Sebastiane

Scenario i režija Derek Jarman & PaulHumfress

1976, UK– sniman na latinskom s  engleskim titlom– 85 minuta, color, aspect ratio 1.66:1 – istorijska drama

Ukratko: Snažan, vizionarskifilm o Svetom Sebastianu

U Sebastijan-u (1976), britanski pisci/režiseriDerek Džarman and Pol Hamfris

stvorili su izvanredan autentičan istorijski film, i reperu gay kinematografiji, o rimskom vojniku iz četvrtog veka mučeniku, koji je kasnijebio kanoniziran kao Sveti  Sebastijan ipoštovan kao trajna  gay ikona. Film upadljivobalansira izmedju cinéma vérité slikanja svakodnevnog života grupe vojnika, uudaljenom logoru u pustinju kao predstaže Rimskog carstva, i vizionarskog istraživanjaljudskog inata koji prerasta u borbu, kao  i suptilno pitanje prirode tog iskustva.  To je bio Džarmanov prvi dugometražni film, aostaje i kao jedini umetnički film Hamfrisa, koji je tada bio direktor na BBC-u.

Džarman and Hamfris uzimaju izvesnu slobodu u odnosu na SvetogSebastijana. Na primer, ne postoji zapis o tome da je on bio prognan, niti oludo zaljubljenom sadističkom kapetanu Severu, a neverovatna je pretpostaka daon nije umro od čuvenih stela kojim je bio pogođen – po naredbi caraDioklecijana – već  od druge egzekucijekad je pretučen na smrt i bačen u rimski kanal za otpadne vode u 288 N.E. (Filmje datiran nekoliko godina ranije). Naravno, striktna istorijska tačnost jenemoguća, pošto su najraniji opisi o njegovom životu napisani vekovima posletog događaja.

Film Sebastijan  brilijantan je u više nivoa – kinematografski,psihološki, spiritualno, estetski, čak politički – ali ono što  prvo izaziva utisak je živopisnost antičkogsveta  koji on opisuje,  autentičnošću koja se sreće samo u nekimfilmovima. Uprkos kratkom , početnom prologu na veličanstvenom  dekadentnom dvorcu Dioklecijana (on izbegavada pogubi svog “miljenika”, Sebasijana, kapetana dvorske straže,  zbog toga što je branio hrišćane optužene zapodmetanje požara –  prema kanonskimzapisima), i njegove suptilne upotrebe kompozicije čuvenih renesansnih slikaSvetog Sebastijana (Mantegna, Reni i drugi), film se doživljava kao proživljenoiskustvo.

Iako je bio sniman s mikroskopskimbudžetom (₤25,000, ili U$ 45,000) na lokaciji u Sardiniji, svi otrcani kostimii prašnjava scenografija čine se istinski iz svog vremena. Ovo je upadljivkontrast sa dugom tradicijom velikobudžetskih epova „mačeva i sandala“ – kojaje započela u Nemoj eri, dostigla vrhunac u 1950 sa Ben-Hurom,  a nastavila se dodanas u Gladijatoru Ridlija Skota-koji, uprkos njegovoj umešnosti,  izgleda industrijski i  lažan. A, ako se pogleda malo dublje,homoerotska afektiranost većine od ovih filmova – dobra ilustrovana scenom„kamenica i puževa“ u Kjubrikovom Spartaku,u kojoj Lorens Olivije dolazi svom robu, Toniju Kertisu, zbog „ljubavi premajelu“ – napravljena je sasvim otkriveno i prirodno u Sebastijanu.

Relevantnije kinematografskeinspiracije (kasnije ćemo pogledati korene filma u renesansnom slikarstvu) bilisu aktualni filmovi onog vremena Pazolinija i Felinija. Sebastijan počinje snimkom divljački oslikanog lica igrača LindzijaKempa – koji se plazi svojim ogromnim jezikom na nas – što je podsećanje nagrotesknog „producenta“ u sceni igre na početku izvanrednog Felinijevog Satirikona.  Ali Džarman i Hamfris, kao i Felini, dugujuvelikom filmskom stvaraocu/autoru Pjer Paolu Pazoliniju, koji je uneo véritétehniku Italijanskog Neorealizma u oslikavanje antičkog sveta u svojim ključnimfilmovima o Isusu, Jevanđelje po SvetomMateju (1964), i njegovim verzijama grčkih mitova, Kralj Edip (1967)i Medeja (1969).  Sebastijanova šarena družina izgnanih rimskihvojnika izgleda kao da je  istrgnuta izgrupe Argonauta u Medeji, kojoj jeudahnuo život Pazolinijev suptilan pristup nalik dokumentarom. 

