Stallone je iz nešto drugačije priče, podjednako relikvija, kod mene je po sredi nešto drugo od puke nostalgije, odrastanja u osamdesetim sa njim kao jednim od junaka. Smetao mi je taj podsmeh kojem je izvrgnut potom, kakve veze ima to što pripada nekom drugom vremenu, publici koje više nema. Dao je sve od sebe, zadužio je kinematografiju, neka je i taj arhetip junaka koje je on nekada predstavljao današnjoj publici dalek i stran, on za sebe je ipak samo čovek, glumac, sanjar, borac. Lako je pišati po ljudima, laka su meta tj. Ja bih ustao i tapšao mu ionako, tek mi je drago kada vidim da ga današnji autori cene, pružajući mu priliku. Od sredine devedesetih je bilo čupavo ali ne ide njemu loše u poslednje vreme. 

Uopšte, npr kada Sly kao Njujorčanin stigne u Tulsu, te prvo na šta naleti na izlazu iz aerodroma je vražiji ogromni skakavac koji ga prenerazi, te ovaj kaže najbližoj osobici "This thing is the size of my cock" eto igrom slučaja presvetloj i bogougodnoj hrišćanki koja tako nešto tobože nikada nije imala u ustima, fuck, kako da ne bude zabavno?