Titlovi.com forum : Flora and Son (2023)

John Carney - Flora and Son (2023)

Prvo što moram reći je - veliko hvala intoxicu ❤ na sjajnom prevodu, posebno tekstova pesama u ovom filmu. Toliko me dirnuo, da mislim kako nikad nisam napisao bolju recenziju nekog filma. Drugo što moram reći je jedan momenat u vremenu koji se retko viđa u filmovima. Naša glavna junakinja Flora je u kuhinji i dobija link poruku od svog učitelja gitare da nešto posluša. Pomisli da je to samo neka pesma kao i milijon drugih, pa klikne link na svom laptopu i počne da pere suđe. Link je za YouTube i pojavljuje se plavi anđeo kristalnog glasa - Joni Mitchell, sama na bini sa svojom gitarom. Ona izvodi uživo najbolju verziju svoje pesme "Both Sides Now" iz 1970. godine. U publici muk. Flora se zaledila, ostavlja sve, sedne i gleda spot a suze nekontrolisano teku niz njene obraze, dok Joni peva: "Sada sam sagledala život sa obe strane, od pobede do poraza i još po nešto. Sve su to životne iluzije. Zaista, ja uopšte ne poznajem život..." Sve bi to bilo normalno za jedan film, ali John Carney nam ovu pesmu blagodari u celosti!!!

Srceparajuća i istovremeno puna nade, ova pesma je savršen portret onoga što znači razumeti ljubav ... Iako ste možda mudriji s godinama - i vidite stvari onakvima kakve zaista jesu, to je zapravo divna iluzija koja je odavno zaglavljena u vama. Stara izreka kaže da je početak mudrosti kada shvatite koliko ne znate o životu, iako verujete da znate. "Both Sides Now" je apsolutno jedno od najdubljih i najčistijih dela poezije ikada napisanih... samo slušajte reči... Život je izgleda uvek balans! Sigurno se sećate filma "CODA" Sian Heder iz 2021. godine koji je pokupio tri Oskara, gde Emilia Jones zatvara film baš ovom pesmom u prisustvu svojih gluhonemih roditelja. Takođe, pesma se pojavljuje i u filmu "Love Actually" (2003) i mnogim drugim filmovima što me uopšte ne čudi, jer pesma Joni Mitchell "Both Sides Now" je obrađena od strane drugih muzičara preko 1000 puta od kad je objavljena 1969. godine na njenom album "Clouds". Ako imate vremena i volje, preslušajte ovaj album koji će vas sigurno dirnuti, usrećiti, oplemeniti i naučiti nečemu novome. Šta reći posle stiha Joni Mitchell: “Something’s lost and something’s gained in living every day “

Svaki indie klinac koji voli rock muziku zna ko je John Carney. Bilo da se radi o njegovom tinejdžerskom mjuziklu "Sing Street" sa glam-rock koreografijom iz osamdesetih, emocionalnoj baladi "Lost Stars" iz "Begin Again", ili predivnoj sanjivoj ljubavnoj priči "Once", Carneyevi filmovi su od suštinskog značaja za one koji vole tripove sa bioskopskog platna natopljenog melodijama. Sa svojim vernim muzičkim saradnikom Gary Clarkom, čini se da Carney može bez napora da piše i usmerava ljude koji su izgubljeni u svetu, da se na kraju spoje kroz pesmu. Tako je i sa Carneyevom novom prošlogodišnjom ljubavnom pričom "Flora and Son", preplavljenom emocionalnom snagom koja može proizaći iz samo tri akorda stare odbačene gitare.

Ovde bih istakao da su David Gordon Green i Richard Linklater moji omiljeni reditelji druge garde nezavisnih režisera autorskih tinejdžerskih filmova sa rock muzikom, snimljenih na veran, ličan i iskren način. Oni su se pojavili tokom renesanse američkog nezavisnog filma 90-ih i istraživali ono što je neko kasnije nazvao "kontinuum pobune mladih“. John Carney je nešto mlađi i njegov opus igranih filmova uglavnom obuhvata period 21. veka. Prva garda indie-teen-music autora su bili Cameron Crowe i Gus Van Sant, i uz njih sam odrastao. Sve ove reditelje vezuje, za mene (i njih) najvažnija stvar na svetu - muzika!

Muzika i ljubav su višedimenzionalni doživljaji, neuhvatljivi su, i uvek dolaze nezvani i sami. Uvek, kao da su stvoreni samo za nas i nikada ne izblede. Svi Carneyevi filmovi prenose divne poruke kroz duboki naklon muzici i kako nas ona izvlači iz životnih ćorsokaka i vodi do mesta gde možemo da budemo najbolji, jer svi mi nosimo "nešto" u sebi, možda nesvesno skriveno od nas samih i kada to jednog dana samo "klikne", nekako osetimo da je to baš to što nas ispunjava u potpunosti iako to nikada nismo tražili. Samo se desi. "Flora and Son" je vrhunska realizacija ove ideje. Naravno da znam kako Carney nije ni blizu svih ovih gore nabrojanih velikih reditelja i filmova. Oni su legende i svetovi za sebe tako da ih ne poredim. Naravno da znam kako ni "Flora and Son" nije najbolji Carneyev film, kao što nije ni remek-delo, i da čak nije ni jedan od najboljih filmova iz prošle godine, ali ja ga lično, iskreno i svim srcem, beskrajno volim.

Carneyeva pojava u svetu filma još od 1996. godine označava dolazak jednog velikog talenta: sa svojim magnetnim, emocionalno slojevitim ali beskompromisnim pristupom večnog autsajdera, koji je na svojoj koži overio rečenicu "Većina nas su gubitnici, većinu vremena", i ništa ga nije izbacilo iz igre zato što je snimao svoje niskobudžetne filmove koje je želeo da snima i tačka. Dobro je znao i to da on nije Vincente Minnelli koji za svaki problem jednostavno nazove Darryla Zanucka. Dakle, sve što je hteo, morao je učiniti sam. Ovaj desperados dolazi iz mitskog sveta Laurel Canyona, sveta umetnika koji su pokrenuli muzičku revoluciju 60-tih i tako zauvek promeniti tok popularne kulture. Tačno mogu zamisliti hipi producentkinju Frances McDormand kako duva travu dok John Mayall svira svoj bluz ispod nekog Joshua drveta, a David Crosby nikako ne može da se seti svog imena.

