Titlovi.com forum : Diabel Aka The Devil (1972)

Nakon što sam pisao o holandskom umetniku Alexu van Warmerdamu čiji je ceo opus izgrađen na impresionističkim apsurdno-naturalnim psihodramama,sada sam se odlučio da uronim u ludi svet poljskog reditelja Andrzeja Zulawskog - genijalnog ekspresionističkog romantičara čiji je ceo opus izgrađen na psihodeličnom visceralno-histeričnom surealizmu,sa temama koje se fokusiraju na kaleidoskopsku tamu, očaj, ludilo i ljudsku okrutnost.Zulavski je izuzetno cenjen umetnik i visoko se rangira među nekim od velikana svetske kinematografije.Davno sam zaronio u njegov magično privlačan svet,negde polovinom 80-tih.Ono što sam pronašao tamo nije samo impresivno delo, već i dubok autorski stav ovog reditelja koji je većinu svoje karijere proveo boreći se protiv cenzure koju sprovodi vlada njegove zemlje, odbijajući da žrtvuje svoje vizije po svaku cenu.

Genije Zulawskog se manifestovao na više načina.Njegov svetonazor kao odnos pojedinca prema okolini, sadržao je lični vrednosni sistem ukorenjen u čvrst kulturni obrazac u filozofskom i praktičnom smislu,bilo da tretira lično kao političko viđenje ili intuitivno kao kompenzatorno,pa čak i seksualno kao čisto nagonsko.Sve te neprostovoljne velikomučeničke vizije posmatrane u kontroverznom diskursu uvek su dolazile iz društvenog i političkog ugnjetavanja. Elegantno inovativan za svoje vreme,Zulawski je bio razapet između ekscesa i strogosti,a njegov je svet bio rastrgan između Marksa i Coca-cole. Izbori mnogih poljskih filmadžija njegove generacije nosili su ozbiljne tragove reagovanja na političke traume, ali on je ipak ostao sentimentalni romantičar: otkrivajući da ljubav nije mrak, protiv uobičajenih, deseksualizovanih, saniranih uverenja komunizma.

Filmski stvaraoci su često producenti naših snova, transponujući nas u kolektivnu hipnozu. Andrzej Zulawski je to radio izuzetno vešto stilizovanom zavodljivom vizualizacijom.Svojim smelim istraživanjima seksualnosti i piktogramski okupanom specifičnom vrstom nadrealizma, psihodelijom i patosom, Zulawski se nikako ne može lako smestiti u žanrovski ograničen filmski kanon. On je bio neko ko se uglavnom bavio time kako se društvena ograničenja i istorija komunistićkog fašizma sudaraju sa našim najdubljim strahovima i željama, i kako se mogu preneti na ekran na izrazito histeričan, visceralni način.Suludi epileptični "ples" njegovih egzibicionistički sociopatskih likova u ranim filmovima, samo je vizuelno podvlačio snagu retoričkog narativa kao teatralne scensko-govorne komunikacije od naučno-racionalne do poetsko-imaginativne ubedljivosti.Zulawski je još od ranih 70-tih primenjivao ono što se danas može nazvati modernim plesom - hip-hop, vogue, heels, locking, house i breakdance, a možemo ga videti u današnjim video spotovima. Eksperimentisao je tih godina sa iščašenim baletskim koreografijama bez ekvilibrijskog sklada i ritmičke uravnoteženosti u pokretu.Opsesivno je insistirao na grotesknom prikazivanju svojih protagonista u komično-nakaznom obliku,što je bilo veoma zahtevno za svakog od njih.

