Titlovi.com forum : Borgman (2013)

Alex van Warmerdam,endemska je vrsta reditelja i mojoj radosti nije bilo kraja,kada sam ga slučajno otkrio i to baš ovim filmom samo videvši plakat.To je referenca na fenomenalnu sliku švajcarskog romantičara Henry Fuselija - The Nightmare iz 1781.godine. "Borgman" me totalno oborio s nogu, i svakako je jedan od najčudnijih i najuvrnutijih filmova koje sam ikad gledao. Naravno,posle sam postao teški ovisnih filmova ovog zapostavljenog genijalnog ludaka.Ako možete da tolerišete ovu apsurdističku naturalnu psihodramu i ako ste otvorenog uma, spremni na bukvalno SVE suprotno od onoga što očekujete od jednog "normalnog" filma,Borgman će se uvući u vaš mozak i danima neće izlaziti,bez obzira koliko puta ga ponovo gledali i tražili objašnjenja; vaš jedini izlaz biće da uvučete svoje prijatelje u ovu dnevnu moru.Tako sam i uradio.Gomila prijatelja kojima sam ushićeno preporučio ovaj film,posle gledanja je htela da me ubije!!!

Kratak opis radnje nekog od moderatora ovog sajta je baš lepo napisan,pa ću ga parafrazirati - Tamna prigradska "basna" koja istražuje prirodu zla na neočekivanim mjestima, Borgman je zagonetni skitnica koji ulazi u živote arogantnih porodica više klase i brzo razotkriva njihov pažljivo kreiran banalni način života,pretvarajući ga u njihovu bolesnu noćnu moru. Šarmantan i tajanstven, glumac koji ovde igra Camiela Borgmana izgleda gotovo nezemaljski.Njegova odomaćena asimilacija sa porodicama poprima zloban preokret kada se ostvari njegov krajnji plan,što potakne niz ludih i sve opasnijih događaja.

Alex van Warmerdam je holandski scenarista, filmski reditelj i glumac, ali je i takođe moj kolega - slikar.Svoj prvi igrani film "Abel" snimio je 1986.godine i glumi u skoro svakom od svojih filmova.Holandski glumac i reditelj skoro bez međunarodnog profila,gurnut je u centar pažnje 2013.godine kada je njegov film "Borgman" nominovan za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, te godine.Ovaj holandski psihološki triler-drama-horror,kako ga nespretno naziva kritički konsenzus, generalno nije baš tačno ukapiran,što je mudri Warmerdam i hteo.Ustvari,čitajući intervjue sa njim,možemo saznati da ga "boli uvo" za kritike,kao da i dalje tvrdoglavo i ostrašćeno snima svoje surealne, misteriozno konstruisane zagonetne filmove sa sve košmarnijim posledicama po gledaoce u kojim motivi i postupci protagonista uglavnom nisu jasni ni etimološki dorečeni.Borgmanova nepredvidljivost može zbuniti gledaoca onoliko koliko ga može i oduševiti, ali u svakom slučaju, to je osvežavajuće originalan eksperiment neuobičajenog terora,retko viđenog na bioskopskom platnu.Zaboravio sam ko,ali neko je ovaj film nazvao "Dutch Funny Games."

Nemojte očekivati racionalna objašnjenja. Alex van Warmerdam (koji i sam glumi u filmu) namerno ubacuje surealne elemente da bi zbunio posetioce bioskopa.Ovaj film završava sa pitanjima ogorčenih i rezigniranih gledaoca - Zašto? Ali kako...? Ko je on? Ko su ti "njegovi", da li su vanzemaljci ili neka sekta, What the f**k is this? E,baš to je ono što ovom filmu daje dodir magije.Neki gledaoci će verovatno reći da je sve u ovoj teško klasifikovanoj bajci previše čudno ili jezivo, ali ja ne delim njihovo mišljenje. Ima nekih neverovatno bizarnih momenata kao što je bacanje zacementiranih leševa u vrećama za smeće,ali svi ti trenuci su istovremeno beskrajno duhoviti. Savršena mešavina prelepih snimaka pejzaža, mračne patologije i mnogo humora čini "Borgmana" mojim omiljenim filmom Alexa van Warmerdama. I verovatno jednim od mojih omiljenih holandskih filmova svih vremena (što nije tako teško s obzirom na kvalitet prosečnog holandskog filma,a tu ubrajam i Paul Verhovena).Za Warmerdama mnogi kažu da nije baš normalan.Uostalom i francuskog književnika Louisa-Ferdinanda Célinea smatrali su luđakom,a čovek je bio overeni genije,što je svima postalo jasno mnogo godina kasnije.Nisam slučajno spomenuo Selina,čiji kontroverzni romani odišu mučninom i surovo iskrenim mračnim temama te nesrećama njegovih antijunaka,uvek opisanim kroz duhoviti cinizam.Njegovo "Putovanje nakraj noći" je bukvalno promenilo moj srednjoškolski život.Topla preporuka za one koji nisu pročitali ovu knjigu!

