Priča je postavljena isključivo kroz perspektivu sasvim obične amerilke porodice, bračnog para sa dva gotovo odrasla deteta, koja u sred puta na izlet van grada, saznaje za nuklerne udare širom Amerike.  Da se videti za ono vreme autentičan strah i zbunjenost prosečnog, ne kakvog herojskog čoveka pred teškim dilemama. U svetu koji prestaje da ima bilo kakva moralna načela, koliko daleko moramo otići ne bi li, ironično, sačuvali upravo ljudskost u nama, da bi pre svega zaštitili sebe i opstanak porodice.  U medjuvremenu je snimljeno više daleko surovijih, realnijih, preciznijih i konkretnijih filmova na ovu temu, no Panika je ipak nastala u specifičnim uslovima i uprkos ozbiljnoj temi, ne verujem da je namera autora i bila da prikaže sav pakao nuklearnih opasnosti pa mu time i ne zameram ponešto propusta. Fokus je ipak na odnosima među ljudima, kako unutar porodice, tako i u interakciji sa "uljezima" u novonastaloj situaciji po katastrofi. Nema govora o čitavom nizu propratnih nevolja prouzrokovanih nuklearnim eksplozijama, radijacija je bajkovito blaga prema likovima filma, što je jedina baš upadljiva mana filma.  Kako bilo, za fanove koji vole da kopaju po konkretnoj žanrovskoj temi, Panika u nultoj godini ostaje kao pristojan film bez velikih pretenzija.  Za one malo zahtevnije, u prisećanju na filmove ere "nuklearnog straha" gledajte radije "Threads (1984)", "Testament (1983)", "Day After (1983)".