Njegova bolest i šverc su bili javna tajna. Zanimljivo je kako samo on nije prošao carinu i kako ke posle poslužio za primer. Ne bih rekao da je to bilo slučajnost.

  Što se šverca tiče, nisu švercovali iz obesti ili da bi se obogatili. SSSR je poput ostalih država koje su činile Istočni blok čuvao svoju monetu. Rublja se mogla razmeniti u menjačnjicama ali je razmena bila ravna finansijskom samoubistvu. Znaju to oni koji su živeli tada na granicama Rumunije ili Mađarske. Znaju to i turisti poput mog strica koji je ioči olimpijade preko agencije posetio SSSR. U menkačnici je zvanično rublja vredela 12 nemačkih maraka. Sa dolarom, funtom i drugim valutama bio je sličan cirkus. Dtrikan je došao do love tako što je u redovnom prtljagu imao dva para novih farmerki koje je razmenio. Njihova plata je bila oko 150 rublji a za par farmerki su dali 120 rublji. Drugačije se nije moglo doći do rublje jer su na carini oduzimali novac koji je prelazio dozvoljen limit. Cene su bile niske a oni su se u hotelima A kategorije živeli kao carevi.

  Da ne dužim, Ruje poput nas nisu imune na tehniku i perje iz inostranstva.

   Bilo je potrebno minimum 60 leta da ukapiraju u čemu je stvar.

  Šalu na stranu, ono gore je prvi ruski ratni film koji sam gledao. Pomerio je granice i bio je vesnik novih i dobrih ruskih filmova. Čistilište jen za mene bio i ostao mračan film koji vredi gledati i reprizirati. Mihalkov je bio dobar dok nije postao dvorski reditelj ali na svu sreću on nije jedini. 

  Rusi imaju dečije bolesti što se u ovom filmu itekako vidi ali imaju želju i sredstva da sve to prebole. Inače, ovo je drugi sportski i biografski film koji su snimili. Legend No. 17 (2013) je takođe solidan.