Za mlađe čitaoce ovog mog piskaranja, rekao bih nešto i ovom "Irish Roveru". Dakle, John Carney je irski filmski reditelj, producent, scenarista i tekstopisac koji je uglavnom bio specijalizovan za muzičke dramske nezavisne autorske filmove. Najpoznatiji je kao "showrunner" i izvršni producent par serija za Amazon, što me uopšte ne zanima jer ne gledam serije. Bio je basista irskog rock benda "The Frames" i takođe je režirao neke od njihovih muzičkih spotova. Sa kolegom režiserom Tomom Holom, Carney je napisao i režirao svoj prvi dugometražni film "November Afternoon" 1996. godine. Niskobudžetna drama, snimljena u crno-beloj tehnici, pripoveda nam priču o jednom paru čija veza počinje da se raspada tokom jednog vikenda, kada suprug shvati da je njegova žena u incestuoznom odnosu sa svojim bratom. Sam Carney je izabrao jazz muziku za ovaj svoj debi. Sledeći film iz 1999, je bila oštra drama "Park", o devojci koju zlostavlja pedofil. Vrlo mračne teme patološke seksualnosti su obeležile ovaj rani Carneyev period. Dve godine kasnije, 2001, je režirao "On the Edge". U filmu su glumili, danas veoma cenjeni glumac Cillian Murphy i dobri stari irac Stephen Rea (Neil Jordanov čovek). 2006. godine, Carney snima fenomenalni film "Once". To je bila muzička drama, a u njoj su glumili frontmen grupe "The Frames" Glen Hansard i češka muzičarka Markéta Irglová. "Once" je zvanično prikazan na Sundance festivalu i osvojio je nagradu publike. Steven Spielberg je u to vreme rekao: "Once" mi je pružio veliku inspiraciju!" Kada mu je to rečeno, tokom intervjua za Sky News, tvrdokorni desperados Carney je duhovito odgovorio: "Na kraju krajeva, Spielberg je samo čovek sa bradom."

Bilo je lako slomiti srca gledaoca ovim filmom. "Once" je veoma mali, veoma jednostavan, i izuzetno dopadljiv film koji je u startu "kupio publiku" zahvaljujući sjajnoj glumi i pesmama koje su epicentar filma, a tonski se savršeno uklapaju u radnju. Veoma su lepe, i prepune jednostavnih emocija, one su kao lo-fi verzije pesama Damiena Ricea. Film se ne razvija do lažnog konvencionalanog vrhunca, a nezamršen, lak, razumljiv i jasan kraj pruža nam nežan poetski dodir koji naglašava koliko se ove dve duše u filmu dobro prepoznaju i šta su sve dali jedno drugom tokom tako kratkog vremena provedenog zajedno. "Once" je snažan i direktan prikaz nekoliko nedelja u životu dvoje zaljubljenih ljudi u vremenskom periodu koji se dešava samo jednom u životu. Ovde moram da pomenem sličnost sa romantičnim, neodoljivim filmom Richarda Linklatera "Before Sunrise" (1995). To je niskobudžetni film sa genijalno lucidnom i iskrenom pričom, koja prati Jesseja (Ethan Hawke) i Céline (Julie Delpy) dok se slučajno sastaju u nekom trans-evropskom vozu i iskrcavaju u Beču da bi zajedno proveli samo jednu jedinu noć. Hemija između njih dvoje je savršena, a dijalozi su zapanjujući. Oba ova filma beskrajno volim.

Na pitanje novinara - zašto je postao reditelj , Carney odgovara: "To je bilo nešto što sam razvio otprilike u vreme kada sam bio u bendu, u svojim 20-tim i kada sam počeo da gledam filmove sa više kritičnosti, a manje kao dokonu zabavu. Svi ostali moji drugari su se ložili na "Star Wars: A New Hope" (1977) ili su obožavali filmove kao što je " E.T." (1982), a ja sam bio izrod i gledao filmove Jean-Luc Godarda ili Ingmara Bergmana kao i starije američke filmove iz 30-ih i 40-ih, tako da mislim da bih verovatno bio filmski kritičar da nisam postao reditelj. Kupio sam kamkordere i snimio svoj hvaljeni "Once" sa dva digitalna kamkordera u periodu od tri nedelje sa budžetom od samo 160.000 dolara." Moram napomenuti da je Glen Hansard osvojio Oskara za najbolju originalnu pesmu "Falling Slowly" u ovom filmu.

Mnogi su verovali da je John Carney "prestao" da postoji narednih osam godina otkako je "Once“ tog režisera (2007) očarao Sundance, pokupio međunarodna priznanja i osvojio Oskara za najbolju originalnu pesmu. U to vreme, John je bio zauzet radeći na dva niskobudžetna projekta, ali, što se tiče šireg sveta, njegov naredni film "Begin Again“ (2013) bila je divna muzička idila sa Mark Ruffalom i Keirom Knightley u glavnim ulogama. Opisan od strane kritike kao njegov "zakasneli nastavak“ na "Once“. "Volim da kažem da je ovaj film čekao svoje vreme“, kaže Carney - "I da nisam želeo da dva muzička projekta budu previše bliska jedan drugom."

