Neje tako bilo. Kada sam bio klinjo, malecki puppet, pa me puste negde samog po pi'di materini da se šunjam tminama, te se, šta ću, uplašim siroma, tada još nisam znao da je strava u nama, mislio da je okolo, no ja ti svejedno tako poplašen uzmem pa zamišljam da sam zapravo ja ubica pod maskom, Jason, Myers, koji god već balvan, i oteram stravu, svet bi ionako trebalo da se plaši mene, ako ima išta pameti, a ne ja njega. I eto još jednog, ne nužno umiljatog načina da se voli 'oror. 

Povrh toga, moj padre je znao da izađe da kupi cigarete, pa se vrati, zbog dobrog vladanja, posle 27 meseci, pa ga se puppet (glupav bio kada sam bio mali, nije da sam sada pametan šatro, nego tek, ono, bio glupaviji kao mali) uželi, a on me voda onda po bioskopima, jerbo me je malo šta radovalo to'ko ko'ko bioskopi, no vazda je sam birao šta ćemo gledati, najčešće horore (delom i Sci fi filmove, no toga je bilo dosta manje na repertoaru beogradskih bioskopa), te sam se i tako vezao za 'orore, opet jeste do ljubavi, kanda.