Warmerdam, uz ironično uvažavanja termina "smešne igre“,skuvao je nešto potpuno drugačije od svega vezanog za Hollywood. Lukavi, podmukli i povremeno urnebesan domaćinski vatromet koji će verovatno ostati upamćen kao jedan od najhrabrijih filmova ikad prikazanih u Kanu. Više groteskno nego eksplicitno, ovaj osmi film holandskog pisca-reditelja Alexa van Warmerdama,unosi poznatu notu u alegorijskom kažnjavanju nadležnih bogatuna viših klasa, ali je izvođenje dovoljno inventivno da se cela slika označi kao izazov koji vredi prihvatiti kao avanturistički art-house simbolizam.Radi deskriptivne ekonomije, primamljivo je klasifikovati "Borgmana“ (nazvanog po svom neobično maligno-agresivnom glavnom vilenjaku) kao još jedan iskorak u sve popularnijem podžanru trilera o invaziji na dom, ali to bi pogrešno predstavilo složeniju premisu filma. "Kućna prevara“ ili čak „kućna infekcija“ bili bi bliži cilju: Mnogi od najstrašnijih spletki i varvarizama u porodici u ovoj priči dešavaju se uz dozvolu same ugrožene porodice, što daje Harold Pinterovski naklon Warmerdamovom sporom ali vrištećem narativu.Južnokorejski reditelj Bong Joon-ho je svojom crnom komedijom "Parasite" (2019) pokupio sve moguće Palme i Oskare,što je opšte poznato.Ono drugo, manje poznato je posveta i Bongov omaž Warmerdamovom filmu "The Last Days of Emma Blank" iz 2009.godine.Obratite pažnju na plakate oba filma,gotovo su identični po položaju likova.

"Borgman" je duboko misaono stilizovan poduhvat i radikalno dramatični pogled na mračnu stranu nizozemskog klasičnog predgrađa.Misteriozni lutalica duge raščupane kose i ogromne brade po imenu Borgman je aluzija na demona noćnih mora preuzetog iz nemačkog folklora.Ovaj holandski film je slojevita nestvara fantazmagorija višeg nivoa propovedanja o moći šamana nad endemskom zlu porodica više klase.To je pravi knockoff trulom bogatsvu koji veselo golica prvih 40 minuta, a zatim film postaje ozbiljno i neočekivano gadan i morbidan kao i Bongov "Parazit",ali bez kapi krvi!

Film počinje proročkim citatom: "I oni su sišli na zemlju da ojačaju svoje redove." Ovo je jedini pravi nagoveštaj koji nam je dat o našem junaku, Borgmanu i "bićima" u njegovoj službi. Dakle,već u startu smo nevino osuđeni da se zapitamo - Ko? Zašto? i Odakle? Ova namerna digresivna anegdota dovodi do promisli da smo već u lavirintu kao živi svedoci kažnjeni traženjem smisla u besmislu.A takvo ponašanje je u prirodi svakog čoveka,i bili svesni ili ne - film nas polako usisava u sebe. Zagonetna kriptična sekvenca na početku filma prikazuje neidentifikovanog klošara kako guta kiselu haringu na svom kuhinjskom pultu duboko pod zemljom (objašnjavajući, ako ništa drugo, da smo svi mi sasvim sigurno u Holandiji). Polako saznajemo da je taj klošar Camiel Borgman,grubo probuđen iz dremke u svom sofisticiranom podzemnom skloništu.Tad počinje brzo povlačenje i beg sa svojim slično skrivenim kohortima.Naravno,zašto beže nije objašnjeno, a tipično je za Alexa van Warmerdama.

