U ovakvim slučajevima pokušavam da ne gledam iz perspektive čoveka novog milenijuma. Ne znam koliko ispevam u tome.

  Plemić bilo koje fele ne može se porediti sa današnjim političarem, kapitalistom, preciznije, sa kastom koja je na vlasti. Nijedan od nabrojanih nije, za razliku od plemića, vezan za svoj posed niti rizikuje da strada svojih grešaka. Političar šatro gubi na izborima i nastavlja dalje na nekoj drugoj funkciji dok ga smrt ne odvoji od nje. Za narod ga zabole uvo, on je, bar u ovom sličan svom šefu kapitalisti koji nema otadžbinu. U svakom trenutku kad zagusti mogu sve da prodaju i da odu na neko drugo mesto. Plemić nije mogao, dobio je komad zemlje od suverena koji je mogao sve to i da mu oduzme ukoliko nije bio dobar domaćin, ili, što je najčešći slučaj, nije bio lojalan. Ako je bio dobar i ako je imao sreće vladao je doživotno. Ukoliko ne, stradao bi od naroda koji nije praktikovao slobodne izbore ili na bojnom polju. Vojnu obavezu je uveo Napoleon, do tad je ratovala plaćenička vojska. Narod je ostavljan na miru, bio je, nike lepo poređenje, poput marve koja izdržava dva staleža. Kmet je, za razliku od današnjeg građanina imao obezbeđen posao i krov nad glavom. Istina, mogao je da napreduje, ali vrlo teško, kao vojnik.

  Karađorđe i Miloš su bili u daleko goroj situaciji od navedenog škotskog dvojca. Turska je bila ogromna a Karađorđe je bukvalno počeo od nule. Ustanici nisu imali ni oružje a to što su svi bili protiv njih je priča za sebe. Karađorđe je znao kako da kolebljivce natera da uzmu jatagan u ruke a oni su znali da sa njim nema zezanja. Bukvalno je sve naterao da, hteli to oni ili ne, učestvuju u ustanku. I on se krio do svoje smrti. Miloš je nastavio tamo gde je Karađorđe stao a kakva mu je bila diplomatija pokazala je istorija. Da je poživeo zauzeo bi Istanbul.

  Kad smo već u sferi šta bi bilop kad bi bilo, da smo se mi našli sa Karađorđem i Milošem na ostrvu, Engleza ne bi bilo zahvaljujući Karađorđevom autoritetu i Miloševoj diplomatiji koja malo podseća na englesku. I sastavu engleske vojske bili su plaćenici, u sastavu škotske, pod Volisom, deo naroda koji je uspeo da animira.

  Što se tiče kilta, nisam u pravu kao što nisu ni oni koji podižu Volisove spomenike.

  Napisah ve da je mit jedno a da su istorijske činjenice sasvim drugo. Uporedio sam to sa Kosovskim bojem koji je takođe, na žalost, ekranizovan. Istoriju vazda pišu pobednici i ona polako ali sigurno postaje dogovorna kategorija. Na primer, ujedinjena EU posle 70 i kusur godina sasvim drugačije posmatra Drugi svetski rat u kom je grupa marinaca izvukla uši hitleru.

  Volis nije menjao strane i nije pobegao već je ostao do kraja. Nije ni Obilić koga počinju da svojataju. To je sve neka druga priča, poenta je da, ako je neko dobar, on ne pripada samo jednom narodu ili etničkoj grupi, on, koji je toliko je dobar, pripada svima toliko da postaje uzor. U najgorem slučaju počinju da ga svojataju.

 

I da, Vilijam je takođe bio plemić koji se aktivirao kada je zaigrala mečka na njegovim vratima. Samo je bio malo agresivniji u tome i bio je manje bitan plemić od Roberta Brusa i ostalih koji su pretendovali na krunu.

A Robert je inače bio jedan od boljih vojskovođa u istoriji Škotske i možda se čak borio i u više bitaka od Vilijama. Imao je zasigurno svojih mana i problema, ali ni izbliza onim koje su mu pojedini autori pripisali.

Ljudi kao mitska verzija Vilijama Valasa nisu postojali. Nikada. Sve su to bili plemići koji su gledali svoje dupe. Nijedan heroj iz epova koji je zasnovan na istorijskoj ličnosti nije bio hrabri ratnik koji juriša u slobodu, nego plemić koji je gledao svoje interese i svima su vrline uvećane od strane autora tih epova. Čast izuzecima u vidu vođa seljačkih i narodnih buna.

I Valas nije bio baš toliki "sve ili ništa baja". Nakon poraza kod Falkirka je predao titulu Zaštitnika Škotske drugima (jedan od njih bio Robert) i pritajio se, a možda čak i učestvovao u diplomatskim naporima Škota. Između bitke kod Falkirka i njegove smrti je prošlo šest godina. Brus je nastavio ono što je ovaj započeo (a i to nije započeo sam ako se prisetimo relativno zaboravljenog Endrua Marija).

To niti umanjuje ulogu jednog niti uvećava ulogu drugog, kao što ni ne možemo koristiti mitove umesto istorijskih podataka kada govorimo o tim ličnostima, pogotovo ako su ovako bitne za neki narod poput njih dvojice.

Stole Haringa piše: Kad smo kod istorijskih ličnosti, Karađorđe jepočeo a Miloš Obrenović nastavio započeto. Prvi je bio poput Volosa,drugi poput Brusa. Osmanlija više nema u Srbiji a Englezi i daljevladaju.

Tačno je da se može povući paralela između tih likova, ali ni pod razno ne bi trebalo porediti trenutno stanje nas i njih. Pre svega zbog potpuno različitih geopolitičkih situacija i drugačijih vremenskih perioda. U šta god ti odabrao da veruješ, činjenično stanje je da su Škoti izvojevali pobedu pod Brusovim vođstvom i tu nezavisnost održali. A Englezi su njima ovladali kasnijim stapanjem dva kraljevstva. Manje je prošlo od našeg oslobođenja od Turaka do danas, nego od Roberta Brusa do Džejmsa VI i I Stjuarta. Stavi nas i Turke na ostrvo, pa vidi kako bi sve prošlo. Tako da ti ovo poređenje uopšte ne drži vodu.

A na spomenicima ima i srednjevekovnih kraljeva obučenih poput Rimljana, tako da to što Vilijam nosi kilt na spomeniku iz druge polovine 19. veka ne znači da ga je stvarno nosio.

Wallace se borio isto za svoje dupe. Dobio je titulu "Guardian of Scotland", što je de facto titula kralja u tom razdoblju.

Razlika između Wallacea i Roberta Brucea je što se prvi oslanjao na sirovu snagu vojske, dok je drugi korisatio glavu. Prvi je poginuo, drugi je porazio Engleze i osnovao samostalnu Škotsku.

1. Netočno. Nakon Bruceovog sina, na škotsko prijestolje dolazi kuća Stewart - koja će kasnije dati budućeg britanskog kralja Jamesa VI.

2. Točno. No tako treba gledati cijelu povijest - niti jedan feudalac nije ratovao zbog plemenitih ciljeva, već zbog vlastite pozicije. Narodi, nacije i religije ovisile su o tome tko je trenutni vladar nekog područja. Želimo li iskrene povijense junake, to su onda ljudi poput Matije Gupca, Gaismaira i sličnih.

3. Netočno. Bitka kod Bannockburna - nešto što zna svako dijete u Škotskoj i zbog čega Škoti slave Roberta Brucea - osigurala je njegovu pobjedu i nezavisnost Škotske idućih 300 godina.