Njegov veliki američki projekat "Begin Again" je prošao veoma lepo kod kritičara, ali je bilo mrmljanja o sličnosti sa "Once". Ono što su glumili Hansard i Markéta kao par koji pravi muziku u Dublinu, Ruffalo i Knightley rade nešto slično u New Yorku. Te 2013. godine John Carney je izjavio: "Upravo sam se vratio sa snimanja ovog pompezno najavljenog velikog filma u Americi i bio sam pomalo razočaran radom sa određenim filmskim zvezdama u tom filmu. Nisam uživao u tom iskustvu sa paparacima i glamuroznim dočekom. Svet filmskih zvezda nije nešto što me ikada privlačilo. Volim da radim sa glumcima i želeo sam da se vratim onome što sam znao i da ponovo uživam u snimanju filmova. Mislim da je pravi problem bio što Keira Knightley nije bila pevačica i nije znala svirati gitaru i veoma je teško učiniti da muzika deluje stvarno ako glumci nisu muzičari. Naučio sam da više nikada neću snimati film sa supermodelima."

Carneyev sledeći projekat sadrži eksplicitni omaž 80-tim, ironično nazvan "Sing Street“ (2016). To je još jedna varijacija na mjuzikl, i vraća Johna u njegove dane provedene u školi Synge Street School u Dublinu tokom 80-ih. Poluautobiografski i prepun nostalgije, ovaj film je priča o stidljivom četrnaestogodišnjem dečaku Conoru koji odrasta u Dublinu i osniva bend da bi impresionirao tajanstvenu i lepu devojku Raphinu. Ovaj tinejdžer oseća se kao autsajder nakon što su ga problemi sa novcem njegovih roditelja primorali da pređe u novu, veoma grubu školu. Jednog dana primećuje trendi devojku Raphinu i, ne mogavši da smisli razlog da razgovara sa njom, zamoli je da glumi u prvom muzičkom spotu za njegov bend. Ona se slaže, što dovodi Conora u nevolju, jer pomenuti bend još ne postoji. Zajedno sa svojim prijateljem Darrenom, on pokreće bend inspirisan glam-rockom dok se sve više zaljubljuje u prelepu Raphinu. Band počinje da stvara zarazne pop zvuke pod uticajem radio hitova iz sredine 80-ih i grupa poput "The Cure", "Duran Duran", "The Clash", "Hall & Oates", "Spandau Ballet", "The Blades" i "The Jam".

Conorov stariji brat Brendan (Jack Reynor koji krade scenu) takođe pomaže u njegovom muzičkom šegrtovanju o aktuelnim trendovima i novim, najsavremenijim video zapisima. Njihov iskren odnos jedan je od mnogih vrhunaca filma; braća se upuštaju u svet muzike, delimično, da bi izbegli skoro stalne svađe svojih roditelja, čiji se brak raspada pred njihovim očima. John Carney se svojih školskih dana ne seća sa čistim veseljem jer je bio specifican i sličan sa svojim likom Conorom. Ali to što je i sam bio u bendu mu je omogućilo određeni stepen bekstva od realnosti i proživljeno iskustvo - šta to znači biti u rock grupi. Kako 2016. godine Carney kaže: "Ovo je prava počast Conoru. On je zaista živ u filmu. Reč je o napaljenom ali snalažljivom klincu i njegovom odnosu sa starijim bratom. Mislim da su moji roditelji u vreme mog školovanja odustali od mene - Nećemo više trošiti novac na ovog klinca. Osnovao sam ovaj bend i, znam da zvuči otrcano, ali mi je bend značio sve u životu. Zato sada snimam film o tome, jer sve je to za mene je bilo perfektno detinjstvo."

Carney takođe objašnjava da je film "Sing Street" bio ispunjenje želja svih stvari koje je želeo kada je bio u godinama lika, ali ih nije uradio. Da bi prikazao fikcionalizovanu verziju sopstvene adolescencije, angažovao je nepoznate, ali talentovane glumce - sa sjajnim rezultatima. Jack Reynor stvara zanimljiv i strastven lik, koji se nosi sa strahom da mu život prolazi a ništa nije uradio u njemu. Sa svoje strane, Conor i ekipa, osim što su dobri mladi glumci, su talentovani muzičari u stvarnom životu, i izvode odlične originalne pesme u ovom filmu. U intervjuu iz 2016. godine, Carney kaže: " Rad sa decom na ovom filmu i pravim instrumentima nije se mogao skrivati. Za glumce u "Sing Street" to je zaista bilo malo putovanje samootkrivanja i to mi se jako dopadalo. Dakle, nije da mrzim Hollywood, ali volim da radim sa radoznalim, pravim filmskim glumcima, a ne sa filmskim zvezdama. Ne želim da zafrkavam Keiru Knightley, ali ona zna kako je teško biti filmski glumac i da to zahteva određeni nivo iskrenosti i samoanalize za šta mislim da ona nije bila spremna u "Begin Again" Keira je celo vreme imala pratnju telohranitelja koja je pratila svuda, i bilo je veoma teško obaviti bilo kakav pravi posao sa njom, tako da sam bio spreman da se vratim u Irsku i snimam filmove za koje nikog nije bilo briga ko glumi u njima." Nakon filma "Sing Street", Carney je 2023, ponovo osmislio mjuzikl, zamenivši kitnjasto koreografisan Razzle-Dazzle mjuzikl za razoružavajuće iskrenu indie jednostavnost. Sa svojim novim filmom "Flora and Son", Carney je napravio svoj najdublji, prelepo sladak i umetnički obojen film kao i verovatno najbolje odabran ciklus pesama do sada.