Kao što rekoh,sve što saznajemo o Camiel Borgmanu koga maestralno glumi Jan Bijvoet,sve sa svojim orlovskim nosem, na početku filma, već je zbunjujuće. Negde u ruralnom, šumovitom delu Holandije u izolovanom pejzažu izgubljene divljine predgrađa Amsterdama žive "ljudi" skriveni u podzemnim skrovištima u šumi.Zašto i ko su oni,zaista nemam pojma,a Warmerdam vam to ne bi rekao ni da ga živog spalite na lomači. Lokalni sveštenik naoružan puškom i dvojica njegovih parohijskih saradnika oteraju Borgmana iz njegove podzemne jazbine, verovatno jer sramote Crkvu (a i to je samo pretpostavka).Borgman beži kroz tajni izlaz i kreće prema autoputu,te usput probudi nekoliko prijatelja u sličnim jazbinama, koji su prespavali njegove pozive mobilnim telefonom. Pa šta se dođavola dešava,pitate se vi? Da li su ovi čudaci vampiri ili demoni ili pali anđeli? Pa, možda, ali ako je tako,oni mogu da šetaju po danu i ne pokazuju očigledne neljudske osobine, osim ako ne računate na sociopatsko zanemarivanje ljudskog života i osnovne pristojnosti,što tek kasnije saznajemo.

Progonjena sačmarom besnih građana,ova mala ekipa uspeva da pobegne.Svi beže uigrano na suprotne strane,što nam otkriva da ovo nije prvo bežanje od hajke,koja deluje kao organizovano gonjenje divljači ili štetočina u lovištu.Naš "junak", Borgman se probija do luksuznog kvarta sa uređenim evro-modernističkim kućama srodnim američkim McMansionsima, te zakuca na prva vrata i postavlja očigledno smešno pitanje: "Mogu li da uđem i da se okupam?“. Dobija "džekpot" kada pokuca baš na vrata bračnog para Richarda i Marine, naljutivši Richarda jer se lažno pretvara da poznaje Marinu iz bolnice u kojoj se brinula o njemu kao medicinska sestra.A Marina nikada nije bila medicinska sestra, pa njen muž, sklon paranoji i ljubomori, istuče Borgmana na travnjaku ispred njihove kuće.Kada naiđe na Richarda, agro-korporativnog tipa širokih ramena koji igra ragbi, Borgman kao da oseća priliku (samo njemu poznatu). On odbija da prihvati otvoreno neprijateljstvo koje zalupi vrata kao odgovor, rugajući se Richardu nagoveštajima neodređenog konteksta iz prošlosti. Kada Marina dođe na vrata, kune se da nikada ranije nije videla ovu skitnicu,Richard eksplodira, udarajući i udarajući Borgmana huliganskim intenzitetom. U izvesnom smislu ceo film je sadržan u toj sceni: Borgman je možda "tajni agent haosa", ali teško da mora da uradi bilo šta da bi latentno nasilje u ovoj porodici izašlo na površinu.

A Marina ko Marina,uznemirena i kriva što se njen muž ponašao na takav način,poziva Borgmana da se okupa... i ubrzo mu predlaže da ostane u kući za goste.Nekoliko minuta nakon što Richard odlazi na posao, Borgman je već u kući i kupa se u impresivnoj kadi,jede luksuzni topao obrok, pije odlično francusko vino i gleda američki film na TV-u. Marina se u početku oseća konfliktno, oko toga da primi misterioznog gosta u kuću iz sažarenja i dubokog osećaja svoje krivice, a njeni pokušaji da sve to sakrije više su nego površni. Danska dadilja,kao i sve dadilje odmah saznaje sve, a Marinino troje plavokose dece negovane kao iz slikovnica, ubrzo postaju hipnotizirana publika za Borgmanove zabrinjavajuće priče pred laku noć.Za to vreme,njegova dva prijatelja se nonšalantno pojavljuju u dvorištu i pažljivo istražuju kuću.Iako su njihovi i Borgmanovi motivi nejasni, uskoro postaje očigledno da će njegovo prisustvo biti vrlo,vrlo gadno za celu Marininu porodicu.Negde sam pročitao da Holandija važi za jednu od zemalja gdje je najteže pronaći prijatelje.Time se bar malo može pojasniti Marinino usamljeničko fatalno gostoprimstvo.