Može se pomisliti da je Sebastijanova ekipa birana po mišićavostitela. Ali svaki od tih glumaca, čak i oni u sporednim ulogama, potpuno odgovaraju svojim likovima i oživljavaju ih. Leonardo Treviđio (pogledajte film Džili Tajmor iz 1999 Titus)daje duboko uzdržano, brilijantno nijansiranu igru u glavnoj ulozi. Nejl Kenedi kao Maks (godinu dana kasnije igrao je još jedan nezaboravan lik s  istim imenom u Džarmanovom Jubileju)  donosi uvrnutu komičnu energiju u svojoj ulozi čudaka koji pravi probleme. A Barni Džems, koji je imao još samo jednu ulogu policajca u Jubileju, stvara genijalno kompleksni antagonizam u svom Kapetanu Severusu, opsednutog Sebastijanom i razapetog između žudnje, dužnosti, i ljubavi.

Devetizgnanih vojnika govori prost “pseći Latinski” onog vremena s potpunom verodostojnošću (postoji engleski titl; professor Džek Velš preveo je Džarmanov i Hamfrisov originalni tekst). Više nego trik, ovajstarovremenski “ulični govor” pomaže da se uhvati tekstura njihovogsvakodnevnog života u nekom zabačenom logoru Rimskog carstva. Vidimo neku vrstuslobodnog drugarstva koju očekujete u uslovima – nemilosrdnog uzajamnogzadirkivanja, nekoliko bolnih šala na tuđ račun, stalnog osporavanja muškosti(iako znatno drugačije od današnjeg, pošto je to istorijski bilo društvo  gde su gay i biseksualci bili deo prihvaćenihnormi), razbuktale plahovitosti; što je danas sve manje više zaboravljeno. Ovastalna grubost daje filmu ne samo verodostojnost, već i energiju inepretencioznost.     

Ovaj poslednji kvalitet je naročito važan, zato što seDžarman i Hamfris bave jednom neustrašivo složenom temom, koja je isto tolikovažna i posle sedamsto godina, uključujući značenje duhovnosti, mestoseksualnosti u životu, i kontradiktornost prirode stvarnosti. Divlji humorfilma, i njegov vizualni dizajn koji povremeno oduzima dah, pomaže da se ovo uosnovi ozbiljno delo sačuva od prekomernosti onog što ljudi zovu “težinom” .

Tematsko jezgro, kao što se moglo i očekivati u filmu očoveku koji postaje svetac, je duhovnost. Ali vizija vere snažna i duboko dirljiva, takođe ima i više nivoa, od kojih su neki provokativno dvosmisleni. 

Za neke gledaoce, osnovno pitanje je: Da li je Sebastijanistinski Hrišćanin ili je on sinkretist koji kalemi svoju ličnu verziju novereligije na mnogo starije korene? Film nudi različite moguće odgovore, ne kaosmicalice, već pošto su Džarman i Hamfris shvatili koliko je multi-aspektnoreligiozno iskustvo, u socijalnom, ličnom, i duhovnom kontekstu. Film nampokazuje kako Sebastijan postaje odpadnik od njegovih prijatelja vojnika,outsajder među autsajderima, i kako on sebe doživljava bližim svom božanstvu.Dok je Sebastijan podvrgnut mučenju – on razgovara sa ljubaznim po naraviJustinom (Ričard Vorvik, koji je bio Antionio u Džarmanovoj  Oluji), koji je zaljubljen u njega (možda više zbog njegove lepote nego zbog  njegove vere). Na klimaksu ove scene,Sebastijan uzvikuje, obraćajući se personifikaciji njegove narasle duhovnosti. “Ja ga volim. On je lep. Lepši je odAdonisa.”  Ovaj podtekst – najednomspiritualan, sadomazohistički, homoerotski, i srceparajuće nežan – je očigledankad Sebastijan, nesvestan Justinovih osećanja, kaže, “On će me uzeti u naručjei milovaće moje telo koje krvari.” Kad Justin zaklanja Sebastijana od sunca, onokreće glavu od njege, Sebastijan smatra da samo Bog može da mu da utehu.      

