I šta onda, kada ukradem kakvo milo biće, da okrenem leđa mirhici koja je bila tu za mene onda kada nije iko drugi. Nah. Nije da me ne nervira, užasava ponekada, izbacio bih je na sneg, vezao za radijator, šta sve ne, ali ne mogu.  Trudim se da nerviram i užasavam i ja nju, pravde radi, sve u nadi da će poslati asasine na mene, koje ću ja ljuto poraziti u roku od odmah, pa da se ili mirimo ili sporazumno raziđemo, no da se zamajavam nekim tamo udovicama, bogatunkama and such, pih, kažem, pih. Pa svi imaju više love od mene, šta će mi sad još udovica u tako čemu?  Kao da je lako mene trpeti. Uostalom evo izumirem danima i noćima, kraj mi je blizu, nisam ikada imao non-stop brutalni kašalj i temperaturu tokom 7 dana a nemaju nameru da se povuku, samo mi biva gore, ne može se ni spavati duže od max par sati dnevno, iz x puta, ne znam kako sam uopšte na nogama. 

Umjesto razmišljanja o posterima krajnje ti je vrijeme da počneš razmišljati o kakvoj bogatoj udovici.

Lupaš, standardno, ti. Pa valjda je jasno da pišem o više stvari a ne samo o rimejkovanju, tema je bila puna upravo lupanja pa tek dodah na sve i svašta svoje misli o koječemu. Nisam ni pisao o woke šemama. Prosto nisu smeli da stanu iza njega kao solo zvezde koja nosi film, to sa bojama kože njegove potpore, svakako nije zato što su bili woke, nego zato što su želeli da pokriju svoj strah, bez poverenja u publiku, da bi obezbedili publiku koja tobože na plakatu/ekranu želi da vidi drugačije likove. Otkud uopšte ideja da bih našao mesta za kakav woke 1973. Pa valjda je svima jasno zašto su tamo Jim Kelly i John Saxon, teško da sam kome otvorio oči. 

Za režisere (kao i scenariste, trenutak u vremenu...koje si prećutao) ima mesta u tezi, već je objasnih, tu svakako ne govorim o rimejku, ta pisah o De Niru, Paćinu, ulogama koje su ih proslavile i razlozima za to. To pogotovo nema veze sa Enter the Dragon, Bruce Lee-jem, rimejkom konkretno toga.

Joj bre Joxer kada ti pokušavaš da me naučiš filmu, uz to čitaš već kako ti se digne ono što pišem, sa kontekstom kako tebi odgovara, pa me, da sve bude apsurdnije, častiš sa time da lupam, lekcijom o tome o čemu se govori o temi, pošto ja valjda ne razumem, šta li. Vrhunac ironije.  

Lupaš.

I Brus Li i taj film su nepobitne veličine bez obzira na te holivudske ondašnje woke šeme kad woke nije ni postojao.

On i svih nekoliko filmova u kojima se pojavio su ostali u pop kulturi do dan danas.

Onaj žuti autfit sa crnom linijom na primjer kad vidiš - to je on i gotovo, nije niko drugi i svi koji to obuku su ili šarlatani ili mu je film/autor/glumac odao počast.

I ne samo film, ne igraš igre na PCju pa nisi čuo za na primjer Sleeping Dogs koja ima dio upravo posvećen Enter the Dragonu gdje je tvoj lik taj koji treba proći bruslijevske izazove.

Ovo o ostalim glumcima (i režiserima? što će tu režiseri?) nije dio teme osim jedne stvari koju si opet promašio.

Fury Road nije rimejk. Gibson je sada ocvala kretenčina s kojom malo tko želi raditi, a filmu je trebao netko mlađi, pa ako može James Bond, može i Mad Heidi.

A koliko je tko velik ovisi o tvojim kriterijima. Moj se zna, a taj je sposobnost glumca da ukrade scene ili da negledljiv film učini gledljivim. Da ne ponavljam imena koja si ti navodio, primjeri su Rutger Hauer i Vincent Cassel, ako želiš od mlađih onda bezobrazno podcijenjen Jonathan Whitesell.

U temi, ako se ne varam, pričamo o tome da holivudu više ništa nije sveto i da rade bespotrebni rimejk.

Rimejk koji će gledati tko?

