Dakle, ponovo imamo priču o odrastanju, toj grčevitoj i traumatičnoj tranziciji iz detinjstva u kakve kao poluzrele osobice, sa, rekosmo, troje klinaca koji prosto prelaze svakakve granice svog društva/okruženja što im pa večito stvara samo još i veće probleme sa dotičnim. Sa druge strane, ovi klinci kao i njihove priče, bunt, nisu ništa drugačiji od bilo kojih drugih klinaca, pokoja tuča, alkohol, šaranje zidova grafitima,otpor (ionako lažnim) autoritetima...sve smo to već viđali, ovaj mentalitet pa i podneblje ne donose ništa novo i odveć interesantno, tek je igrom slučajeva finale ovde nešto tragičnije negoli inače...mada je i to diskutabilno. 

Mahom sam se dosađivao, likovi nisu dopirali do mene, dok su mi njihove situacije bile još i dosadnije. Nešto realizma se ipak pogađa, autorka itekako ima iskustva sa dokumentarcima, to se da osetiti i ovde, kaže da je obradila istinitu priču koja je pre 15ak godina bila povod kojekakvih debata o španskom obrazovnom sistemu...no i dalje je sve to meni suviše mlako. Klinci daju sve od sebe, uglavnom imaju šarma, no sa ovako napisanim likovima se ne bi snašli ni bolji/zreliji glumci. Svejedno su mi bili slatki, tema dovoljno ozbiljna, ja pa prilično dobro raspoložen, te izgurah film do kraja...nekako. 

Slabo i svakako nedovoljno efektno, meni.