Puna priroda Sebastijanoveekstaktičke vere je suptilno iskušenje. U njegovom delirijumu, on je zameniolik koji se pojavljuje u verskoj prdstavi dečaka Leporada, člana lokalnogplemena, sa prikazom boga ili samog Boga. Pošto smo mi videli dečaka Leopardapre Sebastijana, odmah pošto je stigao u ovaj udaljeni logor – pretpostavlja seda se on stvaran lik i nije niti izmišljotina Sebastijanove mašte niti  bukvalna predstava božanstva. Pa, da li ovasamo-obmana umanjuje značaj Sebastijanove narastajuće vere?

Jedan od najznačajnijih aspektafilma je da li se on može gledati kao spiritualan ili  kao sekularan, možda je duboki humanizamzajednička veza. Sebastijan jespiritualan, osećamo duboki značaj vere kod Sebastijana, čak više nego u mnogostilizovanijom verskim filmovima. Ali ovaj film nudi ne samo racionalan, ilisekularan ako želite, razlog za to – Sebastijanov svet je surov (izdan od svogvoljenog Dioklecijana) a njegov život je težak (on živi u doslovnoj imetaforičkoj pustoši); on takođo pokazuje Sebastijanovu zbunjenost (pogrešnotumačenje dečaka Leoparda kao božanstva, da ne spominjemo neko drugo koje možeda bude istovremeno, za njega, Grčko-Rimsko i/ili Hrišćansko). Bilo da je ilinije Sebastijanova vera zasnovana na konfuziji, možemo sasvim da razumemo zaštoje to esencijalno, i  inspirativno, zanjega u okolnostima u kojima je živeo.

S druge strane, ako se Sebastijangleda kao istinski spiritualni film – a neki ga ljudi smatraju takvim – tadapostoji i nekoliko drugih slika koje opisuju, u tako duboko stvarnim i filmskimpojmovima, spori ali neizbežan proces osobe koja prihvata veru potpuno, dostepena da će zrtvovati svoj život za svoje principe. Kad Sebastijan, bivšicarski zapovednik, odbija da učestvuje u borbi zato što se, kao što on to kažeiskreno, “Hrišćani ne bore” , znamo da je on utro put sopstvenom uništenju,koje film opisuje neumoljivo korak po korak.  

Osim po dubokom duhovnomistraživanju, Sebastijan se moževrednovati estetski. To je ekstremno dobro urađen film – dramaturški, vizualno,i muzički – uprkos budžetu od oko $250,000 (u to vreme tipičan holivudski filmkošta je deset puta više od ovog) . Scenario je vešto struktuiran, tako dasvaka scena ima pravu dužinu da opiše likove i okrije neophodne informacije.Ovaj film zna kako da uravnoteži svoje suprotnosti, i dramaturški (od vojničkenepristojnosti do duhovnog buđenja) i vizualno, otkrivajući lepotu umisterioznim dubinama vode (samo nekoliko filmova ima takvo bogatstvozavodljivih slika u vodi) i dostojanstvo fatalne pustinje, da ne spominjemoupadljivo lepe, ali nikada “lepe kao manekeni”, glumce.  Kao što ćemo to videtikasnije, autori filma su veoma uspešni u integrisanju motiva iz renesansneumetnosti (vekovima je Sveti Sebastijan bio jedan od dva ili tri najpopularnijasubjekta) u ukupan realizam vizualnog dizajna.   

