Asanž: Da li bi me Srbija izručila?

Prolazim bezbednosnu proceduru na ulazu. Čekam u njegovoj sobi, koja je već godinu i po dana i njegova kancelarija, njegova dnevna soba, njegova spavaća soba, njegov park, njegova vežbaonica, njegova država, njegov život. Njegova sloboda. 

Čekam da se otvore vrata i razmišljam da li ću se setiti da spomenem sve što želim. Ovoga puta su mi rekli da imamo samo petnaest minuta, jer tokom čitavog dana ima sastanak za sastankom, sa svojim pravnim timovima. Mnoge borbe vodi Džulijan Asanž.

Pojavljuje se nasmejan. Razmišljam da li je čudno što se neko ko skoro dve godine nije izašao napolje, nosi kožnu jaknu. 

„Bes mi daje snagu“, odgovara Asanž na moju primedbu da uprkos činjenici da je skoro 600 dana u Ambasadi Ekvadora u Londonu, odakle ne može da izađe i pokaže svoju kožnu jaknu.

Zahvaljujem mu se na izdvojenom vremenu i odmah predajem „Albion Books“ izdanje njegove knjige o slobodi i budućnosti interneta „Sajferpanks“ na srpskom. 

Upoređujemo kako se ’Džulijan’ piše na srpskom, japanskom i mnogim drugim jezicima na kojima su objavljene njegove knjige.

Raspituje se kako čitaoci u Srbiji reaguju na ovu poslednju knjigu. Kako stoji sloboda u Srbiji? 

Svaki put me iznenadi njegova sposobnost da prati svetske događaje, čak i u Srbiji.

Zatiče me donekle nespremnog pitanjem: 

„Kakva je situacija sa suđenjem Karadžiću u Hagu? Zvao me je da svedočim, ali i da je moja situacija drugačija, nisam siguran u kom svojstvu bih ja mogao da se nađem tamo.“

Njegova sloboda trenutno podrazumeva sobu od petnaestak kvadrata, mnogo knjiga, traku za trčanje i naravno internet. 

Pričamo o predstavi „Prometej u lancima“, koju je moj dragi prijatelj Kokan Mladenović postavio u Temišvaru, a koja je urađena po motivima njegove biografije.

Razmatramo da li je on moderni Prometej, kakvi su današnji bogovi, da li su opasniji orlovi koji kruže iznad Kavkaza ili oko Ekvadora. Ideja mu se mnogo više sviđa od nedavnog filma o njemu. Moli me da ga ne gledam. Kaže da ne gubim vreme, jer ga ja ipak bolje poznajem. 

„Moram da kažem da bacanje 60 miliona dolara na bezvezni film o meni kojim pokušavaju da promene istoriju smatram komplimentom. Ali sasvim je logično da je doživeo neuspeh. Ljudi ipak vide istinu“, dodaje Džulijan.

Prenosim mu da mnogi naši čitaoci pitaju nas kakvi su izgledi da se njegova trenutna situacija razreši u nekoj bližoj budućnosti. 

Uzvraća mi pitanjem:

„Da li bi me izručili iz Srbije, kada bih došao kod vas?“ Razmatramo da li je lakše kada si, kao on, svestan da se svaki tvoj korak posmatra i prati, jer vidiš kamere i policajce koji su oko tebe već skoro dve godine, ili da „odlučiš“ da te to ne zanima. Da li je borba jednostavnija u državama kao što su Kina i Iran gde su kontrola i cenzura potpuno očigledne, ili je opasnija samocenzura demokratije? 

Nastavljamo sa pitanjima.

Kako da građani povećaju političku cenu za one koji donose loše odluke? Da li normalna osoba, takozvani običan čovek, može da bude slobodna u okviru ovakvog sistema? Koliko je evoluirala sloboda koju smo biološki dobili?

Razgovor neminovno aktuelizujemo.

"Trenutna dešavanja u Siriji i Ukrajini pokazuju intervencionističko lice Sjedinjenih Država, ali i podjednaku rusku zainteresovanost.

Ova dva primera, tj. interesi koji se prepliću preko njih, nas na najbolji način postavljaju na glavnu pozornicu svetskog sukoba za geostratešku prevlast u važnim oblastima“, kaže Asanž. 

Kaže „civilizacija je dobra samo onoliko koliko je i dobro znanje koje poseduje. U budućnosti slobodni će biti samo oni koji su visoko obrazovani, koji su spremni da uče.“

Objašnjava mi da su jedan od glavnih razloga našeg „prijateljstva“ knjige koje mi u Albion Books-u objavljujemo. 

„Knjige, i znanje koje se krije u njima su jedan od načina da bar donekle otmemo slobodu iz ruku nevidljivih sila.“

Ali Džulijan mi daje odgovor i bez glasno postavljenog pitanja, dok priča kako su neki od njih možda bili toliko zaslepljeni da su mislili kako će im budućnost biti zahvalna. Žrtve te zablude čekali su zatvori, dodaje. Ipak, nema drugog načina do borbe.

Shvatam da smo na pozajmljenom vremenu jer je prošlo mnogo više od petnaest minuta. Dok se fotografišemo, pričam mu planove za promociju knjige „Sajferpanks“ u Beogradu. Nove ideje samo naviru i pravimo pakleni plan: Tako da uskoro očekujte direktno obraćanje. 

Pozdravljamo se do sledećeg puta „Next time in Quito!“ (Sledeći put u Kitu!). Dok me engleski bobiji u hodniku i ispred zgrade gledaju kako izlazim, razmišljam ko je slobodniji – on u svojoj sobi ili mi u svojim životima.

Vrata. Četiri koraka. Tri stepenika. Iza vrata sloboda... ili zatvor.