Titlovi.com forum : The Duellists (1977)

Korisnik: aleksandar-kojic
Tema: 71405
Objavljeno: 02.Veljaca/Feb.2024 u 23:04

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

"The Duellists" vs "Napoleon" ili Ridley Scott sam protiv sebe.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ridley Scott - The Duellists (Dvoboj do istrebljenja,1977)

Sir Ridley Scott danas ima 86 godina i jedan je od najuglednijih i najplodnijih filmskih stvaralaca u modernoj kinematografiji. Reditelj i producent Ridley Scott, sakupio je portfolio koji sadrži neke od kritički i komercijalno najuspešnijih filmova svih vremena. Danas je jedan od retkih režisera koji uživa u luksuzu da se bavi temama od ličnog interesa na filmskim projektima sa budžetima o kojima bi ostali reditelji mogli samo da sanjaju.

Mnogo se piše ovih dana o njegovoj biografskoj epopeji "Napoleon" koja izaziva kontroverze,podeljena mišljenja i diskusije publike kao i kritike. Samo po sebi,nameće se pitanje - Kako jedan vrhunski filmski režiser i perfekcionista kao što je Ridley Scott sa budžetom od 200 miliona dolara može tako impotentno da snimi film poput "Napoleona"? Je li odgovor na pitanje kompleksniji? Naravno da jeste, ali Ridleya nije briga, jer pred gledaoce baca samo mrvice da bi video reakcije i zaradio nešto parica. Jer, ovakvih dva i po sata jesu dosadni,nepovezani,zbrkani, konfuzni, neuverljivi i neinventivni,dok director's cut verzija od preko četiri sata sigurno neće biti tako naivna.To ovaj iskusni matori lisac odlično zna. Pikanterije i žešće erekcije sigurno će biti punokrvne i raspršujuće uz monumentalne prikaze bitaka,kolosalne art-house prizore "obojene" prirode,uz romantičarske scene opsade Toulona,gde britanski brodovi gore u noći kao na uljima Williama Turnera - slikara svetlosti.Takođe očekujem izražajnije i iskrenije emocije u intrigantno uzbudljivim "igrama gladi" u jednoj od najpoznatijih ljubavnih drama na svetu između Napoleona i ljubavi mu carice Josephine.Možda dobijemo i nešto više od "zečjeg sexa" od Joaquina Phoenixa i prelepe Vanesse Kirby, ko zna. Sve to bi trebalo biti mnogo šire i dublje smešteno u ova četiri sata,kroz snažne i opsežne dijaloge dvoje ljubavnika, plasirane kroz nizove pitko filmičnih i koherentno vezanih kompleksnih događaja lepo složenih u dosledne opise života iz Napoleonovog doba uspona i sunovrata. Ovakve slike bi trebale da postanu naracije momenata u vremenu, toliko živopisne i stvarne da gledalac stekne dojam da se nalazi tamo, baš u tom trenutku.Siguran sam da to može biti još jedno remek-delo ovog britanskog barda kinematografije - Ridleya Scotta.

Da bi razjasnili sve relevantne karakteristike, stilsku estetiku, vizuelne reference i podatke o njegovom dugogodišnjem kinematografskom službovanju, kao i dali ocene njegovom radu (dobre ili rđave), moramo se upoznati sa pozadinskom pričom ovog cenjenog filmskog autora.

Svršeni student Kraljevskog koledža umetnosti u Londonu, Scott je započeo svoju karijeru na televiziji kao dizajner i reditelj reklama,zajedno sa Alan Parkerom, Hugh Hudsonom i Hugh Johnsonom. Izašavši iz sveta televizijske komercijalne produkcije, Scott je imao skoro 40 godina kada je konačno snimio svoj prvi dugometražni film - The Duellists (1977), a stekao je ogromno priznanje svojim narednim filmovima - naučnofantastičnim horror ostvarenjem Alien (1979) i futurističkim neo-noir cyberpunk filmom Blade Runner (1982).Oba ova remek-dela (čvrsto stojim iza ovih reči) su kasnije postali kultni filmovi i od tada se smatraju nekim od najvećih SF filmova ikad snimljenih.Zbog njih mu opraštam "Polunapoleona" i sve ostale promašene pretenciozne samoljubive snobizme od filmova.

Ridley Scott je najpoznatiji je po snimanju filmova u žanrovskim kanonima naučne fantastike, trilera, distopijskih kriminalističkih film-noira i istorijskih drama. Njegov rad je postao prepoznatljiv po svom dubokom mračno oslikanom atmosferskom i visokom estetskom vizuelnom stilu.Razlog tome je bila njegova metodična predanost svakom aspektu filmske produkcije. Veliki broj njegovih filmova priznati su kao klasici unutar svojih žanrova, često senzacionalnih i vizuelno raskošnih grotesknih fantazija. Poznat je po pomnom biranju tema svojih filmova, sporoj metodi rada, raznolikim žanrovima u kojima se okušao, tehničkoj perfekciji i zahtevnom terorisanju svojih glumaca. Kroz sve navedeno, Ridley Scott je vešto pronašao model za daljnje ambiciozne težnje prema izvornosti sadržaja i spektakularnosti realizacije sinopsisa svojih filmova kroz poniranja u pandemonij moralnih i društvenih problema, bez obzira na to o kom se istorijskom periodu radi. Odvijanja prizora, akcije i dijaloga u nastanka filma ima svoja pravila,a kao što znamo - istorija se ponavlja. Kod njega je to kristalno jasno vidljivo i izdvaja ga od svih ostalih filmskih reditelja.

Scottovi filmovi se uveliko ističu po vernom prikazivanju najrazličitijih mesta i epoha, od drevnog Rima, srednjovekovnog Jerusalema, donjeg Egipta, Sherwoodskih šuma, ratom razorenog Mogadisha, do futurističkog okruženja i dalekih fiktivnih univerzuma. Filmovi Ridleya Scotta su posebno prepoznatljivi po zapanjujućim vizuelnim efektima, epskim spektaklima velikih razmera, širokih obima sa fascinantnim masovnim scenama i naprednom tehnološkom visokobudžetnom produkcijom. Tokom svoje karijere dobijao je mnoga priznanja među kojima se ističu nagrade Britanske akademije filmske i televizijske umetnosti (Bafta) za izuzetan doprinos kinematografiji i za životno delo, potom dve nagrade Emi i jedan Zlatni globus. Kraljica Elizabeta II imenovala ga je za viteza 2003. godine.

Iako su njegovi filmovi u širokom rasponu po okruženju i periodu zbivanja, skoro svi oni prikazuju nezaboravnu fotografiju, vrhunsku produkciju, ambijente koji su sjajno dočarani širokim velelepnim pejzažima, sa strogim majstorski montiranim upečatljivim detaljima i savršeno uklopljenom muzikom. Samim tim što je uvek bio opsesivni detaljista i perfekcionista, sva njegova ostvarenja, zaključno sa "Kingdom of Heaven" iz 2005. godine nose njegov lični pečat i poseduju globalni kulturološki, istorijski ili estetski značaj u celoj svetskoj kinematografiji. Od 2005. godine, sve što je režirao osim kratkotrajnog bljeska "Gladiatora" (2000) i "Hannibala" (2001), po meni, nije vredno pomena, bez imalo blasfemije. Dakle to je moj lični stav.

