Hvala Bizarre_999 za temu o Todu Browningu, jednog od mojih omiljenih rezisera,

da, da... i ja ponekad gledam horror, mada su meni njegovi filmovi uslovno horrori 

Najbolji (ako bas moram ) mi je njegov Freaks (1932) koji preporucujem svima, (prevod postoji) 

pa cak i ne-ljubiteljima horrora, kao recimo bojani 

Bojc, Bato ce se sloziti ipak je to klasik 

Tod Browning

(12.07.1880 - 6.10.1962)

Tod Brauning (Tod Browning) je rodjen 12. jula 1880. godine. Sa šesnaest godina je pobegao od kuće i pridružio se cirkusu u kom je radio nekoliko godina kao klovn, akrobata i dr. Njegovo iskustvo iz cirkusa, veoma je uticalo na njegovu kasniju karijeru u Holivudu i odjeci tih godina mogli su se naći u mnogim njegovim filmovima. Posle cirkusa, Brauning je otišao u varijetsko pozorište gde je bio komičar i obišao je svet sa različitim društvima.

Stigao je u Holivud 1914. godine i pojavio se u mnogim kratkim filmovima u kojima je igrao vodeću komičarsku ulogu. Tokom tog perioda postao je dobar prijatelj sa D. W. Grifitom (D. W. Griffith) i bio je jedan od asistenata tog velikog režisera na filmu “Intolerance (1916)”. Do tad, Brauning je takodje počeo da piše scenarije, shvatajući da njegova budućnost leži iza kamera, pre nego ispred njih. Dosta je naučio radeći sa Grifitom i 1917. godine je režirao svoj prvi dugometražni film “Jim Bludso” ali tek je 1920. godine utemeljio ugled u filmskoj industriji, kada je režirao za producenta Karla Lemla i Univerzal, melodramu smeštenu u Turskoj po imenu “The Virgin of Stamboul”.

U njegovom narednom filmu za Lemla, “Outside the Law (1921)” glumio je Lon Čejni (i ovde) ali je Brauning zatim napustio Univerzal na dve godine. Tokom tog perioda radio je samo sporadično, trošeći većinu svog vremena pokušavajući da se izbori sa alkoholizmom. Ali 1925. godine, u 45-oj godini, krenuo je iz početka i ubrzo je obnovio temelje velikog režisera koje je izgradio ranije. Uz asistiranje Lemlovog legendarnog mladog štićenika, Irvinga Talberga (Irving Thalberg), uverio je Univerzal da snimi film “The Unholy Three”, priču koja je sadržala mnoge sastojke bliske njegovom srcu, koji su se odnosili na aktivnosti tri bivša cirkuzanta koji različito prerušeni, vode prodavnicu kućnih ljubimaca kao paravan za svoje kriminalne aktivnosti. To je bio veliki uspeh za Univerzal i Leml je odlučio da je saradnja Brauninga i Čejnija formula koja garantuje stvaranje novca.

Tokom preostalih pet godina Čejnijevog života, oni su snimili još nekoliko zajedničkih filmova kao što su “The Road to Mandalay (1926)”, “The Unknown (1927)” i “London After Midnight (1927)”.

Brauning je koristio, sa izvesnom dozom ponosa, film “London After Midnight” kao primer kako pridobiti publiku da prihvati natprirodne dogadjaje. "Od publike nije zahtevano da veruje u odvratno nemoguće, već samo u odvratno moguće. Uverljivost pre uvećava nego što smanjuje jezu i uzbudjenje." Dve godine nakon tog intervjua režirao je film “Dracula (1931)”, i neverovatniju priču koju je teško moguće naći. To je demonstriralo brzinu kojom se američka publika prilagodila ‘odvratnom nemogućem’.

Brauning nije bio istiniti režiser horor filmova po tradicionalnom shvatanju i njegova verzija Drakule je dokaz toga. On nije imao stvaran osećaj za natprirodno ili za kreiranje gotske atmosphere, niti je bio veoma očigledan režiser (po filmskoj legendi “Drakula” je bio jedan od njegovih probnih projekata ali nema dokaza koji bi to podržao – on se umešao u snimanje tog filma u kasnoj fazi njegovog razvoja). Bez obzira, vizelni stil koji poseduje “Drakula” je zasluga uticaja kinematografa Karla Frojnda (Karl Freund). Glavna režiserska karakteristika Toda Brauninga je bio njegov odnos sa glumcima. Bela Lugoši (i ovde) je tokom snimanja filma “Drakula” otkrio da je Brauning veoma koristan.

