Ima, rekoh, fiinih tonova, otapanja besa i tuge u ovom dečaku, sklad pružene ruke prijateljstva i romanse sa nešto slobodnijim momkom koji usput kamionetom pokupi ovu drumovima putujuću braću. Ono što je meni bilo interesantnije, je taj tihi ton ovog naroda, njihova povezanost, scene zajedničkog ručka, bez ogromnog stola, gde svi sede u svojevrsnom krugu sa tanjirom kakvog pasulja (dobro de, otkud ja znam šta je zapravo, meni se jede pasulj pa maštam da je to i bilo na trpezi, šta ja uopšte znam, pustite me na miru), dok mi je prijala i nada za urušeni duh, ozdravljenje pokidanih porodičnih, delom i kulturoloških veza, oduzetim od odrastanja i detinjstva našeg junaka. Gluma je nešto svedenija, iako itekako ima svog šarma, dok mislim i da se moglo malo više usputnih likova upoznati na ovom putešstveniju. Kako bilo, više nego pristojan coming of age filmić.