Nema na cemu.  Uzivajte!

Lon Chaney mladji

(10.02.1906 - 12.07.1973)

Lon Chaney nije želeo da ga njegov sin nasledi u filmskom poslu. Kada su ga o tome pitali, 1928. godine dok je Creighton Chaney imao 22 godine, Lon Chaney je rekao: «Visok je skoro 1,9m. To je previsoko. Uvek bi morao da igra uloge koje bi morale da se prave prema njemu. Ne bi mogao da izgradi ulogu. Pored toga, srećan je u poslu i ima divnu ženu.» U vreme kada ga je zadesila očeva smrt, Lon Chaney mladji je uživao u prilično uspešnoj trgovini vodovodnim instalacijama, ali Depresija je ubrzo promenila sve to. Postupio je suprotno boljoj proceni i pokušao da udje u posao vezan za film.

Prvi film koji je snimio, bila je komedija iz 1932. godine po imenu «Girl Crazy» u kom je glumio igrača. Od 1932. do 1935. pojavio se kao kaskader u mnogo trilera, vesterna i serijala. «Radio sam pod 5 imena», govorio je Chaney. «Igrao sam dodatke pod jednim imenom, kaskadere pod drugim, male uloge pod trećim i glavne uloge pod mojim imenom Creighton Chaney.» Chaney je imao ugovor sa RKO studiom, ali kada mu je isti istekao 1935. godine, prošao je kroz težak period kada se našao u poziciji da je gotovo nemoguće naći posao.

A onda mu se osmehnula sreća kada je dobio ulogu u «Of Mice and Men». Igrao je klimavog morona Lenija i to tako impresivno da je dobio istu ulogu i u filmskoj verziji koja je usledila naredne godine (režirao ju je Lewis Milestone). RKO je planirao da mu ponudi glavnu ulogu u rimejku «The Hunchback of Notre Damme», 1939. godine ali je to propalo pa je ulogu dobio Charles Laughton. Sledeći film nakon «Of Mice and Men» bio je «One Million Years BC» iz 1940. godine i u produkciji Hala Roacha u kom je igrao izopačenog i obogaljenog plemenskog starešinu. Zatim mu je Universal (stari studio njegovog oca) ponudio dugogodišnji ugovor. Oni su odlučili da je pravo vreme za novi ciklus horor filmova i ko bi bio bolja zvezda u njima od sina velikog Lona Chaneya? Time je Chaneyeva sudbina bila zapečaćena.

Njemu je isprva obećana uloga u filmu «Phantom of the Opera» ali je uloga ipak data Claudeu Rainsu; Chaney je morao da se zadovolji ulogom u «Man Made Monster» režisera Georgea Waggnera iz 1941. godine, o cirkuzantu koji se pretvara u električnu nakazu. Taj film nije bio hit ali je zato drugi film koji je nedugo zatim snimio to postao. Reč je o «The Wolf Man» koji je snimljen iste godine i koji je takodje režirao Waggner. Osim uloge Lenija, ovo je bila uloga za koju je Lon Chaney mladji postao najvezaniji i ta uloga mu je ležala bolje nego ostali tradicionalni horor likovi koje je kasnije igrao. «Naravno da verujem da je «The Wolf Man» najbolji od mojih horor filmova – zato što je moj!», izjavio je Chaney trideset godina kasnije. Chaney mladji je čak reprizirao tu ulogu za Universalove filmove i to četiri puta, u sledećim filmovima: «Frankenstein Meets the Wolf Man (1943)», «House of Frankenstein (1944)», «House of Dracula (1945)» i «Abbott and Costello Meet Frankenstein (1948)».

Usledio je «Son of Dracula» Roberta Siodmaka, 1942. godine, kada se Drakula pojavljuje u Luizijani. Film nije bio toliko loš kao što su ga neki prikazali i sadržao je brojne dobre atmosferske scene – kao ona scena kada se Drakulin kovčeg, sa vampirom u njemu, izdigao iz močvare okružene maglom i kada je nemo klizio po površini vode. Iste godine, igrao je Frankenštajnovo čudovište u «Ghost of Frankenstein» Erlea C. Kentona. Obzirom da nije imao mršavu, izražajnu facu poput Borisa Karloffa, njegovo čudovište je bilo lošije, iako se Chaney očigledno veoma trudio i pokušavao da ugradi u ulogu neke od Lenijevih karakteristika. U filmu «the Mummy's Ghost» Reginalda le Borga iz 1944. godine, Chaney je opet sledio Karloffove stope, ali dok se Karloff pojavio u filmu Karla Freunda iz 1932. godine «The Mummy» samo delimično omotan zavojima, Chaney je bio prinudjen da se pojavljuje u celom filmu potpuno umotan u zavoje.

