"Lopov" je nostalgična i sumorna priča o odrastanju, ispričana kroz sećanja na detinstvo sredovečnog Sanje, koji nam u formi naratora predočava Rusiju nedugo posle drugog svetskog rata u priči koja je, međutim, lična, viđena očima Sanje kao deteta i govori upravo o dečijim iluzijama i razočarenju, siromaštvu jednog vremena.

Film se otvara putovanjem vozom dečaka Sanje, čiji je otac umro pre njegovog rođenja, gde sa majkom upoznaje vojnika Toljana, koji odmah na tom putovanju postaje ljubavnik dečakove majke, te ova trojka zajedno dolazi u veći grad, započinjući novi život kao kakva instant porodica. Seljakajući se iz jednog kolektivnog doma u drugi, mali Sanja u Toljanu uprkos njegovoj grubosti vidi očinsku figuru, autoritet, dobijajući usput od njega prve životne lekcije, nešto ispravnih, nešto vrlo sumnjivih...sve dok vremenom ne postane jasno da je čitav taj život laž...

Film mi je, ako je to prava reč, prijao, priča je interesantna, ljudska, opipljiva, ambijent vrlo dobar, svi glumci sjajni, počev sa briljantnim mališom, te tada bajkovito prelepom Jekaterinom Rednikovom, dok se itekako daju osetiti naznake metafore za čitavu posleratnu Rusiju pod Staljinovom senkom, prekrivenu iluzijama, lažima i iskrivljenim vrednostima u koje je neko ipak, poput deteta, verovao.