chiba piše: Hvala za Voju. Daleko je dogurao.

  Nema na čemu, dogurao je jer nije imao kompleksa. Ako ih i ima zna da ih kontroliše.

  Kompleksi su čudna zverka ako ne znaju da se kontrolišu. Iz ličnog iskustva znam da su krupni, još bolje, jaki ljudi, staloženi, nenasilni i ne zloupotrebljavaju svoju snagu. Samo budala i mazohista sme i može da proba da jednom provocira takvog čoveka posle čega se sudari sa životom. Budalama nije mesto ni u kafani, ako ih i ima, ćute jer nemaju šta da kažu. To stvara pomenute komplekse niže i više vrednosti kod onih koji se boje da stanu nekom na crtu u kafani, ulici, ringu, fudbalu...A kompleksi ako se ne leče redovno izlaze na površinu i lako se prepoznaju. To se najbplje vidi na medijima u koje spada i internet koji je budalama pružio neviđene mogućnosti. Anonimnost i nedsotatak bilo kakvog fizičkog kontakta pruža neviđenu hrabrost takvim likovima koji se jako brzo povežu. Za njih je net ono što je sijalica za komarce i leptire.

  Bataliću net, vraćam se masteru dizasteru koji obećava, laže, čita 600 strana dnevno, ne spava, plače i nariče. Ovo zadnje je poslednji ostatak čovekovog dostojanstva pod uslovom da ga uopšte ima. Da je bar jedini, metastazirai je, previše je likova kojima je madre donosila doručak u krevet do njihove tridesete.

  Ljudi poput Voje i Lenija, koji je druga strana medalje, zaslužuju poštovanje jer su to što jesu, ljudi koji staju na crtu bez obzira na ishod. To se uči od malena, od momenta kad te jači klinac matletira a ti mu vratiš ciglom.

  Ispod klipa ima kratka biografija. Puriša je zbog Voje imao problema jer je dotični glumio švabu. Umesto da odabere nekog kržljavog glumca on je odabrao Voju. To je neka druga priča.

  Ono što je zajedničko svim ovim tipovima je da su svoje borbe vodili sami bez obzira na to kakve su komplekse imali. Danas je drugačije, dovoljno je videti mastera dizastera i njegovo okruženje, slušati njihove sulude priče o papcima, letećim automobilima i slično. Kompleksi su čudo, dobri su ako se savladaju a za to treba imati petlju. 

  Očuh mu je nabio komplekse više i niže vrednosti. Izgleda blesavo ali oni su povezani i ne mogu jedan bez drugog. To ga je, pored sredine u kojoj je odrastao, formiralo i teralo napred. Rođen je u Ist Endu koji je najgori deo Londona. Opisao ga je Džek London kad je za potrebe knjige Ljudi sa ponora klošario po Londonu. Pod stare dane je naučio da drži gard i ostale osnove boksa što znači da se nadobijao udaraca u glavu. Konkretno, bio je neobrazovana sirovina koja se ipak držala nekog pravila ponašanja. Bilo je i kod nas takvih koji su nasledili pomenutog Govedaricu, braću Jorga, Vračarevića...Oni su ipak završili neke škole, bavili su se sportom i dobro su se snalazili na ulici. Krimosi poput Ljube Zemunca, koji se takođe bavio boksom, Lenija i ostalima njima nalik ulaze u urbanu legendu. Takve tipove ima svaka sredina.