Fokusirajući se do najsitnijih finih detalja na tipične generacijske probleme, simpatije, prve ljubavi, prve raskide ili prvo pivo kao i adolescentske sitne prekršaje i laži, Carney ih snima sa snažnim saosećanjem i istinskim razumevanjem, bez imalo osude. Svi smo kroz to prošli i svi će kroz to proći. John Carney je definitivno uhvatio dvadesetogodišnju kulturu svog doba kroz seriju nijansiranih, introspektivnih i lično proživljenih tinejdžerskih modernih neo-mjuzikl drama. Kako sam kaže: "Velika stvar za mene je što sam želeo da napravim mjuzikl, ali nisam želeo da bilo ko prepozna da je to mjuzikl, i nisam želeo da stavim reč mjuzikl na plakat. Dakle, to je tajni mjuzikl; prikrada ti se polako - ne izgleda kao, ali zapravo jeste. Osećao sam da je zaista neophodan deo pravljenja modernog mjuzikla to što u njemu nema nijednog od tradicionalnih prepoznatljivih signatura starijih mjuzikla, koje volim, mnoge od njih - "Guys and Dolls" (1955), "Singin' in the Rain" (1952), "American in Paris" (1951), ili "New York, New York" (1977). Filmovi u kojima muzika pokreće dramu, ona ne samo da se odvaja od drame, već je zapravo muzika podjednako važna kao i dijalog i pokreće likove i radnju." Zaslužan je i za promovisanje mnogih talentovanih mladih glumaca na holivudskom nebeskom svodu. Kao čovek slobodne volje sa ogromnim životnim iskustvom kao muzičar, John Carney odlično je znao šta se sve dešava sa druge strane bine pre koncerata. Trema, producenti, groupie devojke, novac, droge i alkohol i opet novac, novac i još novca. Bivši basista i vokal irskog ("Almost Famous") benda "The Frames" (1990-1993), čiji je jedan od članova Glen Hansard osvojio Oskara za najbolju originalnu pesmu "Falling Slowly" u Carneyevom filmu "Once" iz 2007. godine, kao što sam već napisao, ali važno je ponoviti.

"Flora and Son" je naizgled jednostavni slackerski demimjuzikl vremešnog Johna Carneya koji danas ima već 52 godine i respektabilno muzičko i rediteljsko iskustvo iza sebe. U ovom filmu, Flora je sluđena mlada irska samohrana majka u svojim ranim 30-tim, koja živi u Dublinu, a začudo je sjajno glumi Eve Hewson (ćerka Bono Voxa iz U2). Flora je izgubila kompas u svom životu. Ona je energična, harizmatična i pravi je magnet za nevolje. Voli klupsku dance muziku (Orbital i Stereolab) i često odlazi na zabave da bi se ispraznila. Voli da popije i neretko se probudi sa nekim nepoznatim tipom u krevetu. Radi razne poslove a ponajviše kao babysitterka i sklona je sitnim krađama,koje uopšte ne primećuju bogate mame opsednute svojim izgledom. Flora odgaja svog buntovnog sina, tinejdžera Maxa (novajlija Orén Kinlan), koji takođe "nasledno" voli da krade. Max je otuđeni i problematični srednoškolac i samo je za još jedan sitni zločin udaljen od boravka u centru za maloletnike. Iako Flora voli da se zabavlja po noćnim klubovima - ipak najviše voli svog 14-godišnjeg sina, čak i ako se čini da je sve što rade samo svađa. Ponekad potpuno beznadežna i mrtva umorna, poželi da Max zauvek nestane ili bude kidnapovan, ali je publika i dalje podržava, jer je u biti dobra osoba, ranjena i izrešetana golim životom. U pokušaju da premosti generacijski jaz između njih, Flora, sasvim slučajno u nekom kontejneru pronalazi rasturenu odbačenu akustičnu gitaru i odnosi je na popravku. Očajna u želji da nađe neki hobi svom sinu, kao rođendanski poklon, Flora daje Maxu tu otrcanu gitaru, ali on uopšte nije impresioniran.A ona je samo bezuspešno pokušala da kupi njegovu ljubav gitarom.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Flora: "Srećan rođendan. Ovo je za tebe."

Max: "Gde si to nabavila?"

Flora: "Koga je briga? Ovo je gitara.

Možeš da sviraš na njoj. Voleo si muziku"

Max: "Od kada sam ja gitarista?"

Flora: "Od sada!"

Max: "Jesi li je ukrala? O, Bože. Nisi je kupila. Nikad mi ništa nisi kupila, a sada mi donosiš ovo prašnjavo sranje, dan nakon mog rođendana i ja treba da se pretvorim u Eda Sheerana?"

Flora: "Nezahvalni kretenu"

Max: "A ti si kurva koji nikada nikome ništa nije dala"

Flora: "Ne pričaj tako sa mnom, govno jedno. Rodila sam te, ti nezahvalna životinjo"

Max: "Jednog dana ću te udariti i razbiti tvoje glupo lice!"

Flora: "Pre toga ćeš da završiš u zatvoru. Gubi se!"

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Max je bucmasti neprilagođeni klinac, uglavnom usamnjen i odbačen od strane svojih školskih drugara. Svi oni se lože na hip-hop, i snimaju spotove pored "besnih" tuđih automobila, u skupim bundama, i fejk zlatnim kajlama oko vrata, sa lažnim pištoljima i debelim svežnjima novca koji nije njihov. Max je beznadežno zaljubljen u lepu i popularnu devojku Samanthu iz iste škole koja "glumi" u hip-hop spotovima obučena (razgolićena) kao Becky G. Max pokušava da se uklopi u sve te moderne tokove i seda za svoj laptop kako bi i sam konstruisao neku tehno numeru. U jednom trenutku počinje da piše reperski tekst, uklapa ga sa ritmom i shvata da to zvuči dobro. U Florinom životu postoji još jedan lik - propali rocker Ian, njen bivši muž. Nakon što je igrao "najboljeg brata koji je ikada postojao" u ulici Sing , Jack Reynor se ponovo udružuje sa Carneyem da bi glumio Florinog bivšeg muža, Iana.

