Želeo sam da (mi) post bude lep, ličan, ne mogu se akati sa karijerama holivuđana, suvoparno i dosadno, ne govori išta o meni, filmu, utisku, uz to kome nije već preko glave mita o propasti koju je svima doneo Heaven's Gate potom, nije do manjka talenta ikoga u i oko The Deer Huntera. Nego mora nešto pošto-poto negativno 

Kako bilo, gledah restauriranu verziju, dva puta, prvo sam film, potom ga pustih da ide u pozadini uz audio komentar pokojnog Cimina, šest sati tuge, kakve veze ima, znalo je biti i teže. Van ličnog, uvek mi teško padne, u svoj lepoti prijateljstva, povezanosti, kao i tragičnosti života, rata, promašenosti, raslojavanja jedne komune u vremenu dok se negde drugde slavila sloboda, ljubav, rock'n roll, naši junaci iz radničke klase, ruskog porekla, iz industrijske varošice, susreću se sa košmarom rata čije posledice razaraju svakog od njih ponaosob, njihovu družbu, generaciju. Setne tonove praznine, lepote planinske provincije, rituala, gubitka, oslikava i sjajna muzika Stanley Myersa, sa odličnim glumcima u životnim, tako običnim i znanim likovima. Nesvakidašnje dobar, antiratni film sa minimalno rata u sebi, meni pre svega setan.