Uobičajeno je da gledaoci koji prvi put dođu u kontakt sa ezoteričnim filmovima Andrzeja Zulawskog, vide ih kao divlje nedisciplinovane ali strastveno nadahnute.Njegovi filmovi često izgledaju izgubljeni u sopstvenom stvaranju, sa scenama ili ponekad čak i pojedinačnim kadrovima režiranim bez očiglednog razmatranja kako bi trebalo da se uklope u celinu; kontradiktorne,obično zagonetne interpretacije centralne teme u filmovima Zulawskog drže se koherentno samo gromoglasnom snagom njegove promisli, iako često izgledaju kao da vise na ivici ponora u svom nedorečeno nedefinisanom magnovenju.Posvećeno gledanje njegovih vizuelnih metafora se kroz dublje analize može označiti kao učenje činjenica koje su skrivene od neupućenih ili kao pokušaj otkrivanja univerzalnih tajni bivstvovanja i nevidljivih gotovo alhemičkih značenja.Zulawski nam poput druida Aspiriniksa nudi ono čarobno što su stari filozofi, učenjaci ili majstori, vekovima prenosili kao tajnu samo užem krugu svojih učenika.Prenesena značenja njegovih filmova naizgled nepovezivih i zavezanih u čvor poremećenog balansa između harmonije i dinamike skoro svuda i uvek, govore nam mnogo više od "action" i "cut", mnogo više od fabule i scenarija,jer istinska se spoznaja ne postiže logikom već inspirativnim unutarašnjim prosvetljenjem i uvođenjem u tajni nauk. Zulawski oslikava svojim kistom ahromatske priče koje plene sanjivom jednostavnošću i inspirišu svojom omamljivom mudrošću.

Andrzej Zulawski je rođen u Poljskoj pod sovjetskom okupacijom u porodici uspešnih pisaca, slikara i pesnika. Njegov otac, Miroslav, pisao je scenarije, a njegov ujak, Jerzy Zulawski, autor je serije popularnih naučno-fantastičnih romana. Kao mlad, Andrzej je radio kao pomoćnik najistaknutijeg poljskog filmskog stvaraoca u to vreme, Andrzeja Wajde ("Pepeo i dijamanti","Čovek od mramora"), ali vizuelni stil koji je Zulawski sam proročki izgradio više liči na njegove istočnoevropske autorske vršnjake kao što su Wojciech Has ("Sanatorij pod klepsidrom") i Zbinek Brynych ("…A peti konjanik je strah").Poljski film posle Drugog svetskog rata imao je reputaciju mračnog, jer se često fokusirao na tragedije rata i teškoće sa kojima se poljski narod suočavao u godinama nakon toga; Ovakve teme sažimaju većinu Wajdinih filmova. To nije važilo samo za Poljsku, već i za većinu nacija sa istočne strane Gvozdene zavese. Do kasnih šezdesetih, broj novih reditelja doneo je više boja i bujnosti u bioskope, iako su njihove teme nastavile da se fokusiraju na prikaze bezizlaznosti, očaja, beznađa i užasa ljudske okrutnosti.

Od samog početka, Zulawski se etablirao kao važan glas u poljskoj kinematografiji. Njegov debi iz 1971, "Treći deo noći" je besprekorno konstruisana psihološka drama snimljena sa sumornom paletom boja,surovim muzičkim partiturama kompozitora, maestra Andrzeja Korzynskog,scenarijom bez imalo empatije i veličanstvenom mračnom scenografijom. To je bio jedan od njegovih filmova sa najtežim zapletom, i priča nam bizarnu priču o ljudskom zamorcu, čije telo koriste nacistički naučnici za istraživanja. Ali film je prvenstveno govorio o "rastvaranju" duše jednog mladog čoveka. Glavni glumac Leszek Teleszynski ima lice kao istrgnuto sa neke slike Edvarda Muncha, sa kožom koja je bleđa od najbleđe senke i bezizražajnim očima koje bespomoćno gledaju kako se svet oko njega ruši.Ovaj film je zasnovan na romanu njegovog oca Miroslawa Zulawskog.