Ne morate duboko da razmišljate o evropskoj istoriji ili novijoj evropskoj kinematografiji da biste pronašli neke zlokobne reference u ovoj mračnoj komediji,ali te stvari mogu pomoći da se ovaj izuzetno morbidan film pozicionira, a možda i da ga malo dešifruje.Ovo je prelepo konstruisana zagonetka od filma o lutalicu koji se insinuira u savršeno domaćinstvo u predgrađu, sa sve košmarnijim posledicama. Ako postoji jedna stvar koja je jasna u vezi sa ovom pričom, u kojoj motivi i postupci Borgmana i njegove misteriozne grupe saradnika nikada nisu objašnjeni, to je da ga je primila porodica u svoj raskošni modernistički dom na periferiji Amsterdama. Ono što im se kasnije dešava je u osnovi njihov lični izbor i sami su krivi za to. Radnja ide dalje.Kasnije te noći, kada Richard,zauzet poslom napusti luksuzni dom,Borgman traži od Marine sklonište i hranu za sebe i svoje podzemne prijatelje.Osramoćena ponašanjem svog muža i sopstvenom rastućom privlačnošću prema Borgmanu,ona postaje saučesnik.Vreme prolazi, sa ekipicom skrivenom u letnjikovcu, a onda nekako, iznenada, Marina shvata da je žestoko zaljubljena i ne želi da on ode. Nije objašnjeno,ali verovatno samo zato što "želi da se zabavi“, Borgman kuje razrađen plan da se reši baštovana i da se, ošišan i obrijan, postavi na njegovo mesto.Nagla iskvarenost zaljubljene Marine je samo jedna od mnogih Borgmanovih "recki" koje zvuče dovoljno lažno da potkrepe suštinsku subverzivnost filma.

Kada se otkrije da Richard nije samo alfa mužjak-japi, već i rasista,a da ne pominjemo njegovu malograđanštinu i to što je kompleksaš, pozer, mediokritet, provincijalac i sebičnjak koji kaže: "Nismo mi krivi što smo bogati“, ambicija filma se vidno širi. Ne prođe mnogo vremena pre nego što se Borgman ušulja u kuću i zavede Marinino troje dece tinejdžera, koja pretpostavljaju da je on neka vrsta šamana. Što bi, zaista, mogao i biti: njegov sledeći trik je da dobije nesvesno Richardovo odobrenje za uređenje vrta,postaje jasno da je i porodično preuređenje vrta u planu.Borgman i ekipa se lažno predstavljaju kao eksperti za pejzažnu arhitekturu,a glupi Richard im poveruje.U ovom trenutku, film nakon što je u početku flertovao sa više hirovitim tonom, uzima odlučujući zaokret u jezivost bez presedana. Težina neizvesnosti se zatim prebacuje na dinamiku unutar porodice, dok Borgmanova ekipa počinje suptilno da okreće Marinu protiv njenog sve paranoidnijeg muža. Richard počinje da predstavlja sve što je odvratno u vezi sa višim holandskim staležom.U elegantnom tehničkom paketu, moderna porodična kuća sa toplim teksturama, ali neprivlačno prostrana,po ideji dizajnera produkcije Geerta Paredisa predstavlja značajnu prednost ove drame. Editor Job ter Burg ograničava najnasilnije potrese filma na pregršt brutalnih sekvenci snova, ali ritmovi i slike horror filmova su na drugim mestima mudro svedeni na minimum. Umesto toga, ovo je vrsta filma koji pronalazi razdragano zabavno zadovoljstvo u pogledu mrtvih glava koje leže u jezeru zapakovane u kese cementa.