Od epske istorijske drame "Kraljevstvo nebesko", čini se da je Ridley Scott prebacio lopticu na filmsku industriju, a podložan sujeti, kakav jeste, počeo sebe da shvata previše ozbiljno. Njegov artistički entuzijazam, dečačke ambicije i opsesivna zaposednost bistrim idejama kao da su zauvek izbledeli. Varirao je kroz 21.vek evolutivno i strukturalno - od povučenog genija do megalomanskog luđaka. Njegovi apetiti su rasli do Hollywoodskih kraš box-office hitova blockbusterskih razmera zabavne industrije, uglavnom namenjenih prosečnom gledaocu.

Izabrao sam da pišem o ovom dobrom starom filmu "The Duellists", jer je medijska pompa ovih dana uzavrela zbog "Napoleona". Naravno, svako poređenje ova dva Scottova filma je neadekvatno i irelevantno (ali ću to uraditi) zbog budžeta i vremenske distance, ali istorijski period je isti - Francuska ranog 19. veka, tokom Napoleonovih ratova.

"The Duelists" je mali film, Ridleyev debi i prvi iskorak u dugometražnu kinematografiju i predstavlja njegov jedini nevino topli, poetični i lirski obojen film. Mislim da nikad u životu nije, niti će uraditi nešto ovako lepo. Kao što sam već naveo, obožavam njegova remek-dela kao što su Alien (1979) i Blade Runner (1982), ali ovo je nešto posebno, nestvarno i mora se posmatrati zasebno i odvojeno od svega što je ikad uradio ili nije. Ako neko još uvek veruje u umetnost, ovo je svakako briljantan umetnički film. Šta da kažem kad sama kamera piše pesmu...Ridley Scott je i sam izjavio za ovo ostvarenje, da ga smatra najkompletnijim i najličnijim filmom koji je ikad snimio.Ovo je najbliže do čega je ovaj perfekcionista, mazohista i "tiranin moranja" došao po opsesivnom prikazu sušte istorijske tačnosti u svojim filmovima. Deluje paradoksalno, ali najbolje razumevanje Napoleonovog doba ikada jeste njegov najraniji pokušaj,"The Duellists" iz 1977, a ne "Napoleon" iz 2023. godine. Možda zahvaljujući Conradu? Možda zato što je doprinos angažovanog vojnog istoričara težio više od onoga što je uradio sam Ridley kao početnik? Odgovor nije lako pronaći, ali jedno je sigurno - Ridley Scott nije želeo da se fokusira samo na tačno dokumentovane događaje u Francuskoj 1801. godine, već na ličnosti, njihovu emotivnu ili mentalnu snagu, pitanje časti i praštanja, racionalnosti i ludila, kulture i bahatosti! Nema Napoleona, već samo dva lika i jednostavna priča smeštenu u tačan istorijski period...Višeslojan u prikazu i višesmislen u prenošenju poruka, ovaj Scottov film nudi nekoliko nivoa razumevanja i sa svakim ponovnim gledanjem otvara nove mogućnosti interpretacije. Da ne zaboravim, u skoro svakom od njegovih filmova pojavljuju se snažno izgrađeni ženski likovi. Cristina Raines u ovom filmu, opasna Sigourney Weaver kao Ripley u "Alienu", ultra-plava Daryl Hannah kao androidni arhetip femme fatale u "Blade Runneru", Mia Sara u "Legend" (1985), zavodnica Mimi Rogers u "Someone to Watch Over Me" (1987), Kate Capshaw u "Black Rain" (1989), a o "Thelma & Louise" (1991) da ne govorimo. Izuzetno talentovana Vanessa Kirby, zasenila je Joaquin Phoenixa u ulozi Josephine u "Napoleonu" (2023).

Nakon ove analize Ridleya Scotta kao reditelja i umetnika, red bi bio da nešto kažem i o konsekventnosti Izražajnih sredstava u radnji samog filma kao fotografski i fonografski zapis odnosa između zbilje, fikcije i fizičke realnosti. Mislim da je baš u ovom filmu "storyline" izuzetno važna komponenta u stvaranju zasebnog sveta pokretnih slika narativne i vizuelne forme kroz simboličko, kulturološko i moje osobno viđenje vrlo slojevite fabule koja dominira filmskom organizacijom. Ovde bih pokušao opisati samo one bitne događaje koji su temeljni i neophodno važni za radnju, kako bi je onaj ko "čita ovaj film" mogao razumeti.

"The Duelists", prvenac Ridleya Scotta, snimljen po kratkoj priči Josepha Conrada "Duel". Zanimljivo je da su dva poznata reditelja karijeru započela svojim verovatno najboljim filmovima sličnih naziva - "The Duelists" (1977) Ridleya Scotta i "Duel" (1971) Stevena Spielberga. Kao veliki poštovaoc Conradovih dela, Ridley je gotovo svim onim svemirskim brodovima iz franšize "Alien" dao imena po Conradovim romanima (Nostromo, Narcissus, Patna...) "The Duelists" je kriminalno potcenjen film i neopevano umetničko delo svetske kinematografije. Od početne scene gde bukvalno možete osetiti vlažan vazduh zore, do završne scene sutona zasenjenog tamnim oblacima kroz koje se probija bajkovita svetlost sunca i osvetljava ceo prizor, sve je savršeno. Montaža je toliko precizna u svakom segmentu, da bi se mogao zamrznuti svaki kadar, iseći, uokviriti i okačiti na zid kao umetnička slika. Tako neverovatan rad kamere dopunjen je zvučnom podlogom neizmerne lepote Howarda Blakea. Radi se o fenomenalnom engleskom kompozitoru, dirigentu i pijanisti čija je karijera trajala više od 50 godina. Muzika, fascinantan ambijent i vizuelna lepota koja oduzima dah su u savršenom braku. Priča odlična. Gluma vrhunska. Sjajan tempo i ritam filma uz perfektno odabrane lokacije snimanja sa nestvarno lepim pejzažima prirode i melanholičnom izrazito romantičnom muzičkom podlogom. Sam zvuk ima materijalno značenje u ovom filmu i deluje kao da je organski vezan za svaki vizuelni momenat, što nam daje simbiozu svih čula. Ponekad deluje kao da možemo olfaktorno osetiti miris ovog filma.

Kao podnaslov na plakatu filma je poruka - "Mačevanje je nauka. Ljubav je strast. Dvoboj je opsesija". Radnja je smeštena u Francusku tokom Napoleonovih ratova 1800. godine. Film se fokusira na seriju duela između dva oficira rivala, opsesivnog bonapartiste Gabriela Ferauda (kojeg glumi Harvey Keitel) i aristokrate Armanda d'Huberta (Keith Carradine), koji traje skoro 20 godina i odražava politički metež u Francuskoj ranog 19. veka.

