VLL72 piše: Stole, sjajan komentar kao i uvek. Hvala na preporuci.

  Dok sam još u temi, Osvald Špengler je u svojoj knjizi Propast Zapada, pre sto i kusur godina, predvideo ono što se tako lepo vidi u filmu. Predvideo je četvrti stalež i "cezarizam".

  Zaboravio sam da dodam da je Čejni bio prisutan kad je Regan osnovao crne fondove kojima je jedina namena bila finansiranje američkih tajnih službi. Uradio je to pošto je kongres odbio da poveća budžet. Crni fondovi su počeli da se pune novcem dobijenim švercom droge i oružja. Toga takođe nema u filmu iako je Čejni bio na dužnosti kad je nastao Bonstil.

  Bežim sa teme.

VLL72 piše: Dragane059, Imamo mi u Beogradu gotovo identičnu situaciju kalifa umesto kalifa. Na stranu Države, Beograd, je nešto najvrednije za poharati (u regionu). Imamo sad situaciju da Gradonačelnik bude neki anonimus bez mrlje iz prošlosti a da VICE bude dobro poznat lik. Imate satiru u subotnjih ‚‚24 minuta‚‚ Kesićevim, baš o tome.

  Ne bih da komentarišem Kesićev rad, mogu da preporučim knjigu A.Tijanića "Ja i niko moj". Izdata je posthumno i više je testament nego zbirka kolumni koje čine jednu knjigu. O Tijaniću nemam lepo mišljenje, cenim njegovu inteligenciju i nagon za preživljavanjem. U knjizi je opisao sa kim je sve sarađivao a koga javno ponizio ili matletirao. Na samom početku knjige se pojavljuje upravo pomenuti kalif umesto kalifa.

  Odgledao sam Vice koji je potpisao Adam Mekej koji me je prijatno iznenadio filmom The Big Short (2015). Ima nade, nije jedini koji se posle nebuloznih ili ko zna kakvih komedija oprobao i u ozbiljnim temama kakve su, na primer, rasizam (Zelena knjiga), ili, u ovom slučaju, javne i zakulisane radnje iz sfere finansija i politike.

  Autor je u filmu napravio (ne)namerno nekoliko kardinalnih grešaka, što biografskih, što filmskih. Pokušao je da ono što je uspeo u prerhodnom filmu primeni i ovde. Dobro je što je to uspešno uradio sa Bejlom, sve ostalo jednostavno ne pije vodu. Rezultat je konfuzan film koji zbog (ne)namerno iznesenih opštepoznatih činjenica nema dobru ili odgovarajuću komunikaciju sa gledaocem poput mene. Nisam zadovoljan njegovim metodom prikrivanja i svaljivanja krivice na samo jednog političara. Igein skučaja, to je Čejni, personifikacija političara čiji je jedini kvalitet slepa poslušnost i lojalnost. Vidi se to u bajkovitoj prvoj petini filma u kojoj se od provincijske zamlate postaje respektabilni političar. Mekej me je na kraju petine filma nasmejao i odobrovoljio svojom odjavnom špicom koja je odraz njegove duhovitosti, inteligencije i želje da se eksperimentiše, da se ponudi nešto novo. A onda je krenulo sve nizbrdo iako i u nastavku ima scena koje su i za uspomenu i lepo pamćenje. Na primer, scena u kojoj pregovara sa Bušom kombinovana je sa scenom pecanja šarana, soma, klena (dopisati po želji). Vredi videti kako je Buš progutao udicu, mamac, plovak i štap. U toj sceni Bejl je u ulozi Čejnija asistirao dok je Rokvel kao Buš nadmašio samog sebe. Za Bejla ne treba arčiti tastaturu iako nije, onako kako samo on ume,  dao sve od sebe. Rokvel je taj koji je u filmu nadmašio sebe i sve ostale svojim viđenjem Buša. Morao je da balansira, da od Buša ne napravi kompletnog idiota već zbunjenog provincijalca kojeg je porodica izgurala na to mesto iako je imala boljeg kandidata. Nekako mi je bilo žao dotičnog koji je ceo svoj život proveo u senci svog brata Džeba. Nije bio dorastao funkciji a to su ljudi koji su pokretali Čejnija i čitavu ekipu hijena iz republikanske stranke odlično iskoristili. To je ujedno i najbolja poruka filma, Mekej nam je poručio ono što i babe sa Kopaonika znaju a ne znaju oni zombiji sa kojim se film završava. Uspešno je stavio na znanje da američkom (ćitaj belosvetskom) politikom vlada, sa kratkim pauzama, jedna ista garnitura republikanskih hijena čiji je životni moto ostati ili biti što duže na vlasti. Ljigavi oportinisti poput Čejnija nisu izuzetak već pravilo koje se ustalilo posle pada Niksona. Ono u šta veruju Mekej je prikazao na početku filma u sceni u kojoj se Ramsfeld bukvalno upišao od smeha. Kad sam već kod Ramsfelda, autor je zabgoravio da obelodani njegovu izjavu koja tako lepo pokazuje kako se priziva demokratija. Pitali su dotičnog nešto o sprezo ameročke politike i nafte a on je nesvesno odgovorio da je sva nafta na planeti njihova (američka), jedini je problem što se nalazi van sjedinjenih država. Metodi opstanka na vlasti su zaista impresivni, od čekanja, nameštanja izbora koji tek nisu dobro objašnjeni, do sankcija i izazivanja ratova u kojim najviše stradaju oni najslabiji, stradaju deca.

  Dosta toga je Mekej mogao a nije obelodanio. Mislim da mu za to i nije bilo potrebno mnogo vremena ni prostora. Umesto toga, krenuo je stopama Majkla Mura koji sve tovari na jednu stranku ili čoveka. Buša je zamenio Čejni čiji je jedini kvalitet bio i ostao ćutanje i lojalnost. Imao je vremena da uz Ramsfelda dosta toga nauči kao i da se poveže sa ljudima koji imaju stvarnu moć. Dobro im je poslužio dok je lobirao za njihove interese. Podrazumeva se da je i to vešto izbegnuto. Zašto je to tako, to samo Mekej zna. Mogao je bez ikakvih problema i da obrne priču u kojoj bi Buš i Čejni zamenili uloge. O Bušu se skoro sve zna, o Čejniju samo ono što puni tabloide. O njemu se ne zna gotovo ništa, nema imovinsku kartu a to o čemu je sve odlučivao umesto Buša nije ništa drugo nego spekulacija. Za mene on i političari slični njemu nisu ništa drugo nego gromobran instaliran da privlači munje, sve više idiotizovanog javnog mnjenja, koje je u ovom zamešateljvstvu, ništa drugo nego saučesnik. Ne bi me iznenadilo da je Čejni, pragmatičan i alav na pare, dobro unovčio delić onog što je Mekej pokušao da ovekoveči.

  Sve u svemu, Mekej je uprkos svim manama snimio odličan film u čijim scenama je na crnohumorni način dao svoj autorski komentar. Najbolji mi je onaj u kom kelner u restoranu deklamuje jelovnik. Mekejeva poruka je jasna, bez obzira na to kako je neko i iz kog ugla posmatra. Gledao ilio ne gledao, čitao ili ne čitao između redova, dovoljan je prizor u kom Čejni gleda na tv-u kako lav kolje antilopu.

udavila bi ga da mi dođe pod ruke, što da velim