S jedne strane, "Borgman“ je bajka, stara koliko i braća Grimm: Kada jednom pozovete đavola u kuću, vašim nevoljama nema kraja. S druge strane, pripada nedavnoj tradiciji artističkog, alegorijskog evropskog horrora, uključujući grčki film Yorgosa Lanthimosa "Dogtooth“ (2009) i belgijski opskurni "Calvaire“, poznat i kao "The Ordeal“ (2004) Fabricea du Welza, koji su zaista jedinstveni predstavnici reinkarnacije ovog žanra. Warmerdam je očigledno bio pod uticajem lukavih, filozofskih meta-fikcija Michaela Hanekea,ali i moralnih duhovnih psihopatoloških drama Ingmara Bergmana. U stvari, postoji jasna veza između "Borgmana“ i ranog Bergmanovog filma "Through a Glass Darkly“, u kome Harriet Andersson živopisno glumi mladu ženu koja gubi razum. Jedno održivo tumačenje onoga što se dešava u "Borgmanu“ je da Marina,frustrirana i potisnuta supruga i majka porodice, doživljava nervni slom.

Ali to nije jedino tumačenje i nije nužno tačno jer sam veoma subjektivan. Kao i u Hanekeovim filmovima sa zloglasnim zaključcima - insistiranje da se otkrije "šta se zaista dogodilo“ i da samo jedan odgovor može biti tačan pojednostavljuje ceo cinematični doživljaj. Kao prvo, ništa od svega toga u ovom filmu se zaista nije dogodilo! Ovo je delo fikcije, stvoreno da izazove intelektualni, emocionalni ili visceralni odgovor. Dok različita čitanja njegovih događaja mogu biti manje ili više uverljiva, ne postoji "pravi odgovor“ koji sve objašnjava ili objašnjava sve mogućnosti objašnjavanja. Ovaj poriv za dekodiranjem jedinstvenog rešenja delimično potiče od površne sličnosti filmova poput "Dogtootha“ ili "Caché“ sa konvencionalnim trilerom, ali delimično odražava rastuću tendenciju u savremenoj kulturi: svet je možda zbunjujući, ali sa internetom mislimo da znamo sve.E tu je "kvaka" jer ni internet ne može da otkrije šta se zbiva u glavama ovih genijalaca - Yorgosa,Hanekea i Warmerdama. Dokumentarni film "Room 237“, o univerzumu kultnih teorija koje okružuju Kubrickov "The Shining" (1980), jedno je od najvećih istraživanja ove tendencije.

U suštini, "Borgman" je klasičan primer intruder bioskopa, gde je bezbedna i zdrava nuklearna porodična jedinica bombardovana od strane neobjašnjivih spoljnih sila, uglavnom sa štetnim efektima.Borgman i njegovi đavoli su podzemni, neljudski, klošari u pocepanoj odeći - ali lakoća kojom zaraze druge je i dalje frustrirajuće nejasna. Bijvoet sugeriše mesijanske kvalitete; Satana pod maskom Hrista,koji šarmira decu kao čarobnjak iz crtanih filmova. Ali neuvežbanom oku on može izgledati samo malo čudan. (Takođe veoma liči na engleskog komičara i glumca Paul Kayea) Mnogi ovaj film porede sa Hanekeovim "Funny Games", ali Warmerdam ne želi da bude tako zajedljiv i provokativan. Umesto toga, ovo je više kao Pasolinijeva "Teorema" (1968). Ali dok je Terence Stamp bio jednostavno zgodan šmeker čije je zavođenje cele porodice dovelo do toga da preispitaju prazninu svog buržoaskog postojanja i dožive prosvetljenje ili nervne slomove,Jan Bijvoet u ulozi Borgmana je mnogo podmukliji.