Umesto da dozvoli da gitara skuplja prašinu, Flora odlučuje da konačno uradi nešto i za sebe - da nauči da svira gitaru, iako ne zna ni jedan akord, tražeći onlajn lekcije na svom laptopu. Eve Hewson je zapravo znala da svira gitaru pre nego što je snimiljen ovaj film i rekla je da sve peva sama u filmu. Izjavila je za "The Hollywood Reporter" da je morala da prevaziđe strah od pevanja u filmu, ali nikada se nije obratila svom ocu (Bonu Voxu) za muzičke savete: "Radije bih pre sama pevala pred celim svetom, nego što bih tražila bilo šta od svog oca. Ja želim da budem ja i tačka!" I tako Flora pronalazi svog online učitelja gitare Jeffa koga glumi šarmantni šmeker Joseph Gordon-Levitt (Glumio u filmovima "3rd Rock from the Sun", "Snowden", "Lincoln", "Looper", "Inception", "A River Runs Through It"...)

Zgodni trubadur pokazuje Flori kako da formira osnovne akorde i upoznaje je sa genijalnošću Joni Mitchell. Njihovi razgovori su fenomenalni i polako raskrinkavaju jedno drugo, dok se kroz žice interneta stvara vrlo ozbiljna hemija između njih dvoje. Flora se zaljubljuje u Jeffa, uprkos činjenici da ona živi u Dublinu, a on u Los Angelesa. I dok Jeff osvaja Florino srce, on takođe inspiriše njenu kreativnu snagu i otkriva veliki talenat za koji ona nije ni znala da postoji duboko u njoj. Vrlo brzo i oštro, Flora razvija sopstvene songwriterske sposobnosti koje idu tako daleko da ona aranžira neke Jeffove pesme na svoj način. Tako da dobijamo jednu potpuno novu Floru, hrabru, sigurnu u sebe i po prvi put u životu potpuno emocionalno otvorenu i maksimalno ispunjenu. Jeff se naravno zaljubljuje u nju i čak joj posvećuje jednu svoju pesmu nazvanu "Crazy Irish Bitch". Ovi online razgovori između njih dvoje su tako snažni, puni duha, humora i topline da predstavljaju vrhunac celog filma i još su maestrano odglumljeni. Ovo je dijalog koji me bukvalno oduvao!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Jeff: "Dakle, želiš da naučiš da sviraš gitaru?"

Flora: "Da, da li je lako?"

Jeff: "Zavisi šta želiš. Koji su tvoji ciljevi?, osim da izgledaš seksi."

Flora: "Da impresioniram ljude. Muškarce za seks i za druženje. Mogu da ti pošaljem fotografiju mojih prelepih grudi?"

Jeff: "Bolje da počnemo sa lekcijom"

Flora: "Koliko akorda treba da znam, da bih komponovala pesmu?"

Jeff: "Ne radi se o broju akorda.Više se radi o tome kako ih koristiti. Vidiš sve poteze? Cela ličnost u samo tri akorda, a možeš znati hiljadu akorda i nikada ne napisati ništa tako lepo."

Jeff: "U redu, Flora. Koja je tvoja omiljena pesma?"

Flora: "You're Beautiful“ od James Blunta"

Jeff: "Pa, imamo problem. Ta pesma nije prikladna, ona je zarazna kao i kolera. Ako želiš da naučiš da sviraš, moraćemo da postavimo lestvicu malo više. Da napišeš pesmu koja dirne srca miliona ljudi i rasplače ih"

Flora: "Naterati ljude da plaču nije dostignuće. Nasilnici to rade svaki dan"

Jeff: "Pesma bi trebalo bi da ima nešto više u stihovima od "Lepa si”. Takvo nešto nije ljubavna pesma, već grupa za samopomoć."

Flora: "Želim da čujem jednu od tvojih pesama"

(Jeff odsvira pesmu Hoagy Carmichaela i laže da je njegova)

Flora: "To je fora je za neki pijani bar. Zašto komplikovati. O, moj Bože, to je samo pesma"

Jeff: "Ne. Ovo nije samo pesma. Ovo je pauza u životu od tri i po minuta, tokom kojih možeš učiniti nešto neverovatno, nadahnuto od Boga."

(Flora uspešno odsvira akord C)

Jeff: "Sada si ponosni vlasnik C akorda, zar ne? Pre pet minuta to nisi znala. Sada imaš pravo bogatstvo u sebi i sada imaš nešto zajedničko sa Elvisom. Poseduješ nešto novo i niko ti to ne može oduzeti. To nije predmet, kao što su torba, auto ili telefon. Ovo ti je poklon koji možeš koristiti kad god želiš. A u pravom kontekstu, to može dirnuti nečije srce na način koji mi ne razumemo. Više od misli, više od reči, više od ideja. Samo akord koji slobodno visi u vazduhu i čeka da bude odsviran."

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Prelepo tužna scena je kad Flora shvati da elektronski walkband-techno-mix- sempler na Maxovom laptopu više nije samo hobi, već dokaz da on zaista ima dara za komponovanje i pisanje opakih hip-hop tekstova (ah,ti geni). "Nova" Flora konačno hrabro preuzima kontrolu nad svojim životom i kao majka-lavica ponovo uspeva se poveže sa svojim sinom Maxom. Ona uzima svoju gitaru a sin svoju elektroniku i oni zajedno sviraju i pišu pesme. Dirljivo upečatljiva scena je kad njih dvoje zajedno snimaju video spot da bi ga poslali Maxovoj simpatiji Samanthi. Naravno, ova ufurana fufica to ne uspeva da razume, ali suština je srećni spoj majke i sina, koji svom bendu daju ime "Flora and Son". Nagomilavanje pozitivnih emocija do klimaksa je fantastično urađeno, a završna scena okupljanja porodice (plus učitelja Jeffa online iz San Franciska) na bini implicira da muzika pripada svima. Sve to je tako potresno i simpatično u izvođenju pesme "High Life" gde svi dele vokale i uživaju na bini lokalnog paba.