Andrzej se često u svojim filmovima suprotstavljao mejnstrim komercijalizmu i uživao je uspeh uglavnom kod evropske art-house publike. Kada je njegov drugi film "Diabel" aka "The Devil" (1972), bio zabranjen od strane komunističke vlade u Poljskoj, on je odlučio da se preseli u Francusku,zemlju u kojoj je još krajem 50-tih studirao režiju.Budući da je etiketiran kao maverik koji je uvek prkosio društvenim sistemima,političkim sustavima,svim mogućim zabranama slobode govora i mišljenja,pa čak i svojoj mediokritetskoj publici,kako sam kaže "publici ograničenih umnih sposobnosti", jednom je izjavio: "Ne pravim ustupke gledaocima, tim žrtvama života, koji misle da je film napravljen samo za njihov užitak i koji ništa ne znaju o svom vlastitom postojanju." Nakon svog prvog dugometražnog igranog filma "The Third Part of the Night" (1971), u kojem se prikazuje Poljska za vreme Drugog svetskog rata, privukao je pozornost svojim ekspresivnim naturalističkim stilom. Baroknost režije, kao i aluzije na komunističku Poljsku, potencirao je do maksimuma u svom narednom filmu "The Devil",o kojem ovde govorimo.To je bio prvi film Zulawskog u kome su se njegova vizija i stil u potpunosti ostvarili, i to je bio prvi film koji ga je doveo u nevolje sa komunističkom vladom tadašnje Poljske. Zabranjen je pre nego što je uopšte pušten u bioskope. Umoran od života pod autoritarnom vladavinom, Zulawski se preselio u bezbednu Francusku da na miru snimi svoj sledeći film "That Most Important Thing: Love" (1975). Njegov "Đavo" sa neverovatnim nadrealističkim vizijama, ritualnim hipnotičkim scenama, političkom alegorijom, antiklerikalnom ideologijom i nokturalnim ozračjem, je označio vrhunac njegova opusa,za mene lično i sasvim subjektivno.

Andrzej Zulawski nije bio samo filmski reditelj, već je i književnik, rođen 1940.godine u ratom zahvaćenom Lavovu, današnja Ukrajina.On je iz prve ruke posmatrao najgore zločine 20. veka, čemu će se opsesivno vraćati u skoro svim svojim vizionarskim filmovima. Ako za Jamesa Grahama Ballarda, engleskog romanopisca, satiričara i esejiste poznatog po psihološki provokativnim delima fikcije koja istražuju odnose između ljudske psihologije, tehnologije, seksa i masovnih medija,možemo reći da njegovo pisanje nosi senku logora za interniranje u ratom zahvaćenom Šangaju, i ako filmovi Romana Polanskog o boli, traumi, bolesnoj seksualnosti i klaustrofobiji otkrivaju svedoka iz detinjstva o zverstvima Krakovskog geta, onda nema sumnje da traume iz detinjstva Zulawskog formiraju motive kojima se uvek vraćao tokom cele svoje karijere: rat, izolacija, ludilo ostvareno u tabu erotizmu, nasilje, evisceracija, a sve to podstaknuto ekspresivnim ali toplim poljskim romantizmom,to je ono što Zulawskom daje poseban senzibilitet eteričnih vizija iz snoviđenja i fantazmagorija. Čak i kada govori o specifičnostima poljske istorije - Trećinom Andrzejovih noćnih mora i razmišljanja o poljskoj zaveri pod nacističkom okupacijom njegovog rodnog grada, Đavolovoj brizi oko podele Poljske u 18. veku - on uvek zaista govori o nemogućnosti kombinovanja racionalnosti sa ružnom stvarnosti jeftinih ljudskih života tog vremena. Incest, silovanje i seksualna ubistva su pozicione odrednice u njegovom bioskopu. Svi njegovi filmovi su kamuflirani horrori. U "Trećem delu noći", kao da rat nije dovoljan, zaverenici zarađuju novac sisajući vaške za nacističke medicinske eksperimente. Krv i iznutrice prskaju svuda po kamerama njegovog fiktivnog sveta.Posebno interesovanje Zulawskog leži u psihološkom cinematičkom prikazu ljudskih bića suočenih sa klaustrofobičnim situacijama koje potresaju samo njihovo postojanje. Oni žive u opkoljenim gradovima, zatvoreni su i mučeni, često su pobunjenici ili revolucionari. Njihova seksualna transgresija često je rezultat dovođenja do krajnosti i otkriva kako se u stvari svet i istorija kreću na svoje amorfne nedokučive, iracionalne načine, ili kako zlo i besmisao ratova kroz istoriju imaju svoj poseban efekat na ljude.