U Strazburu 1800. godine, poručnik Gabrijel Feraud iz francuskih 7. husara, vatreni bonapartista i opsesivni duelista, skoro ubija nećaka gradonačelnika u dvoboju. Pod pritiskom gradonačelnika, brigadni general Treillard naređuje jednom od svojih oficira, poručniku Armandu d'Hubertu iz 3. husarske jedinice, da Ferauda stavi u kućni pritvor. Kada d'Hubert uruči naređenje, Feraud to shvata kao ličnu uvredu i izaziva ga na duel. Rezultat je neocenjen, jer Feraud pada u nesvest pre nego što se borba završi, ali...

Rat 1801. godine prekida svađu i njih dvojica se ponovo sretnu tek šest meseci kasnije i naravno opet dolazi do duela. Ubrzo nakon toga, d'Hubertu je laknulo kada sazna da je unapređen u kapetana, pošto vojna disciplina zabranjuje oficirima različitih rangova da se bore. On misli da je konačno sve gotovo, ali...

Šokiran je kada čuje da je i Feraud sada takođe kapetan, pokušava da pobegne. Naravno, ludi Feraud opet ga izaziva na treći duel. U borbi, d'Hubert zaseče Feraudovo čelo; Sa krvlju koja mu teče u oči, Feraud više ne vidi da se bori. Smatrajući sebe pobednikom, d'Hubert napušta teren užurbano, ali...

U Rusiji 1812. godine (obojica sada pukovnici) nailaze jedan na drugog tokom povlačenja francuske vojske iz Moskve, pa su primorani da sarađuju.Ovde nema "ali"...

Nakon Napoleonovog izgnanstva na Elbu, d'Hubert je sada brigadni general. Nakon što je Napoleon poražen kod Waterlooa, Feraud biva uhapšen i očekuje se da će biti pogubljen zbog svog učešća u "Stodnevnom ratu". Saznavši za to, d'Hubert, kao dobar čovek poziva ministra policije i ubeđuje ga da poštedi Ferauda. Ne znajući da ga je D'Hubert spasio od sigurne smrti, Feraud je uslovno pušten da živi pod policijskim nadzorom.

U Parizu 1816. godine, Feraud izaziva D'Huberta na duel pištoljima. Dvojica rivala susreću se u srušenom dvorcu, ulazeći u šumu sa suprotnih strana, ali dalje vam neću reći.

Ovde definitivno imamo problem sa oficirom Feraudom koji je paranoidno poremećena ličnost, preterano osetljiva na sitne uvrede sa tendencijama da pogrešno tumači i iskrivljuje događaje. Kod njega su izražene ideje da su svi drugi ljudi zli, da spletkare, i namerno čine nešto protiv "njegove pravde". Feraud je patološki siguran da je svaka njegova sumnja razumna i opravdana: on postaje opsesivan i ima nepokolebljivu sigurnost u svoje opsesivne ideje. Ove uznemirujuće ideje, misli, slike ili impulsi neprestano ulaze u njegov um ponavljajući se i postaju sve snažnije. Feraud je primitivan i bolestan čovek poznat po teškoj naravi i sklonosti da svaki nesporazum rešava mačevalačkim dvobojem, a jadni D'Hubert, koji je, ni kriv ni dužan, slučajno Ferauda uvredio, sada mora da se bori da bi očuvao svoju čast, jer ipak je on oficir. Feraud u njemu otkriva dostojnog protivnika i njihovi dueli se nastavljaju svaki put kada se sretnu i nikako ne uspevaju završiti svoje, sada već, besmislene dvoboje. Iako nikome nije jasno oko čega se mačuju već 20 godina, a njihov slučaj postaje nadaleko poznat.

Zanimljivo je dodati da časni, ozbiljni, kulturni aristokrata i oficir Armand d'Hubert, takođe počinje primetno da ludi, bez obzira na njegovu čvrstu i revnosnu odanost vojnoj službi i mentalnu snagu. d'Hubert se počinje neočekivano čudno ponašati već posle prvog duela sa bahatim i opsesivnim Gabrielom Feraudom. Kao da i on postaje opsednuti mazohista i euforični ovisnik o adrenalinu koji oseća zadovoljstvo prilikom izloženosti fizičkoj boli. Njegove ideje, misli, predstave, se nameću protiv njegove volje, opsedaju ga i izazivaju strepnju da se ovi dueli ne prekinu. Njegova urednosti, poštovanje reda vojnog kodeksa i pristojnost, kao da se gube i on postaje bipolarni šizofrenik koji očajnički želi da se dueli nastave. Čak počinje da voli svog smrtnog neprijatelja, brine o njemu i spašava ga iz nezgodnih, teških i po život opasnih situacija. Čak i kad se oženi i smiri, d'Hubert žudi za bar još jednim dvobojem. Kada Feraud biva uhapšen, saznavši za to,d'Hubert,poziva ministra policije i ubeđuje ga da poštedi Ferauda. U Rusiji 1812.godine tokom povlačenja francuske vojske iz Moskve, Feraud traži dobrovoljce da pođu za ruskim kozacima i d'Hubert je jedini koji ide s njim. Dok jašu iznenađuju ih četiri neprijatelja na konjima. d'Hubert ih natera na beg pucajući na njih. Zatim se d'Hubert šali "Pištolji sledeći put", misleći na njihov sledeći duel, čak nudi Feraudu slavljeničko piće iz svoje čuturice, ali Feraud se nemo okreće i odlazi bez pozdrava. Film "The Duellists" je hvaljen zbog istorijski autentičnog prikaza Napoleonovih uniformi i vojnog ponašanja, kao i zbog generalno tačnih tehnika mačevanja iz ranog 19. veka koje je rekonstruisao koreograf duela William Hobbs. Direktor fotografije Frenk Tidy, koristi barokni stil kojim film deluje na sva naša čula, čineći ovu ekscentričnu dramu u početku ubedljivom i na kraju oduzima dah svojom lepotom i savršenom umetničkom i estetskom harmonijom.

Posebno upečatljiva je završna dugačka scena gde Harvey Keitel kao Gabriel Feraud u uniformi stoji na litici Perigord u vrtu Marqueyssac, pored razrušenog dvorca Commarque u Dordogneu. Feraud ovde oponapša i simbolizuje poraženog Napoleona koji setno gleda preko mora u Francusku, i razmišlja o svom neuspehu. Keitel stoji u istom položaju kao na slici Franza Josefa Sandmanna - "Napoleon on Saint Helena" iz 1820. godine. Napoleon Bonaparte je na ovom britanskom otoku proživeo u egzilu svoje posljednje dane života. Predivan prizor i jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma. Ridley Scott je ovde odao počast i nemačkom umetniku Casperu Davidu Friedrichu i u pomenutoj sceni, pored Sandmannove iskoristio i Casperovu najpoznatiju sliku "Lutalica iznad mora magle" (nem. Der Wanderer über dem Nebelmeer) nastalu 1818. godine, koja se smatra remek-delom romantizma u slikarstvu. Da, mislim da je Scott gradio lik Gabriela Ferauda kao fiktivnu prezentaciju samog Napoleona. Samouveren, ali iskompleksiran svojim poreklom (He came from nothing...) te željan dokazivanja da pokaže svoje zasluge, i posle mnogo slave i pompe, postaje ultimativni relikt završene ere ovih ratova. Nakon što je Napoleon poražen kod Waterlooa, Feraud se suočava sa okončanjem svojih dana u provincijskom izgnanstvu, zaključan kao njegov voljeni car, i fizički onemogućen da nastavi svoju rivalsku opsesiju dvoboja koja ga je progonila toliko godina. Ridley Scott se pažljivo i dosledno bavio psihološkim i socijalnim aspektima Feraudove kompleksne ličnosti, ali njegovu deluzivnu patološku motivaciju opsesivnog samodokazivanja je verovatno namerno ostavio nedorečenom. Po meni je Gabriel Feraud metafora za iracionalnost rata i nasilja u širem smislu.