Ovo je deo teksta:

"Bila sam povređena i ranjena. Često sam doticala dno, radila sam i trčala, a onda se vraćala kući i tebi. Ja ne živim u tvom životu, a ti ne živiš u mom. Odavno sve radimo pogrešno. Ali ovog puta ćemo sve popraviti

i živećemo boljim životom. Ti si lopov, jadni lopov i uvek te uhvate. Ja sam kučka, ali sam tvoja kučka, i ja sam sve što imaš. Ovo je ljubavna pesma, ovo nije izvinjenje. Ali ponekad te mrzim, jer podsećaš me na mene. A ova pesma je ZA SVE MAJKE SVETA i niko nam ništa ne može!"

Ovde bih se usudio da dodam kako me ovakav kraj filma podseća na neke improvizovane završetke filmova Mike Leigha (recimo porodični ručak). Sva ta senzibilnost, toplina, jednostavnost i prirodnost. Nemojte me pogrešno shvatiti jer filmovi velikog Mike Leigha su daleko iznad Carneyevih i ovo nije poređenje već moj lični utisak. Sve u filmu "Flora and Son", Carney je upakovao delikatno i lepo, otkrivajući da ne može svako biti profesionalni umetnik, ali svi možemo da osetimo i doživimo muziku i uživamo u umetnosti u našim životima. Prejaka scena filma sa Florinim nastupom benda svedoči o moći muzike. Ovaj irski rocker i reditelj je poznat po svojoj iskrenosti i ozbiljnosti u svojim filmovima. Carney nam šalje poruku ljubavi kao taktilnim simbolom povezanosti jedne disfunkcionalne porodice samo snagom muzike kroz zdravu uzajamnu dinamiku, zadovoljavajući potrebu svakog člana za sigurnošću, ljubavlju i pripadanjem. John Carney nam postepeno otkriva sudbinu svojih likova koji glume odgovore na nju, kroz lagano intimno otvaranje, da bi izgradio uvid i razumevanje njihovih života, karaktera i lične motivacije. Svet njegovih likova i njihovih odnosa daju suptilno topao osećaj priče, pokreta i dijaloga sa stalnim istraživanjem svega i svačega što će ispuniti autentičnost svakog lika ponaosob, dok se u potpunosti ne integrišu. Carneyevo prečišćavanje i usavršavanje protagonista je stilizovano u svoj svojoj prirodnosti, ali stil ne postaje zamena za istinu i stvarnost. Stil je sastavni organski deo cele realnosti i ovaj reditelj studiozno nastoji da prikaže običan život, "stvarni život“, koji se svakodnevno odvija u našem dvorištu ili komšiluku.

John Carney je jedan od mojih omiljenih reditelja koji danas rade. Dakle, ako mislite da sam možda previše pristrasan, ovu recenziju uzmite sa rezervom. "Flora and Son" je neodoljiva priča srca punog duše, nežna a surovo realna teška drama o borbi za svoje mesto u ovom okrutnom svetu podređenom egoizmu i svetu uništenom kroz pošast interneta. Carney je rekao da je ovaj film posveta svim majkama ovog sveta (slično kao što je "Sing Street" bio "za braću svuda“). Kako nam autor kaže: "Najvažnije mi je bilo da publika oseti da pesme potiču od realnih likova sa svom njihovom nespretnošću, manama, ograničenjima, talentima i nesigurnošću u sebe. Gary Clark i ja nismo tražili hit pesme. Tražili smo prelepe pesme koje bi ova četiri lika mogla da kreiraju." Govoreći na filmskom festivalu Sundance 2023, Gordon-Levitt je rekao: "Konačno sam mogao da sviram i pevam u nekom filmu! To je zaista istina, oduvek sam to želeo i uvek sam bio muzičar u srcu. Naučio sam da radim mnoge stvari za filmove. Naučio sam da hodam po konopcu ili da igram hokej ili, svakako, mnogo načina tuča, pucanja iz raznog oružja i slično. Ali ovog puta sam vežbao veštinu koju sam radio većinu svog života. Ipak, ovde sam morao to da radim na malo višem nivou veštine od onoga na šta sam navikao."

"Flora i sin" je još jedna mala pobeda Johna Carneya i pokazuje nam koliko je muzika važna za naše živote i šta može učiniti za mnoge izgubljene marginalce. Počinje pomalo generično, ali ubrzo prodire u naša srca i duše. John Carney je jednostavno jedan od onih reditelja kod kojih bukvalno možete videti njihovu strast u svom poslu. Ako ste upoznati sa njegovom kinematografijom, ovo je upravo ono što biste očekivali od njega, ali malo zrelije - Pametno, duhovito, zdravo i iskreno, sa privlačnim pesmama i pravilnom upotrebom interneta za povezivanje i deljenje umetnosti. Šta više možete poželeti od jednog filma koji nije samo puka zabava, već drama sa mnogo poučnih životnih poruka. Ovde bih dodao još jednu bitnu poruku koja mnogo govori o samoj esenciji i nameri ovog filma. Radi se o stihu pesme grupe Butthole Surfers - "Sweat Loaf": "Pa sine, smešna stvar u vezi sa žaljenjem je čudna. Ne treba se kajati zbog stvari koje si uradio u životu, već zbog stvari koje nisi uradio."

Film sam odgledao bar tri puta istog dana kada se pojavio. Dosta sam razmišljao o njemu, danima. Ono što sam dodano zapazio u celoj ovoj priči je da su sva četiri lika "hendikepirana" životom i to svako na svoj način. Svi su definitivno sj*bani životom, ni krivi ni dužni, sa nedostatkom volje, umorni od svega, uprljani, oštećeni ili nesavršeni u nekom obliku, što filmu daje prirodnost i realističnost kao u stvarnom životu. Autentične ljudske priče obično su ono čemu najviše gravitiram, pa nije ni čudo što me ova priča tako duboko emotivno dirnula. Interesantno je da su svi likovi muzički talentovani, ali su takođe svi oni u nekom trenutku stali i predali se. Svi, osim Flore koja se krvavo bori bez obzira na ishod, što čini osnovnu premisu ovog filma, a Carney je to izuzetno vešto iskoristio da uspostavi ritam, tok i balans filma kroz kontraste i retoriku s praktičnom svrhom ubedljivosti i snažne dinamike jedinstva i dominante proturene kroz filozofsku naturalnu floskulu, na svoj jedinstveni način pri izgradnji likova koje u isti mah razgrađuje do koske. Ovo što sledi bi bila moja analiza likova.