Niti je Enter the Dragon kakav veličanstveni film, niti bi (još jedan) njegov rimejk bilo išta novo i jezivo skrnavljenje, toliko ih je bilo do sada, ma koliko sam Bruce Lee nekada bio sjajna, harizmatična zvezda, tip koji je izmenio zauvek toliko toga, od popularizacije borilačkih veština, šamara Americi (btw, čak mu nije dozvoljeno da tek tako bude solo vodilja ovog filma, što im je zapravo nemoguće pa koga god stavili kraj njega, nego je i tu morao biti jedan standardni bledoliki, eto gosn Saxon, jedan tamnoputi, eto gosn Jim Kelly, jer ne dao bog da u jednoj Americi tada zvezda koja solo nosi film bude, zamislite, Kinez), konačno i toga da upravo jedan momak iz HK bude ubedljivo i nepobitno uber cool za čitav svet pa i onaj tamošnji, ne odveć sklon takvim "širinama".  Na stranu to što je meni draži Fist of fury (1972) ako pa zanemarimo tamošnji nacionalizam, mržnju prema Japancima and stuff, na stranu i to što lično ne vidim borilački film sa temom turnira, koliko god zahvalna ona bila, kao nešto epohalno, bilo je kopija, potom i originalnih filmova koliko neću sa istom tom temom, bez Leeja, ali meni bližih filmova od Enter the Dragon. Koji zapravo volim, tek mi je nepotrebno svo to kovanje u zvezde samog filma, Bruce Lee je nezamenljiv, rekoh već, iz više razloga, no sam film, njegova tema, se može raditi, bogatiti, modernizovati dokle god bude bilo autora i dovoljno ubedljivih glumaca da se upuste u tako šta. 

Potom, nije silno praktično ni to preterivanje sa kovanjem u zvezde glumaca uopšte. Ta verujem da, između svih ostalih, eto npr u L.A. konobariše trenutno ko zna koliko stotina neopisivo mnogo talentovanih glumaca. To što je Stiv Mekvin dobio šansu, pa ma koliko dobar bio, šmekerica i sav taj džez, kao i Pol Njumen, Brando, Paćino, you name it, to zapravo ne znači da pored sve njihove harizme, talenta, umeća, lakoće, prirodnosti, veličanstvenosti (pa, povremene, nije svaki dan badnji), koji im iko, ponajmanje ja koji ih sve odreda obožavam gledati na ekranu i u đubradima od uloga/filmova, ne može osporiti, ne znači da nisu bili potpomognuti rediteljima, trenutkom u vremenu, samom ulogom. Pa nije samo Al Pacino stvorio jednog Michael Corleone-a, niti Bobby De Niro Travis Bickle-a, ta i Michael Corleone je stvorio Al Pacina, Bickle De Nira, kao i Puzo/Copolla, Schrader/Scorsese itd. Katkada se to zaboravi. 

Ko zna ko sve je još mogao biti fenomenalan mladi Don Corleone, Bickle, samo je kockica pala na ruku Pacina, De Nira. Duguju im nemerljivo mnogo, uz sve, da ponovim, njihove nepobitne vrednosti kao glumaca. 

Tako sam se naslušao koječega svojevremeno i oko tada dugog snimanja novog Mad Max filma (postaće poznat docnije kao Fury Road), "kakav sada Max bez Gibsona, jeres, sramota, na šta će to da liči), aman, koliko god danas ne ulivali poverenje sa besomučnim, nepotrebnim rimejkovanjem i nastavljanjem, oživljavanjem svega i svačega, nađe se i kakav dragulj, a čak i da je to (vrlo) retko, opet bi valjalo da snimaju dokle god se sve to ne zgadi publici do te mere da prosto prestanu da im uporno guraju novce u guzice gledajući sve to. U oba slučaja vredi (snimati). Drugačije je teško ići napred. Pa ja navijam za to da ima i više Star Wars filmova, serija , nema šta "jeres, sramota, jedan je Harrison Ford" (moš misliti), nego daj bože prezasićenje, zgroženost tim mrcvarenjem u eksploatisanju, ne da bi se manuli ćorava posla, nego bre da počnu snimati (ponovo) bolje filmove inače nema parica, ode studio u curac (ili curicu)   

  Tek je The Great Wall (2016) belo pranje

  Kad se setim samo koliko sam se zezao na račun Sigala...Nastavio bi i dalje da me tadašnji novajlija na poslu nije pitao da li mogu da prebacim nešto sa VHS-a na DVD. To nešto smo gledali kod njega i to je bila gomila snimaka sa Sigalom u Japanu. Bili su to njegovi rani radovi u kojim je zainteresovanim Japancima demonstrirao šta je od njih naučio. Nisam znao da konvertujem snimak ali sam saznao da je dotični aikido majstor. Bio je prvi član aikido kluba koji je kod nas otvorio Vračarević. Dotični se odvojio, napravio svoju verziju a moj ortak je nastavio i to traje preko 40 leta. Ne mogu a da ne poštujem to što on i drugi rade.

  Brus Li je imao veliki uticaj na sport, fim i još ponešto. Na primer, njegov rad nogu je identičan onom koji je upražnjavao Kasijus Klej. To što je bio živi promoter jednog borilačkog sporta i što je učio druge ljude je priča za sebe. Bio je osnivač jednog filmskog podžanra koji je nasledio špageti vestern koji je u to vreme bio na izdisaju.

  Cinizam i bezobrazluk je ne dozvoliti nekom da radi, na taj način ga oterati i posle 40 i kusur godina nameračiti se na prodaju leša. Tako ih ja doživljavam, kao lešinare. Namerno nisam hteo da napišem o čudnoj smrti ne samo Brus Lija već i njegovog sina Brendona koji je stradao na kraju snimanja filma Vrana.

  Onaj ko se bude usudio na ovu jeres ne samo da će da propadne već će se i osramotiti.