The Bitter Tears of Petra von Kant

(Die Bitteren Tränen der Petra von Kant)

Gorke suze Petre fon Kant

Fassbinderov 13.ti od 41.og filma

1972,124 minuta, color, aspect ratio 1.33:1 – Drama

Ukratko: Esencijalni Fasbinder. Operskeemocije i čudesan vizualni dizajn povezani u studiji žudnje i moći; izvanredanDVD takođe sadrži i oba dragocena Fasbinderova kratka filma.

Prikaz

Zasnovan na originalnom Fasbinderovompozorišnom komadu, Gorke suze Petre fon Kant je film zadivljujućeg vizalnogdizajna, s emocijama u operskoj skali, koji istražuje povezanost torture s željomi moći.

On je podeljen u pet činova, svaki od ovihčinova je u neprekidnom vremenu, priča o Petri fon Kant (Margit Carstensen),uspešnoj ali arogantnoj modnoj dizajnerki u njenim srednjim tridesetim godinamakoja je strasno zaljubljena u Karin (Hanna Schygulla), lepu, lukavu mladu ženukoja želi karijeru modela. Kontroliše sve, ali nikada ne izustivši nijednu reč,zagonetna Marlen (Irm Hermann), sekretarica robinja, koju Petra neprekidno  ponižava. Pošto Petra i Karen overe njihovunovozasnovanu vezu vatrenim poljupcem, film preskače šest meseci unapred da nampokaže njihov raskid (Karin se vraća svom mužu), i  Petru koja se suočava s posledicama pustoši.Srećemo Petrinu ćerku Gabi (Eva Mattes) i majku (Gisela Fackeldey), ponovovidimo njenu zlobnu prijateljicu Sidoniju (Katrin Schaake),  i otkrivamo njenu novu vezu s Marlen.

Iako je on ostao kao jedan od Fasbinderovinnajkontraverznijih filmova – delimično zbog svog oštrog ograničenog opisa života lezbijki (preciznije biseksualnih žena)  - to jetakođe jedan od njegovih najsnažnijih, kako zbog svoje vulkanske emocionalnesnage tako i zbog prikazane nenadmašne vizualne imaginacije.

Razmem i poštujem ljude  koji su uvređenigrubim i ograničenim prikazom žena u ovom filmu, od pakosne krojačice dosekretarice robinje. Kad je prikazan u 1972, to je bio možda najzapaženiji film– zbog Fasbinderove internacionale reputacije, a osim toga opisivao jelezbijske veze. Na sreću, više filmova s lezbijskom i biseksualnom tematikom u proteklih trideset godinapredstavilo je žensko iskustvo raznovrsnije i opširnije, tako da sada moždamožemo da bolje procenimo vrednost filma.

Kao i u svojem  jednako kontraverznom filmu tri godinekasnije, Lisac i njegovi prijatelji (u kojem Fasbinder igra glavnu ulogu kojomopisuje sebe), i ovde postoji više slojeva u Gorkim suzama Petre fon Kant. Možese dokazati da  Petrina emocionalnapojava na kraju filma konačno, mada privremeno, predstavlja optimističan pogled snažne ličnosti, posle velike patnje (neu smislu glume), da na kraju dođe do novog, dubljeg samorazumevanja.  Namerno sam stavio predhodnu rečenicu u rečineutralne po polu pošto verujem da, iako film prikazuje samo žene,  on istražuje osnovnu ljudsku nedoumicu: Štase dešava kad osećate žudnju ali niste sposobni da se osećajno vežete za druguosobu?

Fasbinderova podela uloga je jednoznačnojaka u njegovoj karijeri (on obično radi s istim glumcima i  ekipom iz njegovih ranih Anti-teatarskihdana). Ali podela je ovde izvanredna, posebno Margit Carstensen u glavnoj ulozi(dobila je nekoliko nagrada), Hanna Schygulla (s kojom je  Fasbinder napravio  20 filmova) kao  Karin Thimm, i Irm Herrman kao misterioznaMarlen koja, bez da izusti ijednu reč, povremeno dominira u filmu samo svojimprisustvom. Fasbinder stvara bezbedno  mesto u kojem ove glumice mogu da rade,dopuštajući  nekima od njih tako hrabru  glumu koja je ikada viđena. Margit Carstensenposebno pokriva zadivljujući opseg osećanja dok simultano otelotvoruje čvrstokontrolisano lukavstvo – i stoga je distancirana –  lik koji Fasbinder želi kao deo svog velikogstilskog , i tematskog, projekta.