Flora je potpuno razorena životom, Rastrzana između svoje teške naravi, ogavnih poslova koje mora da radi i pokušaja da spase svog sina jedinca od samoga sebe. Ona je pozitivna i ambiciozna, ali često upada u nevolje zbog svoje lakomislenosti, surovo iskrene otvorenosti i brzopletosti. Uz sve to je strastvena, i energična, ali nikako ne može da sredi svoj život. U jednom monologu ispoveda se svojoj najboljoj prijateljici Kathy i kaže: "Bar jednom u životu želim da uradim nešto za sebe. Svi kažu da im je stalo do tebe. Svaki tip koga sam upoznala kaže - O, imaš sina, a onda nestane. Nikad me niko nije pitao šta želim ili šta mi treba. Sama sam još od svoje 17. godine sa detetom u naručju koje vrišti i izluđuje me, dok mi je muž pobegao, a vi ste svi za to vreme uživali u svojim životima. Sada želim da živim za sebe!"

Max, njen delikventni sin, je tipični "neshvaćeni" pubertetlija, frustriran svojim izgledom, suočen s promenama na svojem telu, promenama u percepciji okoline i hormonski uvetovanim oscilacijama raspoloženja. Emotivno nestabilan, povučen u sebe, Max očajnički pokušava da se uklopi u sve što njegovi vršnjaci rade, ali je blokiran svojim kompleksima. Često ima poteškoće s prihvatanjem autoriteta i sklon je devijantnom ponašanju, agresiji i nasilju. On psuje, preti i svađa se sa svojom majkom do te mere da želi da je udari. Bez obzira što joj u lice kaže da je drolja koja kao da nikada nije ni bila tu za njega kada mu je najpotrebnija. On ipak voli Floru, a to pokazuje tek kad završi u popravnom domu zbog krađe. Na jedno pitanje psihologa, Max odgovara: "Najlepši dan u mom životu je onaj kad smo mama i ja zajedno snimali video spot"

Ian je Florin bivši muž. On je nezreo i naivan mlakonja, pomalo priglup dobričina koji glumi mačo muškarčinu. U biti je kukavica uplašena životom i beži od svake odgovornosti. Pobegao je od Flore i živi sa "praznom" mladom sponzorušom Juanitom. Ian je i propali muzičar koji je imao svoju rock grupu čiji jedini uspeh je kada su bili predgrupa bendu "Snow Patrol". Za sebe kaže kako je profesionalni basista. On izbegava sve obaveze prema sinu i to opravdava rečima: "Trenutno sam deo jednog velikog projekta. Zamisli samo, momci i ja u smokinzima, sa naočarima za sunce. U stilu Rat Packa i Tarantina. Prokleto kul,zar ne?"

Izdvojio bih sjajan dijalog između njih dvoje koji mnogo govori o njima.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Flora: "Kako je Juanita?"

Ian: "Odlično" (guta knedlu)

Flora: "Znaš li da nije španjolka?"

Ian: "Porodica njene bake je iz Španije"

Flora: "Moja porodica je iz Norveške.To ne znači da sam Viking"

Flora: "Da li ti radi "ono" kao ja?

Ian: "Šta? Ućuti"

Flora: "Sad ozbiljno. Može li ona to?"

Ian: "Ti si luda"

Flora: "Ona ti ne radi to, zar ne? Ona to ne radi! Znala sam!

Njena usta su premala za to"

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Jeff je šarmantni trubadur i online učitelj gitare iz Topanga kanjona blizu Los Angelesa, koji se predstavlja kao stručna osoba visokih muzičkih, obrazovnih i etičkih kvaliteta edukovana za rad sa početnicima. U stvari je obična protuva i slatkorečivi luzer i laskava osoba koja laže o svojim visokim atributima koje ne poseduje, pa tako Flori svira pesmu Hoagy Carmichaela za koju kaže da je njegova. Najbolji opis Jeffa je dao Florin bivši suprug Ian: "Uzimaš časove gitare? Taj lik je gitarista? Ma,daaaj, on je samo još jedan gubitnik koji nije postigao nikakav uspeh pa predaje gitaru na internetu. Pravo groblje za propale muzičare." Jeff je ipak dobra osoba, sentimentalni romantik, osetljiv, emotivan, pun razumevanja, dovitljiv i duhovit. Njegov napumpani ego pada u vodu kada se zaljubi u neodoljivu Floru koja ga svojim otrovnim vulgarnim jezikom bukvalno rastura. Ona brutalno iskreno flertuje sa njim i potpuno ga raskrinkava svojim ubitačnim pitanjima.

Flora: "Ne znaš baš ništa o ženama, zar ne?

Žene koje sviraju gitaru izgledaju seksi, zbog toga uče da je sviraju."

Flora: "Dragi Jeff, oprosti mi na šalama u prošloj lekciji.

Za sve je krivo vino. Mogu da ti pošaljem fotografiju mojih golih prelepih grudi da to nadoknadim!"