Uprkos uspehu filma «Drakula» i tome što mu je pogurao karijeru, Brauningovo najvažnije zanimanje nastavilo je da leži u filmovima koji su obradjivali prirodne neobičnosti i bizarnosti, a ne u filmovima koji su se odnosili na natprirodno. Tako se, posle «Drakule», vratio svom voljenom cirkusu sa prilično osporavanom idejom, filmom o grupi cirkuskih nakaza, koristeći stvarne nakaze, i ovo je uzrokovalo njegov profesionalni sunovrat. Bez iznenadjenja, direktori Univerzala nisu bili baš oduševljeni tim projektom, ali još jednom je Talberg, koji je tada radio za MGM, pomogao Brauningu i ubedio nesigurnog Luisa B. Mejera da prihvati ideju.

Film "Freaks (1932)" je bio o prelepoj ali zloj trapezistkinji po imenu Kleopatra (koju je glumila Olga Baclanova koja je bila ruskog porekla) koja se udaje za jednog od cirkuskih patuljaka kada sazna da će on naslediti ogromnu sumu novca. (Patuljka, po imenu Hans, glumio je stari Brauningov prijatelj Harry Earles, koji se takodje pojavio i u obe verzije filma “The Unholy Three”) Nakon njihovog venčanja, ona se udružuje sa cirkuskim ‘čovekom od čelika’, njenim ljubavnikom, da otruje Hansa. Patuljak je deo cirkuskog šoua nakaza i kada ostali saznaju njene namere preduzimaju drastičnu akciju, pretvarajući nekada lepu Kleopatru u odvratnu izobličenu nakazu, novu cirkusku atrakciju.

Prijem filma “Freaks” kod kritike je bio izmešan, ali ne i sasvim neprijateljski. Pravu štetu filmu naneli su upravnici bioskopa i sama bioskopska publika. Njihova preplašena reakcija osigurala je da film doživi finansijski neuspeh (film je dobro prošao u nekoliko američkih gradova ali nedovoljno da napravi bilo kakvu razliku – a u Britaniji je čak bio i zabranjen preko 30 godina.) Ljudi su bili spremni da gledaju horor filmove u kojima se Boris Karlof tetura okolo kao oživljeni leš, ali nisu bili spremni da izdrže neke daleko neprijatnije oblike stvarnog života, naročito ne 1932. godine kada su smatrali da su njihovi sopstveni životi bili dovoljno grozni. Film nikada nije bio otvoreno prikazan a čak i danas reakcija gledalaca je po svemu sudeći izmešana.

Interesantniji je bio film “The Devil Doll” iz 1936. godine u kom je Lajonel Berimor (Lionel Barrymore) glumio čoveka koji je greškom osudjen za zločin. On beži iz zatvora i sukobljava se sa starim naučnikom koji je izmislio postupak kojim može da smanji životinje i ljude da bi, dok su beživotni, ličili na lutke. Kada se vrate u život, sićušni ljudi nemaju svoju volju i slede tudja naredjenja. Berimor ukrade nekoliko ‘lutaka’ i vraća se u Njujork gde otvara prodavnicu lutaka, a zatim nastavlja da šalje svoja sićušna stvorenja na misije da ubijaju ljude koji su mu smestili. Da bi izbegao da ga primete, on se maskira u stariju ženu, omiljeni Brauningov izum, i većina uživanja u filmu dolazi od gledanja Berimorove zabavne uloge ovog neobičnog lika.

Brauningov poslednji film za MGM bio je iz 1939. godine, misterija o scenskim madjioničarima nazvan “Miracles for Sale”. Povukao se iz filmske industrije nakon toga i ostatak života proživeo na njegovoj bogatoj uštedjevini i po rečima Karlosa Klarensa iz njegove knjige “Horror Movies”, ‘plemenito osudjivao filmove koji su ga učinili bogatim i slavnim’. Umro je 6. oktobra 1962. godine, dok se oporavljao od operacije raka.

Izvor: hororfilmovi.blog.rs