Film je takođe čudesan po isprepletanimsirovim osećanjima  s lepim i preciznimdizajnom. To je klasičan primer “dobre glume”, njegovih pet uloga  ograničeno rekvizitima  uzdižu radnju, klimaks, i rasplet .(Pozorišni skript je uključen u antologiju Fasbinderovih komada). Možete dazamislite kako je on izvođen na bini; lako povišen nivo njegovog  jezika izgleda dobro čak i sa balkona. Ali Fasbinder,koji je napisao 14 pozorišnih komada, je isto toliko savršen filmski stvaralac,koliko i dramaturg.

Emocionalno ružan i literarno klustofobičan(nikad nismo napustili taj apartman) – svet u tom filmu daje slike upadljive lepote,i rezonance. Bogata jesenja paleta dekora (oranž, zlatna, braon, crna, bela i eksplozivnocrvena) je kontrast sa svetlim, neusklađenim bojama kostima (kao što je Gabikinkarikaturalni žuti kostim i purpurna mašna). Fasbinder i direktor fotografije MichaelBallhaus (koji je snimao oko polovine režiserovih filmova, i sada radi nasvim  filmovima  Martina Scorsesea) otimaju svaki delić vizualnoginteresa iz jedinstvenog dekora. Beskonačna inventivna dubina fokusakompozicija obezbeđuje seriju emocionalno prodornih, i tehnički virtuoznih,komentara radnje – ironično, aluzivno, simbolično i vizualno sjajnih.

Čini se da je Fasbinder koristio bogatstvofilma da bi sakrio, umesto da otkrije, svoj komad; da bi pojačao pritisak naPetru. Ona je često uokvirena pregradama i senkama, i zamrznuta u slikama. Apokretna kamera snima talasasto – umesto da jednostavno prati njeno kretanje,kao u konvencionalnim filmovima – okružuje Petru, vezujući je. Zum snimci surezervisani za Marlen, vode nas bliže do njenog lica ali ne dovoljno blizu darazotkrijemo njenu dvosmislenu prirodu. Jedini komparativni film koji sepribližio ovom nivou dostignuća – u stvaranju ograničenog fizičkog prostorapotpuno prisile kao film – je Koktoov Les Parents Terribles (1948), ali on je imao svega dva dekora za svoju tragikomediju.

Fasbinder takođe pravi ekstenzivnu, igorku, upotrebu svakog pažljivo smeštenog objekta u raskošnom apartmanu. Najvišeuočljiva je giganstki uvećana slika Poussin-a iz 1669 “Midas i Bahus” (duhovitoodrezana s desne strane preko stražnjice jarca- Fasbinder je video ovu sliku  – od samo 38.58" x 51.18"– u Alte Pinakothek u Minhenu), koja pokriva ulazni zid. To nas podseća,na neki način, da  Petra – kao Midas,čiji je život uništen “zlatnim dodirom” koji mu je poklonio Bahus – treba da budeoprezna sa svojim željama. Goli Bahus stoji u centru murala –  što nije retka Fasbinderova kompozicija – stelom , lepog grčkog boga većeg od prirodnih muškaraca u filmu u kojem su samožene. Neki se kritičari dokazuju da ova zapovednička kulisa predstavljapatrijarhalni sistem koji je bazni, i možda čak i zlokoban, za vezu Petre iKarin. Kad Karin najavi da napušta Petru, svetlo ne pada na nju, već naBahusove živopisne genitalije koje lebde iznad nje.

Kao i u većini Fasbinderovih filmova, upotrebljenasimbolika, emocinalnost, politika i čak nestašluci – nije laka kako se možeučiniti na prvi pogled. I to važi i za upotrebu “Midasa i Bahusa” , kao i zatuce krojačkih lutaka  koje sutajanstveno razbacane po apartmanu ( i koje imaju jezivu sličnost sa mršavomPetrom na njenoj najnižoj tački: ironično , u svakom slučaju ?) Ili svegredice i balustrade često su uokvirene da evociraju zatvorske šipke.

Ili uzmimo Marlenino neprestano tipkanje (molim!), u ljubavnoj sceni –ili je to uzajamno zavođenje?, Petre i Karin. Ljutito tap-tap-tap moždaizražava Marleninu frustraciju da neko drugi “uzima” Petru, s kojom je onaverovatno u vezi (Irm Herman glumi žudnju jedva primetno). To takođe rezonira sjednom od Fasbinderovih stilskih tema: Klasne razlike. Dok elitna Petra uziva s Karin,Marlen – savesna “plaćena robinja” – mora da radi teško da bi preživela. Tipkanjetakođe funkcioniše kao forma dramatske punktacije: Kad Marlen zastane, kratko,reči koje izmenjuju  Karin i Petra imaju drugačijiodjek. Fasbinder nas je istovremeno udaljio od scene romanse (za neke gledaocepočetna distanca dolazi zato što je ova tradicionalna ljubavna scena između dvežene) i na kratko nas utapa dublje u nju. Na još jednom nivou, ovaj “motivlupanja u doboš” je povezan s ostalim Fasbinderovim filmovima, uključujući iThe Niklashausen Journey, u kojem se srednjovekovni mesija Boem  pojavljuje udarajući u  u doboš dok poziva svoj narod u sveti rat.Naravno, svaki gledalac će otkriti još više mogućih interpretacija za motiv tipkanja.To nas takođe podseća kakvu metaforčku težinu Fasbinder stalja u zvuk, itišinu, u svojim filmovima.

