Odgledao sam sam američku verziju genijalnog norveškog crnohumornog filma Kraftidioten. Reditelj Moland je ostao dok je sve ostalo pretrpelo manje više korenite promene.  Ovaj rimejk je dobar primer da promene ne donose uvek nešto bolje. Daleko od toga, scenarista, kome je ovo prvi scenario, nije imao težak zadatak. Problem je što se uopšte nije potrudio i svojim postupkom podsetio na slavne političare i ostalu finu gospodu koja prepisuju tuđe radove da bi doktorirali. Javašluk je zahvatio i ostatak ekipe na čelu sa drvenim Lijamom koji u duhu tradicije svojih uloga opet nije sačuvao i odbranio porodicu. Da je samo to, nije, njegova gluma je na najnižem nivou, na nivou Samurai Copa, baje iz istoimenog treš filma. Mislim da je gori od svog protivnika, negativca T.Bejtmena koji se uopšte nije trudio da izgradi svoj lik. Probao je da iskopira Norvežanina Hagena i u tom pokušaju prošao kao bos po trnju. Još nisam načisto ko je od ove dvojice gori, tu je mrtva trka. L.Dern je najbolja, možda zbog toga što je imala malu minutažu koja je sprečila da podeli sudbinu filma. Sve ostalo je, zahvlaljujući ljudima sa obe strane kamere, bezidejno i isprano. Molandovi već viđeni fazoni i fore mogu da imaju prođu kod (ne)zahvalne američke publike, ne i kod mene kome su čak i pokušaji da nadogradi neke scene ili ponudi nešto novo, ništa drugo nego nepotrebna eksploatacija svog imena i dela. Oba filma deli prostor veći od onog 1389 saobraćajnog znaka