Kamera Petera Midltona (koji je snimaoi sledeća dva Džarmanova filma) je izvanredna, posebno ako se ima u vidu da suove snažne slike originalno bile snimane na 16mm (a kasnije je izvršenoprebacivanje na 35mm za bioskopsko prikazivanje). Montaža Pola Hamfrisa je čvrsta. Minimalistička partititura Brajana Eonoa (njegov prvi rad na filmu) daje kako nezaboravnu atmosferu tako i, zbog svog elektronskog modernizma, potrebnu distancu od realizma antičkog sveta.  

Postoji takođe i ogromna lepota Džarmanovog engleskogtitla. Sjajan kontrast u odnosu na vojnički slang su Sebastijanove mističnehimne pohvale njegovom božanstvu i njegovom svetu. Posebno je potresno njegovopevanje, na primer božjeg stvaralaštva, “To je lepota koja sve boje čini različitim… nebo i zemlja spojeni su uzlatu.”  Sebastijan postiže  sineatskupoetiku, spajajući reči, sliku, i zvuk, što daje ne samo još jednu bogatuteksturu u višeslojni film, već i veću dubinu Sebastijanovom liku koji serazvija.  

Kad posmatramo jezik, hajde da pogledamo ime u naslovufilma. Sebasianus je ime iz antičkogRima, ali lukavo je modenizovano kao Sebastian.Oblik imena u naslovu, Sebastiane, jeu latinskom vokativ, koji ukazuje na osobu koja se doziva – a prevodi se kao OSebastijane. Drugim rečima, latinski gramatički oblik naslova ukazuje da seautori filma, i mi, direktno obraćamo liku, a sve to implicira: vidimo čovekakao da je on i njegov svet bio sa nama.  

Ali ovaj film nije prosta vežba istorijske razonode. To jedelo od mesa i krvi, koje svojim opisom sudara Sebastijanove religioznevatrenosti i Severusove nekontrolisane želje seče  nesrećno zapleten čvor želje i moći. Ceomilenijum ova tema je bila obrađivana u umetnosti (kao što je Eshilovatrilogija Orestija iz 458 pre nove ere, Šekspirova drama Antonije i Klepoatraiz 1606) i brojnih dela iz popularne kulture, ali jasno heteroseksulano. Ovde je, ova tema istraživana iz dualneperspektive spiritualnosti, i gay života. A ovo nam daje razlog zašto je Sebastijan tako izvanredan film.

Paradoksalno, najveća snaga filmaje u tome što što specifičnost gay tematskog dela dolazi iz činjenice dahomoerotizam nije samo nesvestan već i u pozadini. To je još samo jedan aspektkako ovi ljudi žive, i aspekt koji njihovo veliko drušvo prihvata i odobrava.Oni otkrivaju, kroz svoje postupke, da se muškarac može dopadati ženi istotoliko koliko i drugom muškarcu. To je mesto momci mogu da ismevaju jedni drugezbog interesovanja za Vestalske device i popularne žene kurve ( na trenutakvidimo zloglasnu Mamea Moraganu, s kojom momci vole da se šale – i koja liči naAmil Nitrit lik u Džarmanovom sledećem filmu, Jubilej – u prologu uDioklecijanovoj palate), i , u istoj meri, njihovom interesovanju za istopolniseks. To je jedini film do sada koji predstavlja svet u kojem su kredibilane ipotpuno prihvaćene istopolne veze; gde seksualna orijentacija nije presudna.Ova vizija mora da je imala izvanredan odjek kod gay gledalaca pre više odčetvrt veka (što objašnjava Sebastijanovveliki uspeh na blagajnama, što je bilo iznenađenje za mnoge), u vreme kad sufilmovi i knjige nudili uglavnom samo beznadežno opisivanje bezizlazne,zlosrećne homoseksualne egzistencije (što, na jednom nivou zapletSebastijan/Severus reflektuje).       

