih dijaloga i šarma oboje glumaca, neobične hemije među njima, kao i solidnog dela ozbiljnog problema fobija i suočavanja sa njima, uvek lakšeg u dvoje.
Manjak lokacija, svedenost na samo (omanji) stan miličice, uopšte nije mana filma, fokus biva usmeren na ovo dvoje, priču a oni nam, eto, pružaju interesantan filmić. Već rekoh u temi nekog horor filma, Marin Ireland razbija koliko je dobra! Meni dakle najlepši Feel Good film te godine.
|