Da bi pomogao publici da održi ravnotežu u ovom filmu, dok putuje kroz vreme i razne lokacije, Scott je angažovao Howarda Blakea za jednostavnu, ali veoma efikasnu romantičnu partituru koja služi kao sidro filma. Iznova i iznova se vraća od prologa preko završnih sekvenci do fleksibilne glavne teme koja se razlikuje u svakom delu filma. Upotrebljena da bi drugačije rezonirala sa raznolikom glumačkom postavkom likova i samom kompozicijom filma. Blakeove partiture, čak i kada ih odvojena posmatramo, ostaju perfektne za slušanje u svim svojim permutacijama u instrumentalizaciji, podvačeći kako zajedničke, tako i suprotstavljene strasti dvojice oficira rivala u filma: čast, dužnost, tugu, čežnju i ljubav. Ridley Scott ne krije, već čak ističe svoje omiljene režisere i njihov veliki uticaj na njegovu filmsku estetiku. Tu su velikani - Tarkovsky, Jancso, Kobayashi, Kurosawa i Kubrick. Scott često napominje: "Sve što znam,naučio sam od njih."

Andrei Tarkovsky, najznačajniji i najuticajniji filmski umetnik i najveći režiser u istoriji svetske kinematografije, bio je najvažniji uzor Ridley Scotta. Filmsku estetiku Tarkovskog karakterisali su dugi kadrovi, dramatična struktura, suptilna upotreba poezije i bajkovitih snova, toplo i senzibilno pripovedanje radnje i nežne poetske slike prožete introspektivnim i surealnim metafizičkim temama. Ridley Scott je često primenjivao sve ove tehnike u svojim filmovima, ali na sebi svojstven način. Svakako da je to najvidljivije baš u filmu "The Duellists", jer je svaki kadar tako pažljivo odabran da podseća na velelepnu stalnu postavku slika u hodnicima Louvra. Samo što ove filmske slike pričaju svoje životne priče.

Tarkovsky, u knjizi "Vajanje u vremenu" piše: "Cilj svake umetnosti je da objasni ljudima razlog za njihovu pojavu na ovoj planeti. Dok sam 1965.godine režirao biografski film "Andrei Rublev" o životu ovog velikog ruskog slikara i ikonopisca iz petnaestog veka, izabrao sam veoma pažljivo Anatolyja Solonitsyna da glumi Rubleva. Nemoguće nam je da u potpunosti analiziramo unutrašnje tkanje čovekovo, ali sam želeo samo tri stvari - da kroz njegove oči vidim svu dubinu njegove duše. Sve ponore, patnje i nedoumice. Da na njegovom licu istovremeno vidim poniznost monaha, i uzvišenost umetnika. Da u njegovom srcu vidim nevinu čistoću vernika koji se u potpunosti predao Božanskoj milosti."

Rublev se suprostavlja Vladici Moskovskom, jer mu prečisto srce ne dozvoljava da naslika temu kao što je Strašni sud, i ne želi da prestraši ljude da se potčine sinu Božjem, jer Hrist je ovaploćenje onog što Bog jeste - ljubavi i radosti, a ne moranja. Andrei je u srži humanista koji u ljudima traži samo ono dobro i želi da ih nadahne i prosvetli, a ne da ih uplaši. Sva ta unutrašnja previranja između greha prema Crkvi i moralnog gađenja prema nedostojnom slikanju demona i Pakla kao sastavnog dela Hristovog suda grešnicima, dovode do kistom netaknutog praznog i belog Oltarskog zida. Andrei ne želi kompromis i dolazi do zaključka da je izgubio bistrinu uma koja je svakom umetniku potrebna za njegov rad, te polako ludi.

Veličanstvena završna scena filma "The Duellists", nakon poslednjeg duela, ovaj put pištoljima, između dvojice oficira i samo jednom rečenicom (koju vam neću reći), je po mnogima,jedna od najupečatljivijih scena u celoj istoriji filmske umetnosti. U poslednjim minutima pred kraj, Harvey Keitel kao Gabriel Feraud u uniformi stoji na visokoj litici gledajući preko mora daleku Francusku i razmišlja. Između njega i zemlje je reka; on stoji zasenjen tamnim oblacima u suton. Kad se sunce probije kroz guste oblake, osvetljava ceo prizor. Gabriel Feraud deluje kao u pesmi Bjesova - "Moje noge nose mrtvog čoveka", i tako postaje čovek koji se odvojio od ostatka sveta i osuđen je na sumorni i besmisleni život živog mrtvaca. Feraud je ovde otelotvorenje samog Napoleona u njegovom poslednjem beznadežnom izgnanstvu na Svetu Helenu. Njegovo lice polako zumira kamera sve dok ne ode u Fade-out. Nema suza u njegovim očima jer je vezan sopstvenom čašću. Iako Feraud nije Napoleon, taj deo umetničke slobode dramatično doprinosi filmu. Melanholična izrazito romantična tema Howard Blakea inspirisana je drugim Menuetom Brahmsove serenade br. 1 u D, opus 11, i sjajno se uklapa u ovu scenu. Ridley Scott je baš tu odao počast Tarkovskom. Mnogo suza je proliveno u bioskopima zbog tih poslednjih 9 minuta ovog filma.