Ali Sebastijan sadrži neke odnajiskrenijih nežnih i ljubavnih trenutaka od svih filmova sa gay tematikom dodanas, posebno u kadrovima o vezi koja tek započinje između maloletnog Adrijana(kojeg ostali momci zadirkuju da je devica) i Antonija. Njihova zajedničkascena u vodi, snimana usporeno, liči na soft-core fantaziju (homo ili hetero) –gde se kamera zadržava na svakom inču njihovih mišićavih tela – ali i emocionalnaveza između njih čini se da isto toliko stvarna koliko i fizička želja (kojunismo videli da je konzumirana). Nešto ranije u ovom filmu ima otvoreno uporedivascena, kada Sebastijan sipa vodu po svom golom telu i pere se. Ono što dajeovoj sceni najveću važnost je da je da ona objašnjava jedan odnajinteresantnijih nivoa filma. Sasvim je očigledno da je to tačka gledištaSeverusa,  represivnog ali strasnogkapetana ovih vojnika. Drugim rečima, ove senzualne, lepe filmske slike potičuiz antagonističke tačke gledišta.  

Ali onda je Severus više nego tradicionalni negativac. Upoređenju sa pričama ovog tipa on je najbliži « homoseksulanojžestini », nalik đavolskom Klagertu u Melvilovoj poslednjoj noveli iz1891, Bili Bad, ili oficiru iz Karson Mekkalerove novele 1941, Odsjaji u zlatnom oku. Severus je kompleksniji od njih, ipsihološki i svojoj ulozi u narativnoj strukturi. On ima takvu rezonansu zbogdubine Džarmanovog i Hamfrisovog filmskog stvaralaštva, kao i zbog zanosneglume Barnija Džemsa.

Severus izgleda kao da je jednakopodeljen između sirove žudnje i  iskreneljubavi prema Sebastijanu. Ali Sebastijan nije običan mučenik u ovom filmu. Onje potretisan istovremeno kao mlad čovek s lepotom grčkog boga ali i sažestokom pobožnošću sveca koji se priprema, osim toga kao i neko ko nema ništaprotiv bliskog fizičkog kontakta sa svojim prijateljem Justinom. A to je onošto objašnjava kako on doprinosi Severusovoj ogromnoj frustraciji, koja nakraju dovodi do visceralnog klimaksa. Pre toga, kaoposlednji Severusov pokušaj zavođenja, imamo intiman trenutak s njim. Ovascena, s pijanim Severusom, usamljenom u svojoj uskoj sobi, ludom od želje zaSebastijanom,  snažna je toliko  zbog našeg voajerskog interesovanja za njegov“privatan život” . Šta više, Džarman i Hamfris daju fascinantan, suptilanvizualni sjaj radnje i emocija. Snimaju scenu odozgo – možda iz ironične perspektive,ili recimo, niskoletećeg Boga – što daje klaustofobiju Severovom prostoru, iživotu živopisnije.       

Možete da vidite Severusovu dualnost – što je centar filmapunog dualnosti – u  sceni silovanjaSebastijana. Sebastijan je taman, s naglašenom djavolskom bradom, dok Severus –s kosom ovenčanom zlatnim svetlom – izgleda kao renesansna slika grčog boga,Apolona ili Adonisa, božanstvo za kojim Sebastijan koji još nije praviHrišćanin čezne. Složenost i kontradiktornost uloge Severusa postaje još  intrigantniji kad shvatite da on upliće nas,gledaoce u svoj voajerizaam i uznemirujuće, iako neosporno lepo, posmatranjesjajnih mladića (da je to bio “heteroseksualno orijentisan” film, rod objektapožude bi se promenio, ali ne i emocinalni ovoj). Ovaj lik nas primorava datražimo svoj sopstveni odgovor, koja god da je naša seksualna orijentacija, čaki kad shvatimo da gledamo radikalnu dvosmislenost njegove tačke gledišta.   

Film dodaje još jedan nivo pripovedačke složenostiprimoravajući nas da se upitamo, Ko priča ovu priču? Na kraju kratkog prologa uDioklecijanovoj palate, lukav i mahnit, Maks se okreće kameri – njegov nos jesakriven ispod crne kese koja sakriva njegovo sifilitičko raspadanje – obraćanam se direktno. Istina, on daje dodatne detalje o radnji – koja nije pokrivenaistorijskim tekstom na početku – ali više se nikad ne vraća svojoj ulozipripovedača. Da li nam Maks odvraća pažnju. Čini se da je tako, pošto se stil,ton, i ritam filma  suštinski menjaju kadstignemo u logor u pustinji, samo nekooliko minuta posle početka filma. On tadazauzima još direktniji pripovedački stav (uprkos lirskim trenucima kadSebastijan otkriva svoju veru) takav kakav možete da očekujete od izvrnuteperspektive Maksa. Osim toga, teško je zaboraviti njegovo kratko pojavljivanje,i to daje boju, mada neznatno, našoj percepciji ostatka filma.

