FOUR

 www.imdb.com/title/tt0980999/?ref_=fn_al_tt_1

Svismo suočeni s usamljenošću u jednom ili drugom trenutku, možda i na duže vremenego što možemo da shvatimo ili prihvatimo. U modernom svetu , sa svim komunikacionimtehnnologijama koje nam naše društvo nudi, još uvek se možemo suočiti s pretnjomizolacije. Ovo stanje samoće, nedostatak prijatelja, ljubavnika ili nekog komemožeš verovati i kojem  možeš poveritisvoje najintimnije ja, tema je filma "Četiri", scenariste i režisera DžošueSančeza. U svom relativno kratkom 76. minutnom filmu on daje divan komentarovakvog stanja, mirnu i poetsku meditaciju o ljudskoj samoći.

U neimenovanom gradu Nju Jorku , sreću se dva para  pod okriljem mraka u sparnoj noći  4.jula. Tinejdžer Džun ( Emori Koen ) napuštaroditeljski roštilj i sreće na napuštenom parkinngu sredovečnog Džoa( Vendel Pirs) , čoveka kog je upoznao na internetu. Umeđuvremenu, Džoova ćerka, Abigejl ( Aja Naomi King ), ubeđena da joj jeotac na službenom putu, brine o njenoj bolesnoj majci te večeri. Sa željom da pobegneiz kuće bolesti, ona poziva Dekstera ( EJ Bonila ) da dođe po nju. Suvozači sepridružuju vozačima i noć počinje.

Džun i Abigejl odmah dižu gard, na distanci su a i neprijatno im je, pa se Džo iDekster trude da ih odbrovolje pitanjima i šalama s ciljem da novu vezu stavena njene noge. Džun se nije otkrio svojim roditeljima, niti je to planirao. Poučensopstvenim iskustvom, Džoe pokušava da mu dokaže da je to uzaludno.  Dekster nema zrelost, ali  pun je tinejdžerskih hormona, i nada se da će odvućiAbigejl u krevet , ali ona ga drži na udaljenosti ispružene ruke i odbija da odgovorina bilo koje njegovo intimno pitanje. Kako su odvojene priče isprepliću u toku nekoliko sledećih sati  u noći, maloje verovatno da će ova dva odnosa pronaći paralele. Umesto toga, održava se uspostavljenobrazac prekidanja toka filma, a time i održavanje očekivanja sličnosti međupričama i njihova eventualna odstupanja postaju sve snažnija.

Sančez je preuzeo priču iz predstave Kristofera Šina,  dijalog zadržava određeni miris dobrog ikvalitetnog pisanja u izboru reči i ritma . Reči su neobičnije od onih kojeočekujete na filmu, fraze su  izmeđuproze i poezije. Sedeći u bioskopu, Džoe  opisuje Džunu  zašto on voli da ide u bioskop: "Svetlase gase, kao da toneš u kolektivni san , i odjednom si anonioman". Iakomu možda nedostaje oštri realizam, dijalog vodi publiku u unutrašnji svet likova,slikajući drugu sliku koja se ne vidi platnu. Dikcija samo usložnjava ovu izražajnost.Četiri glavna glumca su izvrsna, a Pirs gradi višeslojnu predstavu koja je najboljakad je najtiša: mali pokreti lica i naizgled nerazgovetno gunđanje oslikavajusve ono što likovi ne mogu da kažu na glas.

Vrućina i vlaga julske noći ogledaju se i u slici i u zvuku. Muzika, koju jekomponovao Brajan Senti,  uglavnom jeinstrumentalna, i retko se koristi što je čini i čudesnom i izazivačkom.Pojedinačni tužni akordi probijaju vruću, utišanu pomračinu, prsti nade i požudei tuge dopire iz dubune noći do prigušenog svetla koje isijava iz likova u forminjihove krhke veze . Zvučni efekti se pojačavaju, odjekuju kroz tišinu iprazninu grada, kuća , u motelskoj sobi. Čak i kad su u društvu druge osobe, beskrajanprostor okružuje svakog pojedinca.

Fotografija je jednostavna , urađena je ručnom kamerom koja je većinu vremena ugro-planu. U četiri scene koje uvode protagoniste, ekstremni zoom ispunjavaplatno licem likova, jednog po jednog: pogled publike na likove je više ličan odbilo kog drugog doživjaja te noći . U dva posebna duga kadra, pogled spolja nanjihove domove hvata Džuna , a posle toga  Abigejl , kako stoje na prozoru, gledajući spoljnisvet. Uokvireni su prozoskim oknima, i gledaju iznutra napolje, likovi su jasnoodeljeni, samostojeći. Pa ipak, tanka i krhka koža koja stoji između njih i svegaostalog jasno je da propušta . Sve što je potrebno da bi se uništili zidovikoje su sami postavili je jedan udarac kroz staklo .

U priči koja se završava vrlo slično kao što počinje , vidimo složenu prirodunašeg postojanja, i bol koja prati prevaru i nedostatak komunikacije. Okruženiprijateljima i porodicom, i povezani tehnološkom i fizičkom interakcijompodjednako, još uvek je više nego moguće da većina nas krije pod velom svojuintimu od spoljenog sveta. Ali skrivanje naše istine od nas samih opasna je  teza koja može imati dalekosežne, nesaglediveposledice . Kao što je Džo rekao Džunu, pošto je shvatio koliko je dečak zaistausamljen:  "Ti želiš nekog ko će tenaterati da osetiš da postojiš." Ako se možemo sakriti od nas samih, nakraju ćemo biti toliko usamljeni da ćemo postati nevidljivi, toliko da nećemomoći dostići ni dodirnuti osobu koja leži pored nas u krevetu.