Volim hollywoodske klasike, no nisu mi uvek i svi bliski, tamo tridesetih, pa i nesto kasnijih godina, mnogo filmova je pričalo priče visokog druptva, aristokratije, o od raje dalekom svetu, što je, naravno, ponekome, u doba depresije pogotovo, u želji da se makar kako bude deo tog sveta, godilo.

Sa druge strane, meni je to sve uvek bilo daleko, nikada me nije zanimao taj univerzum, odrastao sam u sasvim različitom svetu, u drugo vreme, među drugačijim ljudima, sa drugačijim pravilima i odnosima, u svetu koji volim i razumem u svoj njegovoj poganosti, onom u kome znam da plivam i da dobijam bitke ili gubim sa osmehom. Na sreću, u mnogim tadašnjim klasicima je prisutna i ta meni bliža ljudska nota, kako u onim ozbiljnim, tako i neozbiljnim filmićima. Devil and Miss Jones mi spada u red vedrih, lepih i naivnih komedija, sa vešto ispričanom zapravo levičarskom pričom o pravu radnika, jednakosti, društvenom autizmu tajkuna slepih za realne ljude i njihove svakodnevene borbe, a sve to neopterećujuče i bez lažnih pretenzija, komično predstavljeno. 

Sjajni Charles Coburn ovde je centralni lik, J.P.Merrick, pedesetpetogodišnji magnat koji se smatra jednim od najbogatijih ljudi na svetu. On u potpunom šoku saznaje da se u jednoj od njegovih robnih kuća oformio sindikat koji očito sprema kakvu bunu, te rešava da lično ode tamo, predstavljen kao puki radnik na odeljenju obuće, kako bi se infiltrirao u redove bundžija, otkrio njihove identitete i sve pootpuštao sa posla. Međutim, Merrick se, kao obični radnik, dan za danom sve više upoznaje sa nepravdom nad svojim radnicima, usput po prvi put u ko zna koliko vremena stiče iskrene prijatelje koji mu pomažu u svemu, naivno ga doživevši kao sredovečnog siromaška koji se takođe samo bori za svoje parče hleba. Tu je energična radnica Mary (uvek mila Jean Arthur) duboko upletena u sindikalne bune, kao i tiha dobrica Elizabeth, po godinama bliža Merricku, koja počinje da gaji simpatije prema njemu. Đavo iz naslova, prerušeni tajkun Merrick, postepeno menja čitav svoj doživljaj sveta, svojih radnika, ljudi, i staje na njihovu stranu...

Šarmantan i mio filmić, lagan a opet dovoljno daleko od tada tipičnih screwball komedija, zabavan u svojoj naivnosti, u eto zapravo uvek aktuelnoj priči o onima "gore" i onima "dole", sa odličnim glumcima, uz nešto zdravog smeha koji isporučuje, ostaje dakle svež eto i posle više od 80 godina.