U prvom upoznajemo likove i mesto radnje, drugi nas navodi da između pisca i saputnika tražimo hičkokovsku vezu Normana Bejtsa i majke, a treći nam servira finale u stilu Kloda Šabrola.

Možda se zbog toga gledalac oseća malčice prevarenim, taman kad pomisli da je sve prokljuvio, priča ode na drugu stranu. I to bi bila jedina zamerka, ako uopšte smemo tako da sudimo jer su autori verovatno baš to i hteli.

Sve ostalo je u najmanju ruku korektno, ako mi je piščevo prenemaganje tu i tamo zasmetalo, tu je Erik Kantona da izvadi fleke. Sjajan je stvarno, prirodan kao Žan Gaben, a nadmenost mu je oproštena još dok je bio u Mančesteru.