Društvo, za Zulawskog je samo tanak furnir koji se koristi da prikrije užasan sadizam i nesreću koji se kriju u svakom ljudskom srcu. "The Devil" bi možda bio depresivan za gledanje da svaka scena nije snimljena kao prasak eksplozija direktno iz duše svih protagonista.Zulawski, kao i Roman Polanski, rođen je u svetu bombi koje su padale iznad njihovih glava, i bio je jedan od retkih dečaka u njegovoj porodici koja je preživela Drugi svetski rat. Nema sumnje,sa takvim iskustvima, lako mu je bilo da ponovo zamisli savremeni svet kao mesto promena esencijalnih sistema vrednosnih i nepouzdanih moralnih floskula. Kao i obično za njegove filmove, kamera juri vertikalno po sobama i poljima i spiralno se vrti okolo dok glumci u ekstatičnom transu halucinogene opijenosti izvode svoje padavičarske performanse maksimalnom jačinom. Dakle,ludaci napuštaju zapaljenu ludnicu, izlaze na livade i ulice da bi slavili slobodu koju nikada nisu mogli da razumeju,rekao bi Peter Hammill.

Jedan od najboljih međunarodnih filmskih stvaraoca koji još uvek nije prepoznat u široj javnosti, poljski reditelj Andrzej Zulawski izazivao je kontroverze u svojoj rodnoj zemlji od početka svoje karijere - maničnim,do tad neviđeno radikalnim revolucionarnim delima.Još od svog prvog filma njegovi umetnički zaštitni znaci su već bili autorski pozicionirani: vratolomna ručna kamera, agresivan politički sadržaj, brutalno nasilje koje se obično izvodi usred bela dana, i istorijski performansi uzdignuti do nebesa. Njegov drugi film, "The Devil" vraća nas u Poljsku iz osamnaestog veka, dok je svoju neobičnu tehniku snimanja širio do tako ekstremnih visina da je gotov proizvod decenijama zabranjivan sporazumom Katoličke crkve sa državnom vladom. Zanimljivo je da film deli mnoge vizuelne i tematske sličnosti sa meksičkim acid-western filmom "El Topo",mog ličnog heroja Alejandra Jodorowskog iz 1970. godine, koji je uspeo da osvoji publiku širom sveta, dok je Zulawski u to vreme pokušavao da se bori sa krvopijama i cenzuristima osorno nabusitog komunističkog sistema.

Zanimljive su bile uglavnom loše kritike i to od strane renomiranih časopisa iz 1972.godine: "Inhuman cruelty,cacophony of madness,smoke, nuns and screams,crazy people and blood,violent journey to insanity,the devil epileptically dancing the beauty of the world,a whole lot of screaming and pushing....and nothing else." Kao da niko od novinara nije razumeo ništa! Ipak,negde sam pročitao sjajnu kritiku: "The Devil je film koji je najbolje opisati - kada bi David Lynch režirao Andrei Rubleva!" Pazite,bila je to 1972, zlatna godina za rock muziku.Pink Floyd su snimili svoj epohalni album "Dark Side of the Moon", David Bowie je krenuo na "Ziggy Stardust" turneju, Deep Purple su objavili svoj najbolji album "Machine Head", a Led Zeppelin su promovisali na turneji legendarni "Led Zeppelin IV" sa svojom himnom "Stepenice ka nebu". Andrzej Zulawski i Andrzej Korzynski snimili su sjajan soundtrack sa veoma jedinstvenim partiturama koje sadrže čudne eksperimentalne Psychedelic-Rock i Heavy-Psych gitare,kao i Dark Ambient ritualne,okultne i misteriozne momente koji doprinose celokupnoj atmosferi i perfektno se uklapale u čudnovata dešavanjima na ekranu.