Warmerdam briljantno skriva sasvim očigledni natprirodni element i nikada nam nije dato direktno objašnjenje ko su Borgman i njegovi kohorti zapravo, iako su, naravno, maligni. Susrećemo ih kako žive kao vampiri ili insekti zakopani pod zemljom, a Bijvoetovo zastrašujuće prisustvo na ekranu je kao neka verzija đavolikog Charlesa Mansona, koji koristi kontrolu uma da izobliči svoje žrtve kada ga pozovu u njihov topli dom. Njegovi regruti se čak, očigledno, pretvaraju u pse, nešto što čak i Marina vidi u jednoj sekvenci u kojoj misli da bi pas zaista mogao biti Borgman. Najgenijalnije od svega je kako oni odlažu "dosadne" leševe.Još jedna zanimljivost je Warmerdamova želja da snima ovaj film u prostranim, jezivim šumama,kao slutnju onoga što vreba u nepobedivom svetu čiste prirode, svetu za koji ljudi misle da vladaju njime, čini se ključnim motivom.Očigledno, klasna pitanja predstavljaju okosnicu Borgmanovog narativa. Na početku porodične nelagode,već obnevidela skrhana Marina kaže svom mužu da - "Srećnici moraju biti kažnjeni“,uz veliki osećaj krivice, na šta Richard odgovara negativno, rečima - "Holandija je bogata,kao i mi,njeni stanovnici“, što znači da on nasleđenu (ne stečenu) privilegiju blagostanja opravdava i uzima je zdravo za gotovo. Pitanja rasizma i religije su takođe zanimljivo predstavljena ovde. Borgman tajno priča priču o "Belom detetu iznad oblaka“, očigledno alegoriju o privilegovanoj beloj deci, pri čemu on počinje da kažnjava Isusa. Isto tako, Richardova opsesivna provera za zapošljavanje novog baštovana (nakon što je poslednji prilično okrutno poslat u večna lovišta) otkriva njegov strah od crnaca, zasnovan na kandidatima koji se prijavljuju pre nego što se obrijani i skockani Borgman pojavi da ugrabi posao.Nadmeno "prazni" Richard nije u stanju da prepozna čoveka kojeg je zlobno tukao samo nekoliko dana ranije, tako da mu je laknulo što je primljen u službu neko ko nije crnac. Zadojen strahom i zaslepljen sopstvenom glupošću,uopšte nema pojma šta ga čeka.

Kao što je obično slučaj u Warmerdamovim filmovima, i on i njegova žena pojavljuju se kao sporedni likovi, a ovde oboje odlično glume. Dok finale ima tendenciju posebnosti, imajući u vidu inovativnu i uznemirujuću energiju uspostavljenu u ostatku filma, neizbežno, znamo da se sve to negde mora završiti. Konačna demontaža vrta je i demontaža Marinine i Richardove porodice,što odražava baš istu domišljatost, uključujući završni ples u njihovom uništenom dvorištu i braku, gde Borgmanova kompanija izvodi čudnu igru koja se čini kao potpuna pobeda odrpanih čudaka nad bogatom višom klasom. Ali čak i ako se film završi sa milion pitanja bez odgovora,

"Borgman" je fantastična parabola iznenađujućeg humora i lukave duhovitosti prikazana kao surova bajka o moći šamana i endemskom zlu evropske više srednje klase.Mračno, smešno i lepo.Opšti ton ovog filma je pomalo neprijatan i postavljen od trenutka prvog kontakta između Marine i Borgmana.On se već uveliko "erotično" pojavljivao u njenim slikovito prikazanim snovima (slika Henry Fuselija - "The Nightmare" sa plakata), premda ona tačno ne zna kako će izgledati ova neobjašnjiva verzija "igre“ ,i prihvata je vođena tipičnom ženskom intuicijom - veoma impulsivno.

Delimično svesna da ova opasna romansa može da uništi udobnu egzistenciju njene porodice. Marina,tim činom prejudicira nasilje koje sledi.Sa druge strane, Borgman je indolentno hladan prema Marini jer mu je sve to jednostavno dosadno i deluje kao da samo želi da se igra.On i njegova vojna formacija saveznika su prikazani bez emocija,bezosećajni i nonšalantno indiferentni dok ubijaju i odlažu tri tela u seosko jezerce - a zatim se kupaju u njemu! Warmerdamov prikaz postupaka ovih malevolentnih i hladnokrvno zlonamernih likova direktno nas asocira na ponašanje Marsoa u Kamijevom "Strancu".

