Priča počinje proslavom božića naizgled idilične porodice, večeri kada im se život menja iz korena. Mi-heun (milica iz Lost-a) veruje da joj je život uređen, suprug je pisac i profesor, kći dobra i vredna, no  tog božića u stan im bane bivša učenica njenog muža, koja pred Mi-heun pripita moli svog bivšeg profesora da nastave aferu i da ostavi svoju ženu…Mi-heun je u šoku, ne veruje čemu prisustvuje i usred koškanja sa čudnom gošćom, biva udarena u glavu…Par se ubrzo seli iz Seula u pokušaju da sačuva brak i samo zdravlje Mi-heun koja je, razočarana u sve ono u šta je dugo verovala, upala u težu depresiju i apatiju, dane provodi ne izlazeći iz kuće, plakajući ispred televizora…

Nova sredina, mala varoš u provinciji kraj jezera i šuma ima vrlo malo uticaja na Mi-heun, sve do momenta kada ova upozna emotivno unakaženog lokalnog doktora, In-gyua kod koga je došla po još antidepresiva…In-gyu joj predlaze novu igru kojom će odagnati svoju potištenost, depresiju i glavobolju… Predlog se sastoji u tome da oni igraju ljubavnike, sastaju se tajno zbog seksa, da se ne upustaju u dublju intimu…I da igra prestaje trenutka kada neko od njih izgovori “volim te”.  Mi-heun uprkos nezainteresovanosti, ubrzo ipak pristaje na igru, i njihova “igra” započinje. Vremenom se mimo volje oboje učesnika upetljava sve više na emotivnom nivou, no vodi li to ičemu ? Da li će Mi-heun izaći iz svoje krize, da li će joj veza tobože lišena emocija napraviti i veću gužvu, da li će i In-gyu ostati imun na ljubav ?

Ovo je pre svega film o preljubi i nešto dublje kopanje po negativnim pa možda i onim svetlijim okolnostima koje nastaju iz neverstva (mada...). Ne tone se u predrasude, deluje realistično,  uz fino pokrivene sve aspekte teme, od psihičkog stanja aktera, njihovih emocija, čak i lepih scena vođenja ljubavi (Yunjin Kim je slatka u Lostu, ali morate da je vidite ovde, poput anđjela je) pa sve do pristojnog uvida u razloge zbog kojih likovi prave izbore koje već prave, bez tipičnog fantaziranja i prenaglašene drame, kako to (pre)često biva u sličnim filmovima. Ardor sam tada gledao uporedo sa A Good Lawyer’s Wife, relativno slične teme no svakako bitno različitog pristupa, oba sjajna filma.