Boozywoozy piše: Ja od Iggija mogu samo da slusam Candy,ovo ostalo mi ne pase. Bio je nekad dokumentarac "Sedam razdoblja rocka " ,isao na HRT 1 ,nije lose za pogledati.

  Sve je strvar (ne)ukusa. Ono što nikad ne bi niti mogu da slušam je spid treš ded itd metal.

  Da ne ostanem dužan za linkove, možda se neko prevari i upotrebi ih.

  Gledao sam Sedam razdoblja roka. Isto tako sam mnogo pre ovog dokumentarnog serijala gledao onaj gore okačeni. On je mnogo bolji jer pored podataka nudi širu sliku fenomena zvanog rok muzika. Prava mala muzičko bibliogtafsko sociološla studija. Gledao sam ga kao klinac na tv-u.

Mislim da je i kod nas bio taj dokumentarac na b92.

Koliko se sećam, zanimljivo štivo za upoznavanje sa vrstama roka.

Možda i grešim, gledao sam ga pre 10 godina.

  Pank, kao muzički pravac, preuzet je iz sjedinjenih država. Razlika pak postoji, u Amerikama je pank bio samo jedna od rok mutacija, u Britaniji je to postao način života. Britanci su imali Tačerku i njene programe štednje koji su pogodili sirotinju. Sećam se dela iz dokumentarca Joe Strummer: The Future Is Unwritten (2007), Stramer je popout gomile nezaposlenih morao da se javi na baš svaki posao. Zajvaljujući Tačerki bio je i grobar. Odbijanje posla značilo je gubitak socijalne zaštite i cekavice koju je davala država. Britanci su uspeli da sve osim basketa preuzmu i eksploatišu.

  Rejdž egeinst mašin nisu ništa drugo nego kopija.

 

  Kažu da je Igi kumovao panku a Nil Jang grandžu. Mislim da nisu u pravu (izvini Igi), tvoje zeme iz Detroita behu prve. Isto važi i za Nirvanu i čitav buljuk grupa koje nisu, po mom mišljenju, ni prineti grupi kakva je bila Husker Du. I danas su mi dobri kao i onda kad sam ih prvi put čuo na radiju Studija B. Uzgred, bio sam na zadnja dva koncerta G. Harta u Beogradu koje ću pamtiti dok sam živ.

  Nezavisna produkcija, manufaktura, nazovimo to kako želimo, nema ni teoretske šanse protiv industrije. Draga mi Metalika je dobar primer, ono čudo sa Lejdi Gagom dobar je primer. Isto važi i za NIrvanu za koju je demoliranje instrumenata i haos na sceni bio zaštitni znak do momenta kad su dobili MTV nagradu. Svirali su uživo a stalak sa mikrofonom nije se pomerio ni za milimetar. Ne daj Bože da je animalno zafrljačen u publiku.

  Nikad mi ovi sa natapiranim glavama nisu pasirali.

  Šalu na stranu, svaka roba nađe svog kupca a muzička industrija se svojski trudi da zadovolji svačiji (ne)ukus. Nisam izmislio rupu na saksiji, tako je kako je.

  Davno beše kad sam bio na koncertu Igi Popa na sajmištu. Bio je februar, napolju žestoki minus i mećava i razbijeno staklo kroz koje su nagrnuli ljudi u halu. Staklo nije namerno razbijeno, bilo je kolatelarna šteta. Ni unutra nije bilo nešto toplo ali mi smo bar bili obučeni i u gomili za razliku od Igija koji se u svom maniru odmah razgolitio. I kao takav uzlazio je na više puta na bis i produžio koncert. Igi je institucija. Velvet Goldmine (1998) je delom insirisan njegovom saradnjiom sa Bouvijem koji je Igija i Lu Rida vratio iz mrtvih. Igi je dobrovoljno otišao u ludnicu iz koje ga je Bouvi izvukao. Igi i Rid su bili bankrotirali a Bouvi ih je kovario dok se nisu oporavili. Igi je producent nadolazećeg dokumentarca Punk u kom će biti on i još mnogi drugi (polu)zaboravljeni asovi.