Nažalost, ništa od Tarkovskog i njegovog Rubleva nema u Scottovom novom "Napoleonu", a pogotovo u ulozi Joaquina Phoenixa koji je ipak dao sve od sebe, ali....Ridley deluje kao da samo želi da nam ispriča priču, koristeći istorijske događaje i zaboravlja na ono što se zove umetnička licenca. Ridley Scott se očigledno pogubio između stila i suštine u svom "Napoleonu". Dramski aspekt filma, što zapravo i jeste esencija ovog dela,ne ispunjava velika očekivanja nečeg neviđenog. Dramski biografski film kao žanr ponajviše zavisi od unutrašnjeg razvoja stvarnih likova koji se suočavaju sa emocionalnim previranjima. Znajući to, Ridley nam je ponudio ispraznu naraciju fokusiranu uglavnom na odnos između Napoleona i njegove ljubavi Josephine. Mislim da je Scottov pristup pogrešan još u samom startu, kada je u pitanju pripovedanje, on nas ostavlja nesigurnim da li treba da ga shvatimo ozbiljno ili da "čitamo" Phoenixovu simpatičnu interpretaciju Napoleona kao satiru? OK, Joaquin Phoenix ima tu harizmu u očima i zna da uđe u lik srcem što je dokazao Jokerom i Johnny Cashom. Među današnjom ponudom glumaca koji su zagazili u treću deceniju života, teško da je Ridley mogao pronaći nekoga tako markantnog, samopouzdanog i šarmantnog ko poseduje tako snažnu moć kontrole kao Phoenix. Scott je igrao na sigurno, ali nije dobio Jokera. Joaquin Phoenix sa svojom aurom energije kojom zrači i svojom urođenom magnetskom privlačnosću trebao bi biti pravi izbor za ulogu jednog autentičnog vođe koji je bio istovremeno i krhka i snažna, i prosečna i jedinstvena ličnost. Phoenix tačno zna da nije važno šta govorite, nego kako to govorite i ‘uhvatio’ je emocionalni i mentalni sklop snažne ali frustrirane svojeglave Josephine, što je za svaku pohvalu od mene.

Pa šta se onda desilo? Poznat po svojoj pronicljivosti i analitičnom pristupu istorijskim dramama, prosto je neshvatljivo da Scottov najnoviji poduhvat ne uspeva da prikaže svu složenost Napoleonovog uspona i pada. Nelogično i neprihvatljivo je da Sir Ridley Scott padne na ovom ispitu, kad nam je poznato da je davne 1977. godine uz pomoć vojnog istoričara Richarda Holmesa i brdo precizne istorijske građe uspeo da snimi fenomenalni film o kome pišem - "The Duellists". Senilnost,ili ko zna šta? Scott u svom novom filmu ne tretira Napoleona kao nekog velikog heroja Francuske. On, kroz Joaquina Phoenixa pokušava da nam predstavi nesigurnosti u životu ovog čuvenog vojskovođe, publici koja možda nije upoznata sa francuskom istorijom. Jadni Joaquin Phoenix, u ova dva i po sata pokušava da provokativno prikaže sve aspekte Napoleonovog burnog i kontradiktornog života i baš se trudi, ali postoji jedan problem. Director's cut verzija je uporedo snimana i trajeće čak četiri sata, što je podrazumevalo stotine sati snimanja. Joaquin danas ima skoro 50 godina a opisani događaji u filmu datiraju u vreme kada je Napoleon tek napunio 30 godina života. Kada pogledate plakat za film, jasno je da Joaquinova facijalna anatomija deluje podbulo još gore od "buldog" vilice Marlona Branda u "Kumu". Dakle, sa tonama šminke na licu, i svih mogućih pomagala, Phoenix je morao da glumi satima. Još uz glomaznu "piramidu" na glavi i teški "Talking Heads" šinjel, Joaquin u filmu deluje kao da je bačen na binu kao peti član grupe "Kiss" i kreće se kao teletabis. Mislim da je ovim činjenicama sve objašnjeno.

Akira Kurosawa je još jedan veliki uzor Ridleya Scotta. Jednom je Akira mladim rediteljima objasnio: "Postoje crni i beli filmovi. Ako želiš da snimiš dobar crni film moraš da koristiš sfumato Leonarda da Vincija i to po osnovnim konstituentima svakog oblika materije: zemlja, voda, vatra, vazduh. Snimaj uvek u trećem delu noći (setite se Zulawskog), neka uvek bude mrak i neka uvek bude jesen ili zima i nikad više od sedam glumaca." Ridley Scott je zaista uspešno iskoristio savete ovog mudrog japanskog Šekspira u svojim,već pomenutim filmovima "Alien" (1979) i "Blade Runner" (1982). Uvek je mračno, uvek pada kiša i ulice Hong Konga kao i hodnici Nostroma su mokri. Para izvire iz kanalizacije ili šišti iz napuklih cevi i vazdušnih kanala svemirskog broda, dim i vatra su svuda, razbijena stakla, električne šipke i bacači plamena, bejzbol palice, blato i krv. Likovi su uglavnom u centru kadrova kao nestvarne siluete sa direktnom svetlošću uperenom tačno u njih. Tu su i "preorana" vanzemaljska "zemlja" i stenoviti pejzaži Meseca. Brutalna grupu replikanata koja se krije u memljivim razrušenim stanovima post-apokaliptičnog Los Angelesa je prisutna. Tu su i H. R. Gigerove sluzave igračke i zapušteni svemirski brodovi, Vangelisova nebeska muzika i Moebiusovski industrijski futuristički pejzaži iz stripova edicije Metal Hurlanta. Čak i poslednja stavka Kurosawinog traktata o crnom filmu je ispoštovana - U Philip K. Dickovoj noveli, kao i u filmu "Blade Runner" su četiri replikanta, dva istrebljivača Deckard i Holden i jedan nadzornik specijalne policije Bryant. Dakle, sedam glumaca. U "Alienu", svemirski tegljač Nostromo sa sedmočlanom posadom dobija svog osmog putnika!

Na Ridley Scottov vizuelni stil, takođe je uticala i istorijska drama Stanleya Kubricka - Bary Lyndon (1975). U oba filma - "The Duellists" i "Bary Lyndon", dueli igraju suštinsku ulogu. U svom komentaru za DVD izdanje svog filma, Scott komentariše da je pokušavao da oponaša bujnu kinematografiju ovog Kubrickovog filma, koja se približila naturalističkim slikama prikazane ere. Kako je payutti iskreno napisao: "Po meni je Kjubrik najveći režiser svih vremena. Svaki film mu je malo remek-delo" i slažem se sa ovim, jer je i meni Kubrick jedan od pet najvećih reditelja svih vremena uz Ken Russella, Tarkovskog, Jodorowskog i Bergmana.

Duelisti: En Garde! Kao što je očekivano od poznatog reditelja Ridleya Scotta, njegov debi, bio je izvanredno ubedljiv i pokazao svu kinematografsku briljantnost po kojoj je Scott kasnije postao poznat. Tema je takođe prilično fantastična. Dva čoveka "zaključana" u apsurdnoj borbi časti tokom Napoleonovih ratova (1803-1815). I, da, ovo je zasnovano na istinitoj priči, i adaptirano je iz pravih istorijskih duela između dva generala koji su zaista postojali. Radi se o Pierre Dupont de l’Étangu i François Fournier-Sarlovèzu. Čudnovata i gotovo nestvarna istinita priča inspirisala je Scotta da im oda počast kroz likove Ferrauda i d'Huberta. Njihovi istorijski tačni dueli su bili još luđi, bili su istinski uz svu drskost, nedisciplinu, hrabrost i ludost. Njihovo rivalstvo je počelo tako što je Dupont preneo Fournier Sarlovèzeu "neprijatnu poruku" zbog koje je bio izazvan na duel. Neprijateljstvo je zapravo počelo 1794. - šest godina ranije nego u filmu, a njih dvojica su vodili najmanje trideset duela u narednih devetnaest godina. Neverovatno je da su se toliko borili, a da nijedan od njih nije smrtno ranjen. Sve se zaustavilo tek kada je Dupont konačno dobio prednost i izvukao obećanje od Fournier Sarlovèzea da će prestati da mu smeta. Ovo sve nije bilo baš istorijski tačno, ali je Ridley Scott sebi dao malo umetničke slobode da bi sve to uskladio sa tempom filma.