Jeff se polako zaljubljuje u Floru i postaje potpuno iskren prema njoj. Jeff: "Volim da pričam sa tobom, jer ništa što kažeš nema smisla". Ni njega život nije mazio, prošao je sve što jedan muzičar može, ima ogromno životno iskustvo, ali je uvek bio nesiguran u sebe. Trebala mu je nečija potvrda. Bio je lenj i s godinama je izgubio samopouzdanje. On priznaje da je ukrao tuđu pesmu kao svoju da bi impresionirao Floru. Jeff: "Ne pišem više pesme za novac. Dugo sam pokušavao, ali to je skoro ubilo moju strast." Priznaje još nešto: "Bio sam pijan tokom rođenja oboje moje dece. Bio sam pijan prvih deset godina njihovih života. Ovo još nikome nisam priznao." Na to mu Flora odgovara: "Nema potrebe da sažaljevaš sebe" Naravno, Flora se takođe zaljubljuje u svog učitelja, pa dolazimo do neke vrste "Stockholmskog sindroma" kao fenomena kojeg obeležava stvaranje emocionalne veze, osećaja poverenja i identifikacije s "agresorom" kojem je potrebna pomoć. Flora priznaje svojoj prijateljici Kathy: "On je genije, neverovatno je talentovan, i osetljiv je. Iz njegovih očiju se vidi da je prošao kroz veliku bol. Uvek kaže nešto neočekivano lepo i očaravajuće. Zadivljuje me njegova mudrost...a već godinama je usamljen. Ne mogu da ga izbacim iz glave." Ovde već dolazimo do zamene teza. Umesto da Jeff drži časove, Flora mu preuzima tu ulogu i prepravlja njegove pesme. Dakle, učenik prevazilazi učitelja. Flora: "Zvuči neverovatno. Bolje je, zar ne? Prilično je intimno, kada pevamo ovako zajedno, deluje mi kao da smo...vodili ljubav."

Svi Carneyevi filmovi su duboko emotivni, subjektivni, intuitivni, instinktivni, ranjivi filmovi i u njima uvek postoji osećaj očaja, kao i što postoji osećaj haosa i nereda. Taj krik neprilagođenosti njegovih autsajdera i nevoljnika niko ne može da čuje, ali on uspeva da popuni te rupe na duši - ljubavlju i muzikom. Lik Flore kao mlade majke izgrađen je veoma slojevito i rekao bih pripitomljeno šizofrenično. Ona je vulkan na ivici eksplozije i radoznalo žudi za više i još više u svom nakaradnom životu, ali bez predaje, sa nestašnim šarmom, dugim jezikom, grubim slengom i iskonskom majčinskom ranjivošću. Mlada Eve Hewson me oduševila svojom glumom ovako kompleksno nestabilnog lika. Takođe ima prekrasan glas, što je možda posledica njenog irskog nasleđa. Carneyevi filmovi često sadrže upečatljive melodije, što ih čini bliskim i iskrenim a "Flora and Son” istražuje moć muzike koja prevazilazi geografske i emocionalne granice. Carney istražuje ovu temu u svom prepoznatljivom stilu, omogućavajući Flori da se poveže sa Jeffom, eskapističkom fantazijom iz njenog života u Dublinu. Zajedno sviraju i pevaju u fiktivnim scenama Jeffovog prisustva u njenoj kuhinji ili parku, a Carney daje iskrene note o svojim pesmama, omogućavajući im da prelaze okeane i kontinente. Ovaj film spaja magični realizam i fantaziju, stvarajući osećaj međusobne povezanosti. Film istražuje odnos između dvoje zaljubljenih ljudi sa dva kraja sveta, a takođe se fokusira na Florinu odgovornost za svog delikventnog sina. Otvorenost filma je podstaknuta iskrenom emocijom sa originalnim pesmama koje je, kao koautor napisao škotski muzičar Gary Clark. Scenario je tipično irski, ispunjen raspevanim scenama i grubim humorom sa savršenim osećajem za balans slatkog i gorkog. Ovo svakako nije Carneyev najbolji film, ali je nepretenciozno zabavan, neodoljivo privlačan, šarmantno simpatičan, britko narativan i zavodljivo duhovit , što ga čini posebnim u celom opusu ovog autora. Kritike za "Floru" su dovitljive kao i sam film. "Gde treba da se prijavim da dobijem časove gitare od Josepha Gordon-Levitta?” pita jedna atraktivna novinarka, sasvim razumno. Časopis Uncut piše da su Flora i sin "Stara škola, staromodna i lepa priča o romansi na daljinu, ali i sa mnogo novog za reći o srodstvu izgrađenom u digitalnom dobu." Kritičar Sameen pada u nesvest: “John Carney me još jednom naterao da verujem u ljubav, plakao sam kao beba!“

"Flora and Son" je vrlo jednostavan film, ali svojom toplinom i neverovatnim rečenicama može da vas razbije. Mislim da je emotivni ritam filma besprekoran, a snimljen je brižljivo oštroumno, pronicljivo i nadasve sugestivno. Svi likovi i njihovi postupci nisu baš moralno opravdani i nisu baš svi nevinašca i dobričine, ali tokom gledanja filma polako počinjete da shvatate kako vam se sviđaju i navijate za njih. Jednostavno ih morate zavoleti, i to svakoga od njih iz različitih razloga. To je ono što veliki film može. Ova dramska bittersweet moderna bajka je imala svetsku premijeru na Filmskom festivalu "Sundance" 22. januara 2023. godine i dobila je vrlo pozitivne kritike. "Flora and Son" je proglašen jednim od 10 najboljih nezavisnih filmova 2023. godine od strane "National Board of Review". Po mom mišljenju, "Sing Street" se može ponovo gledati bezbroj puta, ali iako "Flora and Son" nisu toliko zarazni i zabavni, vidim sebe kako se vraćam na ovo nekoliko puta, jer film je mnogo zreliji, kompleksniji i ostavlja gledaoca u razmišljanju. Ako ste romantični po vokaciji, volite dobru muziku, pametne dijaloge i želite da se osećate dobro, ovo je možda najbolji film za čisto uživanje koji ćete pronaći u 2023. godini!

Joni Mitchell - Both Sides Now (Live,1970)