Estetski, ovde se može mnogo uživati; mizanscena u stilu Fassbindera koja meša minimalizam i perverziju da bi dobio devijantni efekat, a cela afera je servirana sa organskim sjajem koji gotovo možemo dodirnuti. Ali postoji frustrirajući osećaj ideja koje bujaju prenisko ispod površine, jedkih šala koje služe kao cilj, a ne sredstvo. Do poslednjeg koluta, Borgman deluje kao u "Festenu". Ono što počinje kao lagana satira imućnih, pojačano je surovim realizmom Thomasa Vinterberga,ubrzo prelazi na mnogo mračnije oblasti kroz mešavinu komedije i patetike, koja je začudo izuzetno zanimljiva.Na kraju krajeva, ne mislim da "Borgman“ ima filozofsku suptilnost Hanekeovih filmova, i čak se ne pretvara da ima Bergmanov nivo intenzivnog ljudskog saosećanja. Kada postane jasno da su svi u domaćinstvu - svakako Marina i zgodna dadilja, čak i deca, a možda čak i Richard - potajno na Borgmanovoj strani i žude za potpunim zatiranjem svog privilegovanog postojanja,iako krajnja tačka narativa nikad nije izrečena do kraja. Ali tvrdo, sanjivo svetlucanje "Borgmana“ nikada ne jenjava; Briljantno je urađena fotografija Toma Erismana i odlična je gluma svakog protagoniste dok guraju naturalizma u potpuni apsurd Danila Harmsa i Andrea Bretona.

"Borgman" Alexa van Warmerdama je najuspešnije delo ovog režisera poznatog uglavnom po svojim šaljivim, ponekad perverznim filmovima koji se bave porodicama ili zajednicama testiranim u čudnim situacijama koje se kreću od nepredvidljive iracionalne hirovitosti do bezrazložnog nasilja. Njegovi filmovi nisu snimani da bi proširili svoju privlačnost na širu publiku.U intervjuima se uglavnom smeje i bespoštedno laže (Nikad ne veruj Dutchmanima,trava je tamo legalizovana). Njegov najpopularniji film "The Northerners" iz 1992. godine, iako je najslavniji,potpuno je normalan i podseća na seriju "Gruntovčani" i smatram ga najlošijim.O njegovim genijalnim ostvarenjima - "Abelu","The Dress" i "Waiteru" ću posebno pisati.Izvanredni "Grimm" (2003), neuobičajeno je prepričavanje "Ivice i Marice" sa ogromnim odstupanjima od originalne bajke i uključuje razne savremene urbane legende.Warmerdamov "Borgman", koji takođe izgleda da ima korene u paraboli iz bajke, igra poput čudnog, zanemarenog rođaka u nizu drugih značajnih bioskopskih referenci, a ipak je sam po sebi divna izmišljotina. Neverovatno, često opako smešno delo, ispunjeno je nezaboravnim trenucima, pozlaćeno dozom klasnih nejednakosti, na čijem imaginarnom zidu je krvlju napisano "Helter Skelter".

"Borgman" je upadljivo komponovana parabola iznenađujućeg humora i lukave duhovitosti.Ovo subverzivno delo može lako da osvoji "prave" gledaoce, a da one druge natera u potpuni prezir zbog svog bestidno serviranog uzdržanog stava o moralu svake vrste. Pored toga,film nam podaruje neku vrstu uvrnutog humora o ljudima koji mehanički izvode odvratne radnje,površno gledajući,bez ikakvog razloga.Boyd Rice bi to nazvao "ekologijom ljudske rase." Za one zainteresovane za alegorijsku umetnost bez predrasuda, "Borgman" je jedan od najboljih filmova 21. veka.Crni humor i perverznost povremeno mogu zaprepastiti, jer film ima neodoljive sekvence sadističkog užitka u kažnjavanju nevinih ljudi,bez trunke savesti,i to strastveno i radosno uz ples.Ovo je psihološka drama bez ustaljenih klišeja koja nam pruža snažan osećaj realizma što ga čini još više zastrašujućim u svom sjajnom nadrealističkom rediteljskom pristupu.Iako se "Borgman" ne može tačno pozicionirati kao horror film ili moderna bajka, on se odvija u svetu koji je prikazan toliko realistično da je žestoka brutalnost i zaista jeziva atmosfera poput,usudio bih se reći - filma "Rosemary's Baby" Ovo je film za prilično specifičan ukus "odabranih" i spremnost za otvorenost - hrabrih.Daje vam privilegiju da budete srećni i sado-mazohistički zbunjeni bez ikakvih objašnjenja.U prevodu,prelep poklon za gledaoce sa dijagnozom,među koje se ubrajam i ja.