Scottov filmski prvenac je jednoglasno osvojio nagradu za najbolji debitantski film na Filmskom festivalu u Cannesu, 1977. godine, i bio je nominovan za Zlatnu palmu."The Duelists" je doneo veliko priznanje kritičara, koji su pohvalili Scottovu režiju i vizuelni prikaz, kao i istorijsku autentičnost filma. Koreografija borbi, majstora mačevaoca Williama Hobbsa, smatra se jednim od najautentičniji prikaza duela u filmu, ikad snimljenih. Neko je izjavio da su to "Ludi pravi dueli Ridley Scotta", i zaista deluju kao da su pravi. Takođe, Ridley je tražio perfekciju u koreografiji i kostimima, pa je kao savetnika angažovao vojnog istoričara Richarda Holmesa. Svaka nedoslednost i nepreciznost je bila nedopustiva, a dramski aspekt filma je stilski pozicioniran i ispoliran da bi naglasio umetnički ishod, bez obzira na budžetska ograničenja od samo 900 hiljada dolara.

"The Duelists" je najbolje razumevanje Napoleonovog doba ikada, zahvaljujući Conradu. Veliki plus ovog filma, osim, naravno, estetskog savršenstva, jeste njegova apsolutna vernost Conradovoj kratkoj noveli, jer je tako dobra i ne bi imalo smisla pokušavati promeniti je na bilo koji način, kao što se to često dešava kada filmovi nastaju iz knjiga (na primer, Kubrick je uvek pravio svoje filmove da nekako izgledaju drugačije od knjiga iz kojih su preuzeti, i rekao bih da ih je često poboljšavao, ali u mnogim drugim slučajevima je suprotno). Naravno, Kubrick je "svetinja" svetske filmske estetike, pa mu je sve uvek bilo dopušteno i tu je kraj svake rasprave, jer kad ON stavi tačku na kraju, to je to i nema dalje! Važno je napomenuti da su u mnogo popularnijem filmu Ridleya Scotta - "Blade Runner", koji takođe proizilazi iz romana, napravljene mnoge promene iz originalne priče (u tom slučaju, sav deo o religiji 'empatije' ne pojavljuje se u filmu, i mislim da je bio dobar potez da se to izostavi). Ali "Duelisti" su morali da se drže knjige! Poenta njegovih "Duelista" je u jednostavnosti, jer Ridley samo uzima priču onakvom kakva jeste, a ona je prokleto dobra, i priča nam je na najbolji mogući način, sa neverovatnom pažnjom fokusiranom na grafičke detalje (scene duela su jedna bolja od druge), i fenomenalnim korišćenjem kamere (scena boksa,ili jahanja). Sada, vraćajući se na novelu napisanu na manje od 100 stranica, Conrad je uspeo da objasni sve o velikoj iluziji Napoleonovog carstva, a da se sam car u njoj uopšte ne pojavljuje! Neverovatno je kako je uspeo da od strastvenih duela dvojice oficira napravi sjajnu metaforu tog doba, i dalje održavajući dva lika stvarnim i živim.

Najnovije delo koje nam je ponudio Ridley Scott trebalo bi da bude do sada neviđeni biopic o čuvenom vojskovođi. Film "Napoleon" (2023), počinje 1789, revolucijom u Francuskoj i prvi kadar donosi nam rečenicu: "Beda tera ljude na revoluciju...a revolucija ih tera nazad u bedu." Istorijski spektakl o usponu i padu jedne od najčuvenijih istorijskih ličnosti - cara Napoleona Bonapartea je očekivano velelepna biografska epopeja. Prema nekima državni inovator i vojni genije, a prema drugima kontroverzni tiranin i beskrupulozni diktator, niko ne može poreći uticaj koji je Napoleon imao na modernu istoriju Europe. Smatrali su ga zanesenjakom, velikim misliocem i talentovanim strategom, koji je kontrolisao svaki detalj borbenih akcija unapred, a njegova formula uspeha temeljila se na napadu, igrao je na slabosti svojih neprijatelja. Bez obzira na žrtve, nikada nije prihvatao poraz. Da li je vredelo? Sve njegove frapantno precizno isplanirane vojne taktike koje se i dan danas pročavaju na vojnim fakultetima, padaju u vodu kad se uzmu u obzir žrtve. U epilogu ovog filma se navodi da je oko 3 miliona ljudi poginulo u Napoleonovim koalicionim ratovima (1792-1815).

Napoleona su na bioskopska platna hteli doneti i Stanley Kubrick i Steven Spielberg, ali je to na kraju pošlo za rukom samo Ridley Scottu, tri puta nominovanom za Oscara, koji je tek nakon što je pogledao Joaquina Phoenixa u "Jokeru" (2019), znao da je pronašao poslednjii deo slagalice kako bi ova epska priča napokon zaživela na velikom ekranu! S jedne strane, ovaj film pokazuje ambicioznost kroz ogromni opseg ove dugačke vizionarske ratne kampanje Napoleona i okrutne taktike protiv političkih neprijatelja uz prizore pobune, koronacije i masovnih bitaka. Prezentujući tehnički raskošno snimljene scene velikih bitaka u kojima je ovaj nezaustavljivi car učestvovao, Ridley je radio po najvišim i najskupljim produkcijskim standardima današnjice.

Jaka izgradnja sveta tih turbulntnih godina je "Napoleonova" prava prodajna tačka i nije iznenađujuće da je Ridley izneo vizuelno zapanjujuće momente. Pored pisca Davida Scarpe, Scottovi saradnici su bili i kimematograf Dariusz Wolski (Pirates of the Caribbean,2003) i montažerka Claire Simpson (Radila "Platoon" Olivera Stonea). Sam početak je artistički sjajno sniman sa masovnom scenom razularenog naroda i prkosnom i ponosnom Marie Antoinette koja hrabro odlazi na giljotinu. Ridley Scott je pravi majstor, koji je u stanju da režira gadne i zastrašujuće scene i transponuje ih u lepotu! Direktor fotografije Dariusz Wolski je sve obojio prekrasno, posebno jutarnje i noćne pejzaže kroz dim i izmaglicu. Sve izgleda bogato, glamurozno i živopisno, od kostima, scenografije, ambijenta koji je sjajno dočaran, upečatljivih detalja i epskih bitaka nestvarno i bajkovito dočaranih. Ovde bih dodao i mnoge artističke momente tipične za Ridleya Scotta. Senzacionalni su usporeni kadrovi bitke za Moskvu, kada vojnici tonu kroz led, dok se krv meša sa komadima nagomilanog leda, a sve to propraćeno uzvišenom muzikom Vivaldija, Haydna, Boccherinija i Henry Purcella. Sve to hipnotički deluje kao interdisciplinarna estetika psihodeličnih koncerata 70-tih godina, kombinovanjem boje u vodi ili ulja na staklu gde dobijamo likvidne audiovizuelne apstrakcije. (Vidi koncerte "Jefferson Airplane" i "Grateful Dead").