U vedrijim notama, Fasbinder ubacujenekoliko duhovitih, čak nestašnih, elemenata u film, da da filmu veću rezonacu,i da ga sačuva od pada u banalnost. Jedna od prvih stvari koju Petra čini je diktat, Marleni,pisma "Joseph-u Mankiewicz-u," u kojem kaže da nije u mogućnosti da muplati na vreme. Mankiewicz je, naravno, pisac/režiser filma Sve o Evi (1950),čija je priča smeštena u život zvezde koja je u vezi sa  skorojevićem špekulantom što je internacionalnaveza sa Fasbinderovim filmom. (On je režirao i druge nezvanične obrade, jošznačajnije transformacije Sirkovog Sve to nebo prašta (All That Heaven Allows(1955) u Alli: Strah izjeda duše (1974), i fon Štenbergovog Plavog anđela  (1930)u Lolu (1982). U toku ljubavne scene između Petre i Karin, Fasbinder se igra sprizorom ikonom, iz Bergmanove Persone (1966), dve žene koje se stapaju jedna udrugu.   

Neki od drugih ironičnih elemenata filmauključuju Fasbinderovu eklektičku upotrebu muzike: The Platters, The WallkerBrothers … i Verdija (Alfredov “Un di felice” iz La Traviata: i to jesimbolično – možda zbog Petrine  samonametnuteizolacije – on ne nastavlja numeru da uključi Violetin deo da bi nastao duet?).Sidonijino ime priziva kitnjastu, i darovitu, biseksualnu autorku, Collete(pravo ime: Sidonie Gabrielle Claudine), poznatu po svojim ljubavnim podvizima,isto koliko i po romanima Claudine i Gigi. Ovde postoji i najviše  uznemirujući rekvizit u svim Fasbinderovimfilmovima: Mala plastična lutka Karin – lice i kosa su nalik mrtvačkim, kojuSidonija daje kao okrutan dar Petri koja umire od ljubavi.

Još su tu inezaboravne perike. Dramatska forma je retko kad bila tako smešno sažeta uperikama, pošto Petra menja perike (ili je nema) u svakoj od pet scena u filmu– od braon u  crnu, od crne u crvenu, odcrvene u plavu, i konačno bez perike.

Na kraju Petra,  kažnjena (i, prvi put od početka filma bezperike), izgleda da razume  greške kojeje napravila, čini prijateljski, brižan gest prema Marlen. Bez da izusti ijednureč, Marlen metodički pakuje svoje kofere i ostavlja Petru samu u njenommračnom apartmanu… mada ona nosi i Karinu lutku sa sobom. To je kontrast uodnosu na Fasbinderovu originalnu dramu, koja se završava s mogućimzbližavanjem dve žene, u svakom slučaju, tamo Marlen ostaje s Petrom.

Ali da li jezavršetak filma neminovno mračniji nego u drami? Mnogi kažu da jeste. Dok jeMarlenin odlazak nesumnjivo prelomni momenat u njenom životu, da li to toindicira da je ona toliki mazohista da zloupotrebivši raskid , mora daode ? Ili ona čini prvi korak prema samopoštovanju ? Da li jak bolzbog gubitka Karen dozvoljava Petri da započne preobražaj same sebe od arogantne,narcističke žene koju prvo vidimo, u nekog ko je sposoban za istinsku vezu?  

Gorke suze Petrevon Kant je tako bogato delo da možete naći odgovore na ova pitanja različitosvaki put kad ga pogledate. Neki filmovi tako kreativno, i snažno, uspevaju da podriju našu želju  zakatarzom drame dok je istovremeno ispunjavaju.

Ekipa

Režija - ReinerWerner Fassbinder

Scenario -Fasbinder po svom originalnom pozorišnom komadu

Producent –Fasbinder

Snimatelj –Mihael Balhaus

Montaža – TheaEymesz

Dizajner produkcije– Kurt Raab

Šminka – PeterMüler

Firzer MargaretheUllmann

Menadžer Produkcije –Salem El Hedi

Asistenti režije HarrzBaer & Kurt Raab

Uloge

Margit Carstensen kao Petra von Kant

Hanna Schygulla kao Karin Thimm

Katrin Schaake kao Sidonie von Grasenabb

Eva Mattes kao Gabriele von Kant

Gisela Fackeldey kao Valerie von Kant

Irm Hermann kao Marlene