jojo385 piše: Nike stvari mi nisu jasne.Placeni ubica koji perfektno kuha .Koji je smisao da bude placeni ubica?Kako moze placeniUtica imati empatiju i osjecaj ljubavi? Kuda ide ovaj HollyiwoodKuda idemo svi mi?

Posao je jedno, hobi je drugo.

Pa će tom logikom kakav mesar možda biti perfektan u umjetničkom klizanju.

Ovo drugo, ne treba biti psihopat za raditi neki posao.
Mogao si pitati i kako grobar može imati empatiju i osjećaj ljubavi.

Posao se treba odraditi, netko će to bolje, netko lošije i to ti ga je to.

Time smo riješili Brosnanovog lika.

Priča je više manje bezze, kopija raznih kopija, viđena milijun puta.

Ali ima razlog zašto neću pokopati film.

Žena kakvu ne pamtim na filmu. Nikakva fatale.

Realistična utoliko da u bajke i prazna obećanja više ne vjeruje niti se može zastrašiti, smrt je dio života pa kako god i kad god dođe.

Nije bolesno pohlepna, ali ni naivna pa s pravom smatra da joj nešto pripada i to traži.

I nije bolikurčina kakvom se prikazuje, ima tu itekako ljudskosti ispod ledene površine i probuđene želje za romantikom - njoj je dosta i ljigavaca i slatkorječivih blefera, a on je u svakom trenutku prema njoj brutalno iskren.

Ne znam odakle su izvukli gik princezu iz Fajerflaja odnosno Adriu iz Stargejta koja je tamo ukrala šou u jako malo epizoda, ali ulogu je ovdje odradila vrhunski.

Pogledati samo zbog Morene i njene dinamike s Pirsom, sve drugo unutra je na žalost zanatski prosječno.

Divni ljudi znaju praviti svakojaka bezdušna sranja, košmarni i unutar sebe nakazni mogu biti blagi i osetljivi na ponešto u drugima, nije sve stroga patologija, sadizam, isključivo užitak u nanošenju bola drugima i šta ja već uopšte znam. Nekada mi ionako bude nemoguće da verujem u crno-beli svet, pre vidim sivilo, bez svetaca i apsolutne tame u nama.  

No to je tek do razmišljanja, stava i iskustava ali i u samim filmovima, neko reče "puppet voli Johnnie To-a", nah, volim ja na hiljade pravaca, autora, tema, izraza i priča, no da bi se došlo eto i do tog upravo kraja jedne epohe filmske slobode jedne kinematografije, ubica sa ipak ljudskošću, sve te tame i svetla, trebalo je da postoji i jedan John Woo, Ringo Lam, za čiji filmski duh je trebao da postoji jedan Sam Peckinpah i pogotovo jedan Jean Pierre Melville, do njih pa jedan Raoul Walsh ili pa Howard Hawks, gomila gangstera i westerna sa pa svojim ubicama sa itekako nešto duše, između uz buljuk japanskih autora i yakuza filmova (njegovo visočanstvo Kinji Fukasaku, pre toga chambara ubica koje je negovao Hideo Gosha), te da postoji jedan Sergio Leone i jedan Sergio Corbucci i tako dalje i tako bliže. 

Sve je povezano, filmovi, njihovi autori, vek ubica na platnu, sva brutalnost uz neizbežnu dozu ljudskosti, bez toga, oni ne bi vredeli mnogo. U životu ili pa u novinskim člancima, sve je često naizgled isključivo, odvratnije, no makar eto konkretno u istoriji filma, autori su se trudili da upravo na ružnim i nakaznim mestima nalaze ljudskost, "ovo malo duše", bez nužno romantizovanja gadosti, već, po meni, pre pokušaju da nas upravo prikažu onakvima, sivim, kakvi zapravo i jesmo, pa neka i na kao blesavim primerima.