Iako je nemoguće ne imati rezerve prema ovom filmu, jednako je nemoguće izbeći i impresioniranje. Scott nam je dao veličanstveni ali manjkav ep, sa sintaktičkim jedinicama stilske i terminološke semantike ispod proseka značajnog opusa ovog sjajnog reditelja. Uz to, iako je prokleto (dobar) filmski režiser i umetnik koji uglavnom nikada nije mario za komercijalni uspeh svojih filmova, niti iznos novca koji zarađuje kao veliki hit na blagajnama bioskopa, izgleda da nas je ovaj put debelo zeznuo i isprovocirao. Nisam to očekivao od njega. Kao da nam je namerno ponudio mesarski iskasapljenu video reklamu ili trajler "da ispita raspoloženje u narodu"!?!? Paradoksalno deluje, ali prvi put, nakon gledanja nekog filma od dva i po sata, delovao mi je suviše kratak! Svih šest bitaka, sa hiljadama vojnika i širokih pejzaža u magli, izmasakrirano je pre ishoda. Posebno poslednja "Battle of Waterloo" je tako konfuzno prikazana kroz gotovo nepovezane kadrove. Nemoguće da Ridley Scott nije (kao i obično) sedeo i nadgledao direktorku montaže Claire Simpson! I šta smo dobili? Poderani strip? Nedovršene impresionističke slike sa prizorima u kojima je teško pronaći ikakvu pravu poruku?

Film "Napoleon" deluje nedorečeno i nedovršeno i uzaludno je očekivati neku velelepnu isprepletanu dramu vrednu pažnje. Kao da gledamo dve potpuno različite priče u nekoj turskoj TV seriji, koje se razvijaju nezavisno jedna od druge. Akcija i spektakularne epske bitke koje pokušavaju što realnije oživeti događaje iz Napoleonovog vremena i njegov uspon do moći kroz lične komplekse, kao i sav užas i tugu rata, postavljajući surove borbe ili sukobe protiv drugih naroda i čovečanstva za glavnu temu. Druga paralelna priča predstavlja dramski aspekt filma - Toksičnu vezu između Napoleona i žene koju je nazvao "Josephine", je centralna u zapletu ovog filma Ridleya Scotta i prikazuje Napoleona kao nekoga ko je, prema Scottu: "Osvojio svet da bi pokušao da pridobije Josephininu ljubav, a kada nije mogao, osvojio ga je da uništi nju, i uništio sebe u tom procesu“. Ovo nam još više daje uvid u nestabilnu, nesvakidašnju ličnost čoveka koji je iz ničega postao car Francuske. Pisao je svaki dan pisma Josephini sa rečima: "Budim se pun tebe. Tvoja slika i sećanje na sinoćna opojna zadovoljstva nije dala mira mojim čulima." Ovde možemo primetiti pateičnu melodramu koja je neshvatljivo loše iseckana, da dobijamo cheeseburger - jedna bitka-rez, pa malo simpatija - druga bitka pa opet malo ljubavi, pa treća bitka - onda malo svađe - pa opet bitka, i tako do kraja... Sve se događa prebrzo, tako da ponekad zaboravim šta se desilo pri prošlom susretu Napoleona i njegove jedine prave ljubavi Josephine.

Ovde bi trebalo razjasniti Napoleonov zavisnički i promenljivi odnos sa caricom Josephinom, u načinu na koji su se njihovi životi i njihova ljubav odigrali. Vest da će Vanessa Kirby igrati Josephinu u filmu izazvala je talas iznenađenja među istoričarima. Kirby je znatno mlađi od glumca u naslovnoj ulozi, Joaquina Phoenixa (14 godina je stariji od nje), ali je zapravo Josephine bila šest godina starija od Napoleona. Vanessa Kirby, u ulozi Josephine, koja ne samo da parira Joaquinu Phoenixu kao Napoleonu, nego često i dominira svojim sugestivnim gotovo hipnotičkim pitanjima (naredbama) na koja Phoenix odgovara kao omađijan: "Ti si zver, žao mi te je. Ti si samo zver koja je niko i ništa bez mene. Želiš da budeš veliki, ali si ništa bez mene. Reci to - Ja sam niko i ništa bez tebe! Ponovi - Ja sam ništa bez tebe!" Bukvalno ga je vodila kao poslušnog psa na lancu, a on bi pristajao na sve. Veoma pametna, prepredena, lukava, manipulativna, inteligentna i veoma svesna toga, Josephine je bila jedina žena koja je upravljala najmoćnijim čovekom na svetu, čak i ako to nije bilo istinski utemeljeno na činjenicama.

Napoleon je opet predstavljen kao plašljiv, izgubljen,nesiguran i osvetoljubiv, tašt, sujetan, uobražen, sebičan, narcisoidan, samodopadljiv, hvalisav i razdražljivi psihopata sa dominantnom figurom majke i neočekivanim reakcijama na sitnice, od plačljivog infantilnog derišta bez samopouzdanja do beskrupuloznog krvoloka bez trunke griže savesti zbog gubitka svojih vojnika. Napoleon je često bio depresivan, ali nekad bi postajao oholi manijakalni predator koji svoje frustracije i manjkavosti leči megalomanskim idejama.

S druge strane bilo je tu mnogo obostranog ludila. Voleli su se i mrzeli, ucenjivali jedno drugo, bili su zlopamtila, varali jedno drugo, bili ljubomorni i zaljubljeni, venčali se pa razvodili, a onda ludovali jedno za drugim, tukli se, omalovažavali, pa se opet voleli. Sve u svemu, nisu mogli jedno bez drugog. "I Love to Hate You" što bi rekli "Erasure" ili još bolje "I Can't Live With or Without You" od U2. Napoleonova pisma nekad su bila očajnički prepuna "hiljadu nežnih stvari": "Otkako sam te napustio, stalno sam u depresiji. Moja jedina sreća je biti blizu tebe. Neprestano živim u sećanju na tvoja milovanja, tvoje suze, tvoju nežnu brigu. Čari neuporedive Josephine neprestano rasplamsavaju užareni plamen u mom srcu." A ponekad su ta pisma bila toliko puna emocionalnih ucena da su ponovljene izjave ljubavi izgledale kao pretnje i oslikavale njegovu slabost: "Nikad mi ne pišeš, nije te briga za svog muža. Ne dobijam nikakve vesti od tebe, i siguran sam da me više ne voliš. Svakog dana brojim tvoja nedela. Bičujem se do besa da te više ne volim. Ali, te volim još više". I ovde se podiglo mnogo buke od strane raznih biografa i istoričara zbog navodne nedoslednosti i nepreciznosti, ali oni su samo piskarala, a Ridley je umetnik te mu se mogu oprostiti određene stilske i terminološke slobode urađene u ime nesputanog umetničkog filmskog iskaza.