Njegovi odnosi sa Universalom su se ubrzano pogoršavali. Uprkos njegovoj relativnoj popularnosti u horor ulogama, studio je insistirao da se pojavljuje u šablonskim ulogama u većini njihovih sumornih produkcija. Ugovor mu je istekao 1946. godine i nije obnovljen. Nakon toga Chaney se borio sa različitim pozorišnim i filmskim ulogama za druge studije. Dobre uloge kao što su ona u «High Noon» Freda Zinnemana iz 1952. godine, uloga starijeg bivšeg šerifa koji odbija molbu za pomoć Garyja Coopera, bile su retke. Često se pojavljivao u filmovima kao što su «bride of the Gorilla» Curta Siodmaka u kom je igrao policajca i «The Black Castle» Nathana Jurana u kom je ponovio ulogu Lenija. Sredinom pedesetih pojavio se u seriji televizijskih filmova baziranim na noveli «Last of the Mohicans» u kojima je glumio Indijanca, po teško izgovorljivom imenu Chingachgook.

1955. godine je Chaney prodao priču o životu svog oca nikome drugom do Universal studiju. Nije trebalo da ga iznenadi da će biti problema, ali očigledno je do njih došlo. Kasnije je tvrdio, ogorčen, da je studio samo dan nakon što im je prodao priču angažovao pet pisaca da je ponovo ispiše. Rezultat toga bio je film «Man of a Thousand Faces» u režiji Josepha Pevneya iz 1956. godine u kom je glumio James Cagney. Chaney nije smatrao film tačnom pričom o životu i karijeri njegovog oca ali je bio zadovoljan kako je Cagney odglumio Chaneya starijeg (zgodni Roger Smith, koji je kasnije igrao u TV seriji '77 Sunset Strip', glumio je Chaneya mladjeg).

Chaney je radio češće u drugoj polovini dekade kada je započeo novi ciklus horor filmova (čitava nova generacija otkrila je Drakulu, Frankenštajna i prijatelje kada su stariji filmovi puštani na televiziji u kasnim noćnim terminima). Brojni producenti su se ukrcali na taj voz izbacujući jeftine nove varijacije starih tema. Prvi film tog tipa u kom se pojavio Chaney mladji bio je «The Indestructible Man» Jacka Pollexfena iz 1956. godine. On je glumio usmrćenog ubicu koji se vraća medju žive zahvaljujući ludom naučniku da bi počinio još ubistava, što je priča slična starom filmu Borisa Karloffa «The Walking Dead» koji je 20 godina ranije režirao Michael Curtiz. Svetla tačka bila je njegova pojava u filmu Stanleya Kramera «The Defiant Ones» iz 1958. kada je dobro odigrao ulogu Starog Sema, bivšeg osudjenika koji susreće begunce Tonyja Curtisa i Sydneya Poitiera tokom njihovog bekstva na slobodu.

Televizija je bila Chayneyjevo glavno uporište tokom šezdesetih iako je još uvek snimao bioskopske filmove. Većina njih, osim Roger Cormanovog «The Haunted Palace» iz 1963. godine, bili su užasni. Neki od njih, kao «House of the Black Death» iz 1965. i «Night of the Beast» iz 1966. čak nisu nikada ni prikazani u bioskopima. 1969. godine snimio je poslednji film «A Time To Run», koji je režirao Al Adamson i koji je prikazan tek dve godine kasnije pod imenom «Female Bunch», u kom je surovo predstavljen kao Lon Chaney mladji, prvi put za 25 godina.

Ne treba da čudi saznanje da je Chaney, naročito u kasnijim godinama svog rada, osećao ogorčenje prema glumačkoj profesiji i naročito Holivudu. Ali Forrest J. Ackerman, urednik magazina posvećenog horor filmovima i njihovim zvezdama, koji je površno poznavao Chaneya, smatra da to nije tačno. On je čak planirao da izvede veliki povratak u novi horor film. «Ironično», rekao je Ackerman, «baš kao i njegov otac, umro je od raka grla. On se apsolutno čvrsto držao bar za pola glasa. Morali su da mu uklone sve glasne žice, ali je operacija izvedena samo do pola. Saznao sam da su ga tretmani kobaltom ubijali brže od samog kancera. Nije znao da boluje od raka i pripremao se za put na istok da se pojavi živ u pozorištu u oživljavanju hit predstave «Arsenic and Old Lace». Dve nedelje kasnije, 13. jula 1973. godine, bio je mrtav.»

Izvor: hororfilmovi.blog.rs