Zezaj, zezaj, daleko bilo da me pitaš da li mi je potreban neki lek, kako ću sam samcit do apoteke 'vako kljakav, kako do pijace, marketa, kako ću kuvati sa +40 dok se tresem (mogao bih palačinke ne mogu mi zagoreti ako držim tiganj dok se pod temperaturom đilitam kao Travolta). Vala ne moram ni jesti dok ne ozdravim. Bitno je da mogu gledati, koliko-toliko, filmove i serije, pa šta mi već zapadne. Dok sam 'vako u bunilu, svašta mi može biti i zanimljivije nego što već jeste.  Atlas, ipak ne. 

Ovo je tipični, old school površni i nekalorični hollywoodski filmić, vidi ti kada se naš glavni negativac, samosvesni A.I. android beše krije u, pazi sad, Andromeda galaksiji ?! Koliko je to, dva + miliona svetlosnih godina, pa samo preći nekako tu razdaljinu, imati tu mogućnost, je tema za čitav film, kao ustalom i druga planeta sa svojom florom (neka i faunom), pa su tu i nepregledne mogućnosti za priču o neurolinku, povezivanju ljudi sa A.I. što je pa tema za sebe, dok se ovde bavi izlizanom pričom, avaj trenutno aktivnoj i dalje, o eto pobuni veštačke inteligencije, svojevrsnog rata sa ljudima, jeftinim obrazloženjem, kao kod Disney negativaca, zašto je to tako.  Slab sam na SF, pa makar bila pulpy do besvesti, tek mi istovremeno eto ponekada bude teško da gledam kako ofrlje prelaze preko sjajnih tema, samo da bi se bavili sranjcem, i to na glupav način pride. 

Jedino što sam bio premoren da bih ustao i ugasio, pa nekako izdržah da mi šljašti na ekranu.