Atipična priča o odrastanju, ispunjena izolacijom idokolicom, govori nam o pubertetliji Sebastijanu, kome ujak povodom svog puta u grad, ostavlja na privremeno vođenje sumorni, trećerazrednimotel, negde na obali Vera Kruza. Sebastijanovi dani su ispunjeni dosadom, mušterija je uglavnom malo ilinimalo, motel ionako posećuju isključivo "sumnjivi parovi" željni diskrecije, te su dečakovikontakti sa ljudima minimalni, momčić je sav obuzet dokolicom ili napornim radom pranja/sređivanja soba, sa obzirom na to dapomoćnice uporno nema te je sve na njemu. Motel često posećuje i Miranda, kakav trgovac nekretninama (sa još imanjim prometom od Sebastijanovog motela) koja sobu često iznajmljuje kako bi u njoj provela jedva koji sat sasvojim oženjenim tipom, koji nonstop kasni ili se i ne pojavljuje. U toj sumornoj svakodnevnici, Sebastijan iMiranda povučeni svojom usamljenošću i izolacijom, započinju svoje druženje uz jaku seksualnu tenziju, Mirandaokrenuta Sebastijanovoj nevinosti verovatno i osećajem odbačenosti, Sebastijan pa naravno okrenut njenom iskustvui oblinama, recimo.

Majko mila, taj osećaj praznine, bezizražajne svakodnevnice,naslovni "prazni sati" prosto pršte iz gotovo svakog uspavljujućeg kadra...a najčudnije od svega, film mi je (uglavnom)prijao, upravo jer se retko kada išta dešava, lako je osetiti likove i njihovu teskobu, samoću/usamljenost,prazninu, te sam takav vid pripovedanja biva, na svoj specifični način, efektan. Avaj, to ne znači da bihmogao da kažem da je film dobar, jednostavno volim drugačije priče o odrastanju ma koliko me opuštali svi tikadrovi praznine ili oni retki trenutci ljudskog kontakta koji ostvaruju ovi likovi. Svejedno, Las Horas muertas bivaspecifično filmsko iskustvo iako se ne bih usudio da ga preporučim, dok će ga oni koji putuju meksičkim filmomverovatno overiti, šta god ja pisao.