Paradoksalno ili ne, možda će zaista Ridleyevo delo zasvetleti punim sjajem tek kada nam isporuči director's cut verziju, za koju kažu da traje čak četiri sata! Možda baš tad dobijemo kvalitetan, uravnotežen, pravedan i suvisao pravi istorijski dokument koji savršeno oslikava prikaz manijaka koji svoje frustracije i manjkavosti leči megalomanskim idejama koje odnose milione života. Ova "iskasapljena" verzija filma deluje kao dva i po sata dugački trailer. Ipak, ima se šta videti, ali ne gubi se gotovo ništa ukoliko ovaj film ne odgledate i sačekate director's cut verziju. Na kraju krajeva, snimiti biografski film o Napoleonu Bonaparteu preambiciozan je projekat za bilo koga, ali Scott je nekim čudom u manje od dve godine snimio solidan film čiji je jedini problem to što neuspešno pokušava obuhvatiti sve bitne detalje iz Napoleonove više nego impresivne biografije koja zgurana u dva i po sata djeluje kao poslednja sezona "Igre prestola". Očigledno je da Scotta nije briga za to šta će o njegovom filmu reći kritičari i istoričari. On je odlučio da je to bilo tako i tačka! Uostalom, 85-godišnji reditelj je u tim godinama u kojima se ne opterećuje stavovima neistomišljenika, ali itekako još ima šta ponuditi. Daleko iza njega su dani kada se morao dokazivati.

U oktobru 2020. godine, Scott je najavio "Napoleona" kao svoj sledeći projekat. Nakon odlaganja i prepravljanja zbog pandemije COVIDA-19, snimanje je počelo u februaru 2022. u Engleskoj i trajalo je nekoliko meseci. "Napoleon" je premijerno prikazan u Parizu 14. novembra 2023, a objavljen je u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu 22. novembra 2023. od strane kompanije Sony Pictures Releasing. Film je zaradio 218 miliona dolara širom sveta i dobio je mešovite kritike, uz pohvale za bitke i glumačke performanse, iako je kritikovan zbog nekih istorijskih netačnosti. U avgustu 2023, Ridley Scott je otkrio da će biti objavljena director's cut verzija od četiri i po sata. U toj verziji "Napoleona" će više pažnje biti usmereno na lik carice Josephine. Scott je izrazio nadu da će moći da se distribuira verzija i u bioskopima i na Apple TV+, nakon završetka emitovanja "kastrirane" bioskopske verzije filma.

"Napoleon" je po svim merilima ogroman film na kojem bi većina reditelja naporno radila godinama, ali u slučaju velikog starog majstora Ridleya Scotta, to nije bio nikakav problem da ga snimi za par meseci, a još je i sam sebi otežao posao tako što je paralelno pokušao preneti Napoleonov vojni put i njegov turbulentni odnos s Josephinom, a da to bude filmično. Je li to njegov najbolji film? Daleko od toga. Radi li se o dobrom filmu? To ćemo tek da vidimo u director's cut verziji. Dok čekamo avgust 2023, možda dobrom starom Ridleyu malo možemo i progledati kroz prste, s obzirom na to šta je sve do sada režirao. Ovu "iskasapljenu" verziju možete odgledati informativno preko USB-a, ili još bolje u bioskopu. Za jednog prosečnog gledaoca željnog zabave, akcije, epskih bitaka sa moćnim vizuelnim efektima i hollywoodske zašećerene melodrame, to bi bio sasvim dovoljno.

Nakon skoro 50 godina rada i snimanja pod njegovim strogim nadzorom i kontrolom, Scottova besmrtna karijera obeležena je jednim očiglednim propustom. Njegova stalna potraga za Oskarom za najbolju režiju je rezultirala samo razočarenjem, i to svakako ne zbog nedostatka pokušaja. Nažalost, ni "Napoleon" neće biti film koji će prekinuti taj (bad luck) niz. Ridley Scott je, za razliku od mnogih drugih reditelja, uvek održavao ravnotežu produktivnosti i doslednog kvaliteta svojih filmova.

Mnogo pre "Napoleona", Oskari su izbegavali Scotta kao smrdljivog martina. Istražujući njegove filmove, sve je komplikovanije razumeti kako on može da se nađe na strani gubitnika iznova i iznova. Njegov prvi film, "The Duelists", bio je zapanjujući debi, ali pošto je on 1977, bio niko i ništa, nije bilo šanse da to neko primeti. Svaki od njegovih ranih filmova bio je izložen sličnim, glupim nipodaštavanjima. Ono što Scottovu karijeru čini tako zanimljivom je njegova raznolikost i spremnost da se pozabavi svim žanrovima i temama, bilo da se radi o fantaziji, kriminalističkim sagama ili nekoj čudnoj novoj kategoriji pod nazivom "cyberpunk“, koja je samo zbunjivala gledaoce i članove Akademije (AMPAS). To je problem sa mnogim rediteljima koji bi ponudili nešto drugačije i novo, a to je upravo ono što je pogoršavalo njihove izglede za nagradu. Čak je i fenomenalni "Alien" ignorisan, jer je još 1980. godine, naučna fantastika smatrana detinjarijama koje nema nikakvu trajnu kulturološku vrednost. Ali Ridley Scottu to nikada nije bilo toliko važno. On ne sabira zamerke. Naišao sam na podatak da je Ridley prkosno držao jednu baš lošu recenziju iz nekih novina uramljenu i okačenu u svojoj kancelariji u Los Angelesu, da ga podseti na negativne ocene svojih licemernih "dušebrižnika" i kritičara pametnjakovića, što nam govori više o njemu nego bilo šta što je ikada pušteno u javnost.

Izabrao sam da pišem o dobrom starom Scottovom filmu "The Duellists", jer je medijska pompa ovih dana uzavrela zbog njegovog novog "Napoleona" iz 2023. godine, a poređenje je neminovno zbog budžeta i vremenske distance, a istorijski period je isti - Francuska ranog 19. veka, tokom Napoleonovih ratova. I kao što sam već napisao "The Duelists" je mali film, Ridleyev debi i prvi iskorak u dugometražnu kinematografiju i predstavlja njegov jedini nevino topli, poetični i lirski obojen film. Mislim da nikad u životu nije, niti će uraditi nešto ovako lepo. Svakako topla preporuka za zapanjujući debi film ovog velikana svetske kinematografije. Teško je poverovati da nakon 27 dugometražnih filmova, Ridley Scott nikada nije dobio Oskara za režiju! Snimajuči godinama filmove koji su definisali skoro svaki žanr u kome je radio, ova nepravda više govori o hirovima blaziranih članovi Akademije, nego o njegovom umeću. Ali sve to uopšte nije važno ni nama ni njemu. Preporučujem da uživate u njegovim kreacijama takvim kakve jesu. Majstorski snimljeni filmovi, dobro odglumljeni , sa odličnom muzikom, prelepom atmosferom, vrhunskom vizulnom estetikom i sofisticiranim pričama.

]]>