Možda je još suptilniji uticaj na ton ovog filma ima veza sistorijom umetnosti, kao i s gay istorijom. Džarman je bio, naravno i jedno idrugo, poznat slikar i strastan borac za gay prava pre no što je postao filmskistvaralac. Sveti Sebastijan je bio subjekt koji inspiriše da se istraže, dve najuticajnijeslike o Subjektu s vicsceralnim okrvirom Sebastijana. Istorijski, SvetiSebastijan sa svojom mišićavim telom (vezan konopcima, izboden strelama –otelotvorenje snažne pohote) i produhovljenim očima, postao je ne samo najčešćeslikani subjekt u renesansnoj umetnosti već jedna trajna, iakosadomazohistička, gay ikona.       

Njegovo mučeništvooslikali su čuvani renesansni i barokni umetnici – od kojih su neki bili ipederi – kao Bernini, Tinoreto, Botičeli, Bazi ("Il Sodoma"), Mantega (njegovaverzija iz 1480 najpoznatija od njegovih mnogobrojnih slika Svetog Sebastijana)Reni, Đođone, Peruđino, i El Greko, kao i francuski slikari iz devetnaestogveka Redon i Moro (što se odnosi na njihovu "Dekadentnu" eruinteresovanja za dvopolnu mušku lepotu) , između ostalih, uključujući i neke moderne umetnike. U književnosti,evo liste najpoznatijih gay i biseksualnih autora koji su pisali o SvetomSebastijanu: Pater, Vajld, Kokto, Eliot, Kafka, Tomas Man, i Mišima, koji usvojoj autobigrafskom romanu iz 1949 Ispovest maske, otkriva svojuhomoseksulanost preko Renijeve slike Svetog Sebastijana.  Sveti Sebastijan se opet pojavio u vremeAIDS-a, možda zbog svoje dvojne uloge kao ikone stradanja muške lepote i kaosvetac zaštitnik – vojnika, atleta i streličara (!), obolelih od  kuge.

Džarmanov i Hamrifisov vizionarskifilm je  fascinanatan, i možda najvišeestetski emocinalno složen, nastavak duge tradicije dela o Svetom Sebastijanu.Za neke je, njegovo oslikavanje sveta, iako antičkog, oslobođenog od homofobijemožda takođe nasilno. 

Oni koji poznaju poslednje Džarmanovo delo, Blue(1993) – koje je napravio slep i skoro mrtav od AIDS-a, u kome je prisutno nepromenljivo polje boje koje prati montaža glasova, zvukova i muzike –mogu da pronađu da prazni plavi ekrani kojima počinje i završava se Sebastijan, propraćeni elegičnom muzikom Brajane Eonoa, imaju posebnu dirljivost.

Ekipa

• režija Derek Jarman & Paul Humfress
• scenario Jarman &  Humfress
• prevod na Latinski Jack Welch
• Producenti James Whaley &  Howard Malin
• snimatealj Peter Middleton
• ILustracije Christopher Hobbs
• zvuk John Hayes
• montaža Paul Humfress
• Muzika Brian Eno
• balet (u prologu) koreografija i izvođenje Lindsay Kemp i Troupe (na muziku Andrew Wilson)

Glumci

• Leonardo Treviglio kao Sebastian
• Barney James kao Severus
• Neil Kennedy kao Maximus ("Max")
• Richard Warwick kao Justin
• Donald Dunham kao Claudius
• Ken Hicks kao Adrian
• Janusz Romanov kao Anthony
• Steffano Massari kao Marius
• Daevid Finbar kao Julian
• Gerald Incandela kao Leopard Boy
• Robert Medley kao Emperor Diocletian