Na vrhuncu nejasno alegorične, ali potpuno jezive drame "The Birthday Party" (1957), Harolda Pintera, slomljenog junaka stranci odvode, bez sumnje, na gadno "Kafkoliko" mesto. Meštani, koji nemaju pojma o kakvom se političkom teroru radi, bespomoćno stoje, ali jedan od njih ustaje i kaže: "Nikad im ne daj da ti govore šta da radiš!“ Iako Pinter nikada ne daje konkretnu referentnu tačku o tome kakav krvoločni režim nameće svoju volju, gledalac intuitivno razume poruku. Tako je i sa "Đavolom" Andrzeja Zulawskog. Međunarodna publika koja nije upoznata sa poljskom politikom možda ne zna ili ne mari da je ovaj njegov gotovo pa horror film, zasnovan na stvarnim događajima iz turbulentnih 60-tih, tokom kojih su komunističke vlasti isprovocirale grupu varšavskih studenata da organizuju proteste protiv cenzure. Ovo je dalo vetar u leđa ovlašćenjima vlasti kao lak izgovor za obračun sa neistomišljenicima, što je dovelo do masovnih hapšenja i, u tom procesu, nanošenja udaraca slobodi govora. Zulawski je ovaj incident iskoristio kao osnovu za svoj film, skrivajući ga u kostime ispod kojih su bili monstrumi. Bez obzira da li je gledalac bio upoznat sa tim incidentima; Zulawski je oslikavao svet straha, ugnjetavanja i potisnutog besa koji se može dogoditi bilo gde i bilo kada. Bilo je to ledeno upozorenje celom svetu!

Kada je Zulawski snimio "Đavola", objasnio je poljskim vlastima da snima patriotski istorijski film smešten u 18. vek, kada su Prusi napadali Poljsku 1793. i ubijali sve i svakoga bez odabira. Film počinje histeričnim bekstvom iz zatvora gde čudnog, zamišljenog mladića,inače poljskog plemića, po imenu Jakub (Leszek Teleszynski) vodi iz zatočeništva nasmejani, bradati "satanoliki" čovek-demon u crnom (Wojciech Pszoniak poznat po filmu "Limeni doboš").Iz tamnice ga spašava ovaj misteriozni stranac (biće ili ontološki entitet) koji zauzvrat traži od njega da mu preda spisak ostalih urotnika,Jakubovih prijatelja zaverenika.Inače,Jakub je bio optuženog za učešće u zaveri za ubistvo kralja.Ovaj Jakubov dušebrižnik Diabel kaže mu da se vrati kući, a monahinja Zakonnica, obučena u bele haljine, ide za njima kao pratnja.Oni postaju svedoci niza uznemirujućih, pa čak i zastrašujućih događaja.Svi oko njih vrište od histerije, mahnito pokušavajući da pobegnu,a nekoliko trenutaka kasnije pojavljuju se vojnici koji pucaju na sve na vidiku svojim musketama. Jakub i njegov čudni dobrotvor lete preko sumornog, ratom razorenog zimskog pejzaža sa časnom sestrom Zakonnicom,nailazeći na tom putu na ludake,pozorišne trupe i nimfomanke. Prateći svog tajanstvenog spasioca širom zemlje, Jakub vidi sveukupni haos i korupciju.Nakon susreta sa grupom glumaca fokusiranih na hedonizam, koji veruju da je jedini cilj dobrog života traženje zadovoljstva i izbegavanje patnje, Jakub će saznati da je njegov najbolji prijatelj, takođe učesnik zavere, rekao Jakubovoj verenici da je Jakub ubijen. I ne samo to, nego se i oženio njegovom verenicom,izdao zaverenike i stao na stranu kralja. Sve će biti još gore kada Jakub po povratku kući otkrije da mu je otac izvršio samoubistvo, sestra izgubila razum, a njegova majka pokušava da ga zavede ne znajući ko je on.Tada Jakub shvati da njegovo nekadašnje revolucionarno društvo troši svoje vreme zabavljajući se, dok njega smatra izdajnikom.Očigledno poremećen svime što je video, on započinje niz naizgled besmislenih krvavih ubistava.Naravno, vlasti su odgledale "Đavola", tačno shvatile šta Zulawski namerava i odmah zabranile film na 17 godina,jer komunistička diktatura totalitarnog i autoritarnog režima, jasno je dala do znanja da je skoro svaka umetnost osim socrealizma strogo zabranjena i brutalno sancionisana.

"The Devil" je drugi dugometražni igrani film Zulawskog,koji tada niko nije imao priliku da vidi, jer je odmah bunkerisan. Razlozi za to su bili u činjenici da je Zulawski u priči filma jasno povezao studentske nemire iz 1968. godine, do te mere da je ceo impresivno režiran film sa svojim baroknim prikazima ljudske patnje i okrutnosti u suštini jasna metafora na događaje iz 1968. godine. Mnogo toga se tada pokazalo problematičnim, od činjenice da protagonista samovoljno ubija ljude nožem ili pištoljem, preko krajnje subverzivne scene paljenja poljske zastave, do naglašene moderne rock muzike, koja je takođe doprinela subverzivnom naboju filma. Krvna loza ("Wipe your blade clean") istočnoevropskog "kosmische krautrock music" i revolucionarnog, cinematičnog psych-rocka konačno izlazi iz zabranjene šume.Glavni poljski progresivni provokatori Zulawski i Korzynski konačno razotkrivaju nazubljene korene zla i odaju "đavolu" dug preko ovog istorijskog izdanja na vinilu.Ako vam se dopadne uvodna napomena koja glasi "Zaboravite sve što ste mislili da znate o istoriji psihodeličnog rocka i horror filmova“, onda će naredne potencijalno hiperbolične fraze kao što su "Izgubljeni Gral“ i "Zauvek zabranjeno“ sigurno zaokružiti celinu, ostavljajući izuzetno značajan širi kontekst ovog ostvarenog sna.Za one koji su dovoljno izbirljivi, ovi snimci predstavljaju krunu doživotnog jedinstva maestra Andrzeja Korzynskog i filmskog reditelja Andrzeja Zulawskog, dva istinska maverika poljske eksperimentalne kinematografije koji su doveli u pitanje umetničke i socijalne norme političkog ograničenja, s obe strane - totalitarnog režima i međunarodne umetničke scene, bez kompromisa. Prijatelji od detinjstva,su ostali ujedinjeni u svojoj kaleidoskopskoj kreativnoj viziji, što je dovelo do zapanjujuće saradnje iz zlatne ere rock muzike neočekivanog oslobađanje psihodeličnog dela poznatog kao "Diabel". Ovo konačno upotpunjuje punu vizuru dua sa onim što mnogi smatraju najvitalnijim delom misteriozne prizme poljske kulturno umetničke scene 70-tih.

Ovo delo je odlična predstava i razrada provokativnog motiva o društvu kao zajednici u kojoj se u svakom pojedincu kriju zastrašujući sadizam i nesreća.Prepuno stilskih figura,ovaj film je izrazito simbolično i slikovito delo sa metaforama i alegorijama, ponekad vešto skrivenim u detaljima (Đavo je u detaljima). Delo u kome glavnu ulogu igra protagonista iz "The Third Part of the Night", Leszek Teleszynski, a u kome stranca, koji simbolizuje zlo, odnosno satanu glumi Wojciech Pszoniak.Kao kontrapunkt i kontrast, monahinja Zakonnica (Monika Niemczyk) predstavlja božansku dobrotu.Dok se prvi film Zulawskog fokusirao na postepeno, a zatim iznenadno rasplamsavanje moralne korupcije, njegov pratilac iz 1972. prikazuje rolerkostersku spiralu ludila."Đavo" je hrabar i dubok prikaz abnormalnosti i pakla na zemlji. Radnja filma smeštena je u neprijateljski svet pun zlokobnih likova, ali je prikazan na tako izvrstan način da bi svaki ljubitelj art-house bioskopa u njemu poželeo provesti što više vremena. Direktor fotografije Maciej Kijowski snima poljske šume u zimu, kao sibolične neplodne pejzaže i osvetljava mračne enterijere kao na Rembrandtovim slikama.

"Đavo" nam govori o progonu nevinog ludog čoveka u svetu u kome se svi ponašaju kao ludi,a prati ga demon u ljudskom obliku.Neke od najmoćnijih scena prikazuju ova dva lika koji razgovaraju, podsećajući na Bergmanov "Sedmi pečat", sa Max von Sydowom kao još jednim putnikom koji povremeno zastane da se odmori igrajući šah sa Smrću. I "Diabel" i "Death" su turistički vodiči, koji oba muškarca vode ka neizbežnom i usput dovode u pitanje njihova uverenja. U Bergmanovom filmu, Smrt ne daje odgovore. U "Đavolu", jedan vojnik pita Diabela: "Da li mi se svet čini tako ružnim zato što sam bolestan ili zato što je zaista takav?“. Diabel daje odgovor, a gledaoc može samo da se naježi na njegovu jednostavnost.Odgovor vam neću reći. Dijabel ima taj posebni pečat Zulawskog, obučen u crno, sa šiljatom bradom, on izvodi monologe kao što bi Šekspirov glumac govorio na bini i kao da lebdi u svom betmenskom plaštu poput baletana. Čak je i način na koji skače sa grane drveta da pozdravi vojnika u jednoj sceni fascinantan. Prava je radost gledati filmsku pozorišnu predstavu u režiji Zulawskog, videti talentovane glumce kako koriste svaki mišić svog tela i svaku uncu strasti u svojoj duši, da svu svoju energiju bace na publiku na način koji se retko viđa u filmovima.

Na tipičan način Zulawskog, "Đavo" jedva da funkcioniše kao tradicionalni narativ, čak i nagoveštavajući njegov najpoznatiji film, "Possession" iz 1981. godine, pošto sam narativ počinje da se razlaže u nizu jezivih vinjeta uključujući nezaboravan pokušaj silovanja i, najbizarnije od svega, scenu vučje transformacije koja bukvalno opisuje monstruoznosti protiv kojih se ovaj poljski Don Kihot ceo život borio.Rafali nasilja (uključujući ekstremno krvave pucnje iz vatrenog oružja direktno u lice) svakako šokiraju gledaoce, a agresivni stil reditelja koji liči na surealne paralize snova, ostaje glavna atrakcija dok kamera Kijowskog klizi kroz oštre pejzaže i često se fokusira na zumirana lica glumaca, njihovu šminku i bukvalno crne pruge na ekranu tokom nekih posebno intenzivnih trenutka. Brutalnost (i, marginalno u ovom slučaju, seksualnost) više funkcioniše kao kabuki manifestacija nehumanosti prisutne u priči i groteskno nakaznim prikazima likova. Stilizovani metod eksternalizacije prikazan je u oštrim nevericama gledaoca koji prosto mora da se zapita - koliko jedan čovek može da povredi drugog, samo zato što taj drugi postoji? Ceo paket zapravo nudi mnogo tekstualnih trosmislenosti za ovaj divlji i raskalašeno bujan zbunjujući film.

Bilo da je formulisan kao istorijska drama ili horror film, "Đavo" je bez stida parabola o opravdanom besu protiv sila zla. Jakuba vodi kući njegov tamno odeven dobrotvor kroz ovaj naopačke preokrenuti svet, koji našem komplementarnom arhetipu, u početku inferiornog heroja neprestano šapuće sarkastične floskule na uvo i podstiče ga na akte ekstremnog antiherojskog nasilja. Zulawski, čiji filmovi inače dostižu neviđene visine žestokog ludila bez limita, postavlja razrađene sekvence sa Jakubom koji se ili baca u napade besa ili tone u narkoleptički očaj, a čovek u crnom - realni đavo se čak pretvara u bukvalnog vukodlaka,nemilosrdno gurajući Jakuba kao marionetu koja postaje mašina za ubijanje. Vođen koncima u šaci dijaboličnog vraga, Jakub se nesvesno transformiše u omađijanog terminatora ili predatora bez ikakvih moralnih ili emocionalnih dvojbi o opravdanosti svog gnusnog čina.I dok Jakub ubija najmanje desetak ili više ljudi u poslednjoj trećini filma, vidi se koliko daleko se ljudsko biće može gurnuti ili izmanipulisati u ime dužnosti i časti.

Zulawski me iskreno fascinira jer se može ubrojati u onu šačicu poljskih ili istočnoevropskih reditelja koji su napravili karijeru na Zapadu, i koji su uspeli da govore univerzalnim jezikom sveta, razumljivim i van svoje matične zemlje. Ovi reditelji su na rizični kockarski sto izneli nešto specifično istočnoevropsko: neku vrstu slobode i iracionalnosti, što nije samo puko ludilo ili nedostatak razuma, već kreativni dijalog sa određenim tradicijama zapadnog prosvetiteljstva. To je nešto što je proslavilo sardonični, autoironični pristup Romana Polanskog, ali uz Zulawskog, takođe bih tu ubrojao još neke poljske, meni drage reditelje - Waleriana Borowczyka, Jerzy Skolimowskog i posebno legendarnog Andrzeja Wajdu. Svi ovi umetnici su snimali filmove u britanskom kontekstu, sa specifičnim individualnim karakteristikama. Osim Wajde, koji je najvažniji poljski reditelj, svi oni su bili "enfants terribles" kinematografi i nikada nisu bili cenjeni u socijalističkoj Poljskoj, a svi su pobegli u Francusku, zemlju sa izuzetno bogatom filmskom tradicijom, koja je nudila jedinstvena introspektivna polja istraživanja za svakog od njih ponaosob kroz tradiciju "Nouvelle Vague", kao i socijalne konsekvence studentskih nemira u maju 1968.godine. Ohrabreni pratećim akademskim liberalizmom i proklamovanjem seksualnih sloboda,ovi reditelji su se zauzimali za temeljite promene u globalnom shvatanju filmske umetnosti.Naklonjeni scenarističkoj kinematografiji,unikatnim filmskim rukopisom van klasičnog fabularnog scenarija i snimanja u novom modernističkom stilu,što im je omogućilo da sa ličnim autorskim stvaralačkim činom, prevladaju ograničenja skoro svih žanrovskih kanona i iskorače korak napred po cenu svog života.

Zulawski je za nas na ovim prostorima uvek bio "terra incognita“,jer njegovi filmovi nisu prikazivani u našim bioskopima ni na televizijama, pa ne čudi što je njegova smrt bila veoma skromno propraćena u domaćim medijima.17. februara 2016.godine Zulawski je preminuo u 75. godini života u Warsawi.

Francuski kritičari skovali su naziv "Le cinema Zulawskienne” i koristili ga za srodna filmska dela koja ne beže od egzaltacije.U svakom slučaju,njegova dela ostaće zauvek u analima svetske kinematografije zapisana zlatnim slovima, a njegov život pun zanosa,strasti,ushićenja,hrabrosti i iskrene humanosti, nikada neće biti zaboravljen.Moja želja je samo da približim čitaocima ovog foruma neke vredne a retko gledane autorske filmove koje mnogo volim.Izvinjavam se na dužini tekstova,jer sam toliko posvećen i zaljubljen u filmsku umetnost,da ne mogu da se kontrolišem.Uz sve to,još sam i prosvetni radnik pa mi je to u opisu posla.Kome je ovo predugo,bespotrebno,laički nabacano i dosadno,neka ne čita,nema veze.Volim da pišem i dovoljno mi je da bar neko pogleda film koji preporučujem,moja misija je završena i biću beskrajno srećan.Ovo što sam napisao nije samo komentar već esej o jednom od najvećih renesansnih humanista sa golemim veltšmercom koji je nosio kao breme celog svog života, boreći se protiv cenzure i odbijajući da žrtvuje svoje vizije po svaku cenu.Zulawski je svojim slobodoumnim pristupom erotici i žestokom kritikom katoličkog morala šokirao i izazivao sve moguće kontroverze, povodom čega je pred smrt izjavio kako je "Poljska još uvek u srednjem veku." Bez obzira na sve brutalnosti i užase koji su ga prekalili,drugačije nije moglo biti ni u njegovim filmovima.Za mene, on će zauvek ostati skromni, sentimentalni romantični genije.Dovoljno je samo povezati prelepe nazive njegovih filmova i razumeti ovu ranjivu toplu dušu - "Važno je voleti, na srebrnom globusu, jer tamo su moje noći lepše od svih vaših dana."

*Svaka sličnost sa stvarnim događajima,navedenim filmovima,osobama i pomenutim umetnicima je namerno slučajna i samo moja,pa su sva poređenja slobodne lične asocijacije pisane bez